Сремац, Стеван - ПРОЗА
испало округло — тако округло као она флека коју понесе на својој белој рубини, са места на коме му је гост седео. Максиме! Максиме! Пре си се млатио само по цркви, а сад се млатиш и по школи!
Максиме! Максиме! Пре си се млатио само по цркви, а сад се млатиш и по школи! БУРИ И ЕНГЛЕЗИ СЛИЧИЦА ИЗ СРПСКОГ
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Кажи, како да ти угодим? МАКСИМ: Да куваш, да месиш, да ме вучеш по баловима. НИКОЛА: Максиме, буди једанпут паметан. МАКСИМ: Остави ме, немаш ђавола на врату, пак ти је лако.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Читао сам те проклете новине; ето то је! — Па шта му пише у новине, господине? — Зло пише, мој Максиме! Слобода илузорна, правда параграфска; власници силни и сложни, а народ инертан.
Оћеш ли ти то отрпети тек онако да им се то прође?! — Е, мој Максиме — рече Срета сетно, — па шта могу ја и ти, нас двојица?! »Сирак тужни без иђе икога! Једна сламка међу вихорове!
Из друге собе се Чује сомо страховито хркање Максино. — Максиме, море! — викну јаче. Максим настави хркање још јаче. — Пази, животиње једне, како је заспао!
— Да је имао боље примере за углед пред очима, био би, наравно, бољи и он! С главе је риба смрдела! — О Максиме! — викну јако, па опет заћута и почека.
— Врло добро, Максