Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
(Запретимо, те и Бега Новљанин, који је кнеза Ранка, Лукина брата, 1800. лето, убио, пошаље свога хата Луки.) Ето сад је мирна крајина! — Новце и коње поделимо. (А и пријатељима нешто около пошљемо.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Онда да се договоримо шта нам ваља радити — рече Кара-Ђорђе. И стадоше правити распоред борбе. Докопаше да Луки Лазаревићу даду коњицу. Он ће заузети леву страну бојног попришта и сакрити се с коњицом у густим честарима.
А Сима?... Зар они неће доћи?... — Доћи ће, не брини! Ја мислим да иду у стопу за нама!... — Јавио сам и Луки, и Јакову, и Вожду!... Ово је страшна сила!...
Црњански, Милош - Сеобе 2
А деда Гаврило повика: Жив био, сине, кад си ми ово донео! А хвала и пријатељу Луки! Тако су се ето, из бездана људских успомена, том намирисаном, надодољеном, официру, који се тукао у биткама на све
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Анта Богићевић не може од јада да описује Лазаревић Луки муке лозничке посаде, већ најпре заплаче. Иван Кнежевић, кнез Иво од Семберије, доносећи откуп за заробљене жене и
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Кроз Три минута то исто ће учинити и православна, доводећи во искушеније попа Доментјана да Луки Црквењаку скреше све по списку десет колена уназад због нетачности.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
џепове тражећи новац за карту, враћали су се сада кућама као богаташи, са рукама препуним пакета у шушкетавој хартији. Луки Ристину није било јасно шта се то тако велико очекује последње ноћи децембра?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Тако, тако ти њему! — добацује капетан Веља, командир Војинов. — Онда се окрете Луки. — А, дед му сада одговори. — А што позадина, били смо на истој линији... — Главно је, ниси био на нишану.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
хотео описивати какови[х] смо се неисказани[х] и неописани[х] красота нагледали у Болоњи, у Флоренцији, у Пистоји, у Луки, у Пизи и просто у свем оном земном у Италији рају, велика би се књига хотела.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Када се Ката вратила с гробља, наредила је Луки: „Да обучеш чисте гаће и да дођеш у моју постељу. Од вечерас ћеш код мене да спа— ваш.“ Исте године родила је Аћима.
И Тола Дачић лепшу је младост имао од мене. Ни по оделу се нисам разликовао од слугу. Деди Луки лакше је било. Живео сâм, као воденичко псето. Главу и срце си ми згњечио Вукашином.“ „Престани!
после две године боравка у свету писао: „Синоћ сам се сетио нашег разговора пред мој одлазак и целу ноћ мисли о о деди Луки.“ Месец се с прозора попео на кров. „Време ти је да спаваш, Вукашине.“ „Не могу. Никад пси нису оволико лајали.
“ „Не могу. Никад пси нису оволико лајали.“ Знао сам о чему мисли. Касније му је рекао: „Ово што сам причао о Луки Дошљаку...“ „О мом деди.“ „...Јесте, о мом оцу. Можеш да заборавиш.“ Зашто сам му то казао?
„Викнула сам Луки: заустави воденицу! Он були у мене и чуди се шта ми је. Опет сам се раздрала, а он ни да се макне.
Нисам одмах знала да си мушко, па сам викнула Луки: ’Изнеси га на месечину и види шта је!’ Он приђе с ножем, одвоји те од мене, подиже с врећом, изнесе до ваона, отуд је
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Коме да га каже. Није могао чак ни Стојану Чупићу, Змају од Ноћаја, ни Луки Лазаревићу, иако су га волели. Слутио је да га ипак не би умели да чују, или, као онда са Карађорђем, не би био
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Мораћемо из једне порције. Изволи. Шта ради, богати, онај рмпалија Лука? Причао сам му о Луки и свима редом... На улазу се појави висока фигура једнога официра у лакованим чизмама и коњичкој униформи.
Причање Драгишино прекиде телефониста, који предаде Луки једну депешу, примљену телефоном. Лука прелете очима преко хартије, па се обрати мени: — Честитам...
