Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Не видиш, болан! — Свеједно, брате! Донио ти миљун свијећа, а не донио ни једне — не знам ти ја овије' лумера. Гурнем ово у пинту, па ако стоји, добро и јест; а ако се врти, нек се врти. Шта ћу му ја?
Кућна ми је лумера 47. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље. Судац: Добро, добро, Давиде. Видим да знаш ред.
Кућна му је лумера, каже кнез, оне двије кантарске куке (С. Ш.). Судац (устаде): Давиде, чуј сад! Закон осуђује... Давид: А камо оно: У
Бог те убио, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, земља Босна, кућна ми је лумера 47. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље.
бравче или говече курдељ ― клин у плугу; трака, пантљика лепирица ― лептирица лумера ― нумера, број љумати ― ићи брзо максуз ― нарочит, посебан мâл ― „имовина (обично покретна), роба, стока, благо“