Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
фебруара стигнем у нашу војску у Грабовицу један сат до Ваљева, и одма одвојим најбољи̓ 200 момака и са Луком из Кутишице пошљем стрицу на Свилеуву. Сутрадан, 27.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
На једној страни заповедник врховни вожд, Кара-Ђорђе, с војводама: Луком Лазаревићем, Стојаном Чупићем, Милошем Поцерцем, Јаковом Ненадовићем, Цинцар-Јанком, ЦинцарМарком, Јанком Катићем из
јула, око великих заранака, доведоше КараЂорђу једног Турчина што се сам предао. Кара-Ђорђе је баш нешто говорио с Луком, Јаковом и Чупићем, кад му јавише. — Доведите ми тога Турчина! — заповеда он.
Ту, баш на самом Мишару, погибе Сулејман, Кулин... Сукоби се с Луком... И потегоше један на другог кубурлије, али слагаше. Они потегоше сабље и Кулин скрши Лукину сабљу до балчака...
Турци се склепташе око богатог такума на коњу, а Кулин се натури за Луком. Међутим, Лукини га момци дочекаше ватром из пушака и оборише на место. Прште турска војска...
Они слушаху његову живу причу с највећом пажњом. — Па шта је било с Луком? — упита поп Милоје. — Зар погибе? — Ко?... Војвода Лука?... Не гине тај лако! — рече Станко.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Прошле су звезде и сати; И таласи под луком моста; А сву ноћ ја чеках да сврати Неког свог незнаног госта. Сва копља јутра дуж неба, Сва платна дана по долу..
Дигла си сто мржња да стражаре, као Сто црних једрила, сва пред твојом луком... И тако мом даху принела си руком Цвет твог бића крупан, отрован и зао.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Разговарали су се о овогодишњој летини и јели прженице намазане машћу и белим луком, тек да се кол’ко тол’ко забаве до вечере.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
какву тулузину — све, једнако дрхтећи од зиме, са оним истим плачним изразом лица, скупља и заједно с парчадима хлеба, луком, паприкама и другим што је напросио, меша.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Шта, зар и бумбаре једу? — пита га Кречар. — Салату праве од њи’ са луком и зејтином. Шамика је сад први човек у вароши. После три недеље спреми се опет на пут, — у Кошицу.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
„Вјештице не једу бијелога лука, и зато се многи о Бијелим Божитњим покладама намажу бијелим луком по прсима, по табанима и испод пазуха“, па им оне не могу ништа наудити.
“¹⁶¹ Као и од других злих бића и нечастивих сила, и од море се људи бране белим луком. Познато заштитно средство, које спомиње Вук, јесте и метла наопако окренута и стављена иза врата спаваће собе.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
налазио ријечи за ово чудно разиграно створење о коме иде и расте прича као о цури хајдуку, барабар с Лазом Шкундром и Луком Лабусом, а кад тамо пред кућу — нема ту ни цуре ни хајдука, него нешто ...нешто ...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
глади чело вилиних гуслица — вилински беше са жице звук: милином звука вила се бела силно занела, замахну лук, луком је гусле бесно превукла — жица је пукла. Кад таке жице пуцају роду, је л' чудо што гласови странпутицом оду?
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ту је и писмо, од мрља ври: „Примите поклон! Рудара три.“ И потпис има: пијук рудара, стријела са луком и котва стара.
— старина виче, на ноге скаче с великом буком. — Ако ти спремим, брка ми мога, опанак свој ћу појести с луком! Нећу да ловим, нећу да спремам, милости немам!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
И овде тек, на планини с нашим именом, зажалих за луком златослеменог града; јутром га сад у измаглици назирем како сјајем далека копна спаја и знам, старећи, док седим у
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Пробудимо се ноћу и смешимо, драго, на Месец са запетим луком. И милујемо далека брда и ледене горе, благо, руком. Београд, Браће Недића 29, 1920. СТЕЊЕ Данас сам био тако весео!
Са осмехом јутарњим једном и ви заиграти, са сребрним луком, у бездан небеса бисерно сиви, са Шара, са Велебита, са Фрушке горе.
СТРАЖИЛОВО Лутам, још, витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа, мамим, али, иза гора, завичај већ слутим, где ћу смех, под јаблановима самим, да
И, тако, без блуди, на уснама ми горка трулост руди. Лутам, још, витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа, мамим, али, иза гора, завичај већ слутим, где ћу смех, под јаблановима самим, да
Месец, што котрља, вечером, празни свет свој жут? Она магла, и дим, што стреса, луком сребрним, кад раздире ноћ, на светли, незнан, Млечни Пут, што се губи у звезданим пустињама црним?