Војин се обрати Луки: — Кажем ти ја да ће ту нешто бити. — Да видимо... Али причај по реду. Посилни!... Донеси цигарете из мога сандука!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
ослабјеша; Крјепост измјени еја, Рани мње задјеша: Славна моја храброст Обрати еја в жалост, И њест утјешајај. Луки напрјагоша, И на стрјељаније Мене приведоша Јако знаменије; Всјак кто мимоходит, То сја јему годит.
Вукову Преписку ВИ, Бгд 1912, 12, које ми се чини веома поуздано. Ово је важно утврдити већ и стога што су се кадикад Луки Милованову приписивали и стихови, често лепи, који нису његови: тако је Андра Гавриловић (в.
Ћипико, Иво - Пауци
— Је ли право да све однесете? — викаше жена сипутљивим, промуклим гласом. — Даћу чагод шјор—Луки, а ви притрпите се!... — Шта је ово? — устрнувши упита Иво и погледа на чељад. —Ништа!
Иво одмах упозна бившу Јурину вјереницу. Она се очито застиди — црвени. — Залуду, допада ми се! — вели шјор Луки. — То су ваши посли! — одговори он нехајно, увидивши да се посао неће тако лако свршити како је мислио.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
И с родитељима, и са добротворима који нису родитељи... Па ипак, дала сам је њему и друго нешто сем новца, том Луки из Немачке. Шта? Љубав материнску?... Не лажи, Ноло, па је онда све лако и просто... Не лажем, дала сам љубав.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Гру! Гр-ру! Онај опет стење, јечи... Та људи су зверови. Доста! Гру-у-у! Господе!... А Луки тече крв из носа. Неко говори да је разорна ударила у ивицу заклона и убила телефонисту, а поднареднику разнела ногу.
Војници рекоше да је он повео свога коња и отишао. Онда командант нареди поручнику Луки да појаше и одмах доведе лекара.
— Нестало — одговори преко рамена трговац, окрете леђа и пође за шегртом, који је склањао неки џак у задње одељење. Луки заиграше мускули на вилицама. Стиже трговца, дохвати га снажно за врат и увуче у радњу.
— обрати се поручнику Луки. — А, господине посилни, Исајло Аранђеловићу, ко ће моју?... Теби ако је тешко да носиш дрва, а ти марш!
где оно беше, побратиме? — обрати се Душан Луки. — За начелника среског у Пироту — без размишљања одговори Лука. Средоје погледа упитно остале.
Тек тада се реши и командант пука да уз припомоћ војника сиђе. — Слушај, побратиме — обрати се капетан Душан Луки — допусти, молим те, да ти изјавим... Волео бих да те видим како се котрљаш низ ово брдо, више него ишта...
— Их, шта ћемо сад! — Побратиме, молим те, трчи и кажи му да је све ово била шала — обрати се Душан Луки. — Е, људи, баш је чудан човек. Лука сс диже и оде. — Е ћеф ми је што га насамарисмо.
— добацују војници. Ишли смо баш благом узбрдицом, када Душан приђе Луки. — Побратиме, умеш ли да решаваш загонетке? Не видим ни белу мачку сада, толико ме боле ноге... — Али ово је лака...
— Па... отприлике као коњ — упаде капетан Душан. — Шта мислиш, побратиме, и ти си их видео? — обрати се Душан Луки. — Тако... можда нешто мало већи. Али дају се лако дресирати. Ја сам их видео у Крфу како вуку кола.
Једно преподне седимо испод шатора, на којем смо задигли крила са стране, кад Луки приђе један од посилних и предаде му парче хартије. Нагосмо се да видимо.
видео, на станици, наше машине, и вагоне, где пише: „Српска државна железница“ — и из очију му потекоше сузе. И Луки се очи овлажише. Он шмркну и брзо запали цигарету. — А-ха... Овај...
још пола часа.“ Подигао сам се, али ми глава клону на груди. Онда запалих цигарету. Понудио сам и Луки. Он узе цигарету, принесе је устима, затим је одмаче, погледа мрзовољно и врати ми је... — Извини, молим те.