Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
На тај дан, ма да мушки не иду на гробље, и чаршија је затворена. Од жена не може да се прође. Из свију маала, капија и чаршије, стичу се и иду друмом што води гробљу.
И тако у поворкама, из свих маала отискују се и журе ка гробљу. А гробље није далеко. Оно је одмах ту, близу, до вароши.
Свима да дâ а никога од тих просјака, божјака да не пропусти. А њих је пуно. Из целе вароши, свих маала. Па чак и суманути, полулуди. А нарочито тада, на задушници. То им је као неки њихов празник.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Горе, у челу вароши, белела се гола, раштркана »циганска маала« иза које се тамнела зелена Ћошка, а опет иза ње високо до неба дизала се испрепукла, камена Пљачковица и Крстиловица..
Из појединих маала почињу да се појављују трговци, старији људи, чије дућане отварају њихове слуге, млађи. И Младен, знајући да је он у
А како је весела, свакога ко прође улицом, нарочито момке из других маала, кад замакну, она оговара и смеје им се. А нарочито зна да ће је сада оне сигурно звати, што је већ последња недеља
Ови једнако чекају, трчкарају око њега. Он их увек умирује, као храбри. А међутим све више беже из осталих маала Турци, те се и они спремају да беже. — Хајде, газда-Младене. Немој више. Сви ћемо да изгинемо!