1920. ЖИВОТ Све то не зависи од мене. Сетим се како беше леп, над водама дубоким неким, као Месец бео, са луком танким и меким, један мост. И, видиш, то, утеши ме. Не зависи од мене.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
се гата: с варицом, са божићном сламом, са бадњаком, са чесницом, са полажајником, са плећком, са орахом, са црним луком, с прстеном, по ветру, са ситом итд.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Инокосни Вртиреп није с вечере ни улазио у собу, но би шетао тријемом, пијући ракију и мезетећи је бијелијем луком, као што чине хајдуци.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
у прозор, видео је да је то ласта, и први пут је била ласта, пијукнула је разљућено и жалосно, а у великом огледалу с луком седео је неки старац који је нагло оронуо и обема рукама једва држао браду.
Лакше би му било да јој је рекао да то уради с Толом. Само да не буде с Мијатом. Голошијаном. Јарџијом. Као баба с Луком воденичаром. Истукао је зато што није могао да јој каже. Она ће, сигурно, с њим, сада, док је он овде.
Случајно сам се тако и ја родио. Могао сам да се не родим. Требало је да сви ми с Луком угинемо на киши, у врбаку. Због тога су га мати и отац оставили. И сада ми, Катићи, случајно живимо.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Дигла си сто мржња, да стражаре као Сто црних једрила, сва пред твојом луком; И тако мом духу принела си руком Цвет твог бића крупан, отрован и зао.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
истом четком дотерују, излазе са женом до Калимегдана, па после обично сврате на које деци вина са ражњићима и црним луком ситно исецканим. Дакле, у оној преписачници, на његовом столу, шољица од кафе, јутрос попијене; тацна је одвојена.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Наводимо већ помињану прву строфу Стражилова, с ехо-римом на завршетку: Лутам, / још, / витак, / са сребрним луком, расцветане трешње, / из заседа, / мамим, али, / иза гора, / завичај већ слутим, где ћу смех, / под
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
И ја сам био љут, те сам ушао у земуницу и легао на пољски кревет. Решио сам чврсто да више са Луком не говорим. Позвао сам свога посилнога Станимира и наредио му да затвори и моју флашу са вермутом.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Сремац, Зона Замфирова). Б. служи као лек од различитих болести. »Коштица од б., шљива И јабука са белим луком у комовици пије се од грознице« (СЕЗ, 13, 1909, 341). Кора од б. скувана у води лек је од зубобоље. Б.
Кад ко има ватру, меће му се (заједно са кромпирима, или лимуном, или ц. луком) на чело (ГЗМ, 12, 1900, 150; ЗНЖОЈС, 11, 266). Пржена к.
апотропајон (важно је у том погледу што се понекад, нпр. СЕЗ, 7, 46, јавља заједно с белим луком). Поред породиље веша се црвена п.
Против грознице узима се љута п., с белим луком и сирћетом (иб., 340), или с нишадором, у ракији (иб., 341). П. се привија на гуту ‹= крајнике› (ЖСС, 274), на пришт
Пре него невесту (да би је заштитили од сваког зла) изводе »мушкарца окићеног луком и венцом паприка« (ГЕМ, 42, 1978, 372, околина Зајечара). Пелен. У народној песми п. је знак несреће и жалости — в.
Србији и Црној Гори, мазали су воловима и кравама на Тодорову суботу »врат и груди куваним кукурузом, пасуљем и белим луком« (ГЕМ, 37, 1974, 167). П. је и лек од уједа осе и пса (ставља се »на уједено место«, ГЕМ, 27, 493, Јадар).
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Чим се где састану разговору краја нема. Швапчају, и све некако преподобно. А с малим Луком, да видите, ђаволски жупник само на мом језику разговара.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Према светлости фењера угледасмо унезверена лица коморџија. Идосмо још мало, и онда застадох са поручником Луком. Отприлике негде на средини клисуре. Коморџије зашле под брдо, наложиле ватру, и баш се спремају да легну.
— А сад марш тамо, па ми скувај каву. Враћа се мало после Исајло са шољицом, коју стави на сточић пред Луком. — Ња... Хоће човек у Солун... Женске... — Не пада ми то на памет, очију ми.
Видео сам свога посилног, који је обавијао влажан облог око мојих груди. Лекар је разговарао нешто безбрижно са Луком. Чујем како говоре да је криза прошла. У грудима ми заигра од задовољства што сам ја још жив... Лакше ми је.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Већ је на крај стазе. Сада брвно води Преко уске реке што кривуда луком; Старица не стрепи, она напред ходи, И слободно хвата за доруке руком.
1911. БАЈКА Лежô сам на жалу. Још у модром вису Имало је небо једну зв'језду златну, И над луком друге видјеле се нису. По растрту мору, кô по меку платну, Падали су први галебови.
Плану море, поста кô црвена свила. Погорјеше једра, све засја! И луком Пловио је лабуд, а зора је била Обгрлила врат му ружичастом руком. 1911.