Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
манов, Попеску, калкулатор у Министарству грађевина, један немачки студент, Макс по имену.... Али ти већ познајеш главне особе овога пансионата, а нарочито њу. Прекодан смо сваки на свом послу.
Она је држала свезу између нас, јер овако седнемо сви за сто, ћутимо, да се чује како муха вечера. Макс прави рђаве досетке на које се ми само званично смејемо.
Мора бити да је већ 3, јер данас је субота, а Макс има седницу са студентима његова кора у — овој крчми. Опет ми се ређаше слике. Опет она с црним шалом око главе...
Они имају једно време у години кад се морају да „дуелишу”. Онда се ревносно чепају ногама и позивају на дуеле. Макс се искашљаваше кад уђе у собу.
— рече он, погледајући мене и Туманова. Макс хтеде да остане хладан. — Ха, — рече он — није баш тако опасно. — Богами, стојати пред голом сабљом, ту треба петља!
— Ха, — рече он — није баш тако опасно. — Богами, стојати пред голом сабљом, ту треба петља! — рече Попеску. Макс ћуташе. Онда прсну у смех, очевидно био је се збунио, па хтеде да се извуче из забуне.
— Цела не воуѕ цонцерне раѕ,22 — рекох му. Француски је, осим нас и Туманова, Ана слабо разумевала. Макс се још гласније смејаше купећи уста да му се не одлепи фластер. Попеску удари ватра у лице. — Шта вам је смешно?
Попеску удари ватра у лице. — Шта вам је смешно? — рече он и промени се у лицу. Макс се ухвати за трбух. Смех је био усиљен, али он није знао како да престане; онда, као бајаги устављајући смех, погледа
Од нас се нико није смејао. Макс се опет прибра и обрати се мени онако авец нонцхаланце:23 — Хтео сам да вас молим јутрос да нам подвежете мензуру —
Мене свега обузе нека језа. За столом су седеле и „даме”, ја се стегох и уздржах се. Макс побесни. — А зашто ви не бисте хтели подвезати мензуру? — рече он наново, као с некаким правом.
24 — Только, пожалуйста, колотите какь слѣвдуеть.25 Остали смо у соби само ми људи. И Макс пође к вратима. Ја га стигох кад беше ухватио за кваку. Ухватим га за руку и извучем до сред собе. — Куда ћеш, ти?
Био му је исувише неочекиван овакав поздрав. Лајтнант дође и стави се међу нас: — Господо, молим вас, господо! Макс се осети посрамљен.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
за племените и отмене” (доннант плаисир аух ноблес & гентилс), а племените и отмене духове ће, три века касније, Макс Жакоб (Мах Јасоб, 1876—1944), преименовати у децу и осетиве.