Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
У СВЕТ 349 ДЕДА ЗАМИШЉА КАКО КАЖЊАВА ВУКУ, МАГДУ и ЈОШУ 352 ДЕДА СЕ СЕЋА КУМА, КОГА ТАКОЂЕ НИЈЕ ВИДЕО ГОДИНАМА 355 МАГДА КАЛАБА СИКЋЕ 358 ГОВОР ВУКЕ МАЖДРУКЕ 360 ТУЖБАЛИЦА БАБА-ЈОШЕ 363 НЕГОДОВАЊЕ ПРАВЕДНОГ ЛАЗАРА 365 БАБА-ЈОША ОТПОВРЋЕ
ТРАГОВИ НА ЗА СВАКУ ОСУДУ Деда се зове Пантић Авакум, А бабе Јоша, Вука и Магда. Истовремено им је, јутрос, пало на ум Да продаду старца, (Враг да, Носи га у Лим, у Ним, у Рим!
Амо, озбиљни купци! Руци-рука! Продајем деду и све дедино!” А баба-Магда, сасвим безуба, Са осмехом, сатанским оним, Осветољубива као Хекуба (За освету је Хекуба чист синоним!
” А бабе вичу: „Велико снижење! Продаје се деда будзашто!” МАГДА КАЛАБА СИКЋЕ Прва баба, Магда Калаба (А Калабићи нису слабићи!
” А бабе вичу: „Велико снижење! Продаје се деда будзашто!” МАГДА КАЛАБА СИКЋЕ Прва баба, Магда Калаба (А Калабићи нису слабићи!
„Јевтиније од пет ни за грош!” „Да тргнемо по једну”, предлаже један весељак И по леђима деду тапка још. А Магда Калаба ће: „Или пѐтāк, Или ћу га, с отпацима, бацит у кош!
затворен у се, тврдоглав Као коњ кад му натуре оглав, Чекао је трговце с Блиског Истока, Док су се Вука, Магда и Јока Досећале беди и јаду Који их је чекао у Ријаду!
” А Магда ће: „Сажаљевате мангупчину, Тражите му какав-такав алиби, А то у мени буди мучнину! Ако му подрежем нокте, да ли би
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Тада би се све брже примицали. Магда горе, код кочијаша, | усред корпи и завежљаја са јелима и питама, већ не би могла да издржи а да се не здрави и
Мати горе, на кули, сва срећна, једнако је била на прозорима од собе, које тобож ветри и паје. Магда вечито у свађи са чивчијама и слугама, што јој не доносе како треба из села масло, сир и пилиће, да се вечера не
Тако исто и Магда готово никако се од њих, од куће им, није одвајала. Целе би недеље преседела тамо у селу код својих синова и снаха,
Чак и не чу кад се капија поново отвори и на њу се слободно провуче њина Магда. Као увек, уђе она брзо, носећи пуно завежљаја.
— А дође ли? — трже се мати, кад је виде тамо у кујни. — Ето, снашке, једва стигох — поче да јој се правда Магда. — Они моји на селу ухватили ме тамо, па де ово, де оно. Не може човек да их се отресе. Једва донесох. Ево...
— Магдо! — понова је зовну мати. — Чујем, снашке! — Истрча Магда, а већ јој биле умрљане руке и засукани рукави од судова што их почела да пере.
Знају већ они какву ће да пошљу, кад је за нас. Само брзо, јер после морамо да идемо. Сад знаш. — Знам, снашке! И Магда, стара, суха, кошчата, обучена пола сеоски пола варошки, брзо навуче на босе ноге неке старе спечене папуче и оде.
узгред каже да је ту била и нека старка, а он ће онда, ефенди Мита, сетити се ње и знати да је то била она, њихна Магда. | И заиста, Софка после неког времена кроз прозоре одозго угледа Магду.
После дугог времена Магда се врати заједно са два шегрта који донеше читаву рпу басме. Софка је знала како је сад Магда са тим шегртима навлаш
После дугог времена Магда се врати заједно са два шегрта који донеше читаву рпу басме. Софка је знала како је сад Магда са тим шегртима навлаш прошла кроз комшилук, да би сви видели Ту басму за Софку и завидели јој.
— Ђид, бре! — кркљају они. Коњи им се пропињу над њим али оне, смртно уплашене, беже ма на коју страну. Доле Магда се узрујала.
Оде ли и снашка Тодора? | — Није, није! Сад ће — одговара им Магда, тупкајући папучама. Софка је међутим сишла и овамо у кујни матер намештала. Чисто и Софки.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
жена Јовчина, трећа ВАСКА, кћи Јовчина и Маријина ВЕЛА, снаха Јовчина, за Томом СОФИЈА, снаха Јовчина, за Арсом МАГДА, сестра Јовчина, удовица НАЦА, сестричина Маријина СТОЈНА, чивчика НАЗА, стара Циганка, врачара ЗУЛФА, млада Циганка,
(на доксату намешта по миндерлуку јастуке, иде полако, у чарапама, ослушкује пред обојим вратима, тихо послује). МАГДА (долази с лева иза куће, под степенице, спази снаху своју горе): Дошао?
МАРИЈА (прстом на устима даје јој знак да не виче): Дошао! МАГДА (скинула нануле, у чарапама пење се на доксат тихо, љубећи се са снахом): Када? МАРИЈА Синоћ.
Срећом, као да смо знали, те нас затече код куће, иначе ко зна... МАГДА Ако, ако. Зато онај мој, син, сигурно чуо у чаршији, па синоћ ето га кући и јутрос рано и право у дућан.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
опет - и то у назад једном већ помереној приповедној садашњости - бира тренутак кад јунакињина мајка Тодора и слушкиња Магда одлазе на гробље да ритуално одуже дуг према тим истим Софкиним прецима.
У В глави један спореднији лик, служавка Магда, добио је прилично много места. Моделован је он врло топло, као што се и иначе у роману знају топло да прикажу верне
Отуда и извире блага иронија. То како себе види Магда дато је у огледалу туђег, Софкиног виђења. А тако склопљена реченица, чак и када би писац био несравњиво вештији у
Једном се описује како Магда кроз комшилук и улицом одлази у ханове, да разговара с Арнаутином, и у Дућанџик, да узме тканине за ускршње хаљине;
Ево, уосталом, како се појавила „деформација” на Магдиноме изгледу: „Доле Магда се узрујала. Не може да сачека матер док се обуче, већ узела корпу с јелом и понудама, што ће се носити на гробље, и
]”. 112 Пешкир, наравно, није могао заклонити целу главу; то Магда не би смела дозволити. Али тако мора изгледати Софки зато што гледа одозго, са прозора горњег спрата: од корпе и
Ужурбана, нестрпљива Магда добила је тиме малчице смешан изглед. Тренутак затим јунакиња је већ доле, у кухињи, лицем у лице с мајком, дотерује
се за њега колико и за остале сељаке који освајају варош, и не говори тако само ефенди Мита него чак и служавка Магда.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Из даљине почиње да допире свирка и песма. На степеницама од кућице седе Марко и Магда, ослушкујући. Свирка и песма бурнија и све ближа.
МАРКО (одлази ка капији и враћа се радостан): Газда, газда! МАГДА (полази ка капији): Који? МАРКО Млад, млад! МАГДА Слатко моје дете, сећа се оно даде своје!
МАГДА (полази ка капији): Који? МАРКО Млад, млад! МАГДА Слатко моје дете, сећа се оно даде своје! Уз песму, свирку, улазе Коштана, Стојан, Салче, Гркљан, и остали.
СТОЈАН (Магди): Дадо, Христос воскресе и срећан ти дан! Али, да се ти не љутиш што ја овако долазим? МАГДА (грли га): Чедо моје! Па ти си нам газда, синко, шта ми против имамо.
Код даде! И њој је сада Ускрс и светао дан. (Грлећи Магду): Ово је моја друга мајка, њезино сам млеко сисао. МАГДА (разнежено): Слатко моје дете, како ми оно све зна. (Раздрагано Коштани): Певај, кћери! Певај, и баба има бакшиша.
) КОШТАНА (забацује косу): Нека се мрси! (Магди): А, је ли, тетка... (Показује на гору.) Шта је тамо? Гора? МАГДА Гора, кћери!
(радосно се уноси, да што боље гледа у гору): А је ли то та гора за коју се пева: да је голема, пуста, тамна гора? МАГДА Та је, кћери. КОШТАНА (пропиње се на прсте, да би, преко зида, могла што боље да гледа.
(Узрујано): Је ли то, тетка, та пуста, тамна, голема гора?... МАГДА (бришући очи): Није, кћери, није! Није то та гора! А немој ту песму. Друго, весело певај! »Лошо је« да се сад плаче.
Аферим! (Устреми се Магди): А ти? Тако ли се стари газда поштује? МАГДА (понизно): Ох, газдо! ТОМА Тако ли се мој хлеб једе?...
ТОМА Тако ли се мој хлеб једе?... Него као велиш: »стари газда стар је, умреће, а ми младога да чувамо«. А, то ли? МАГДА Ох, газдо, зар ја? Ја! Магда твоја... ТОМА »Магда моја, воденица моја«... Па кад је све моје, шта ће ово овде?
Него као велиш: »стари газда стар је, умреће, а ми младога да чувамо«. А, то ли? МАГДА Ох, газдо, зар ја? Ја! Магда твоја... ТОМА »Магда моја, воденица моја«... Па кад је све моје, шта ће ово овде? (Марку): Пушку!
А, то ли? МАГДА Ох, газдо, зар ја? Ја! Магда твоја... ТОМА »Магда моја, воденица моја«... Па кад је све моје, шта ће ово овде? (Марку): Пушку! МАГДА (пада пред њим): Газдо, газдо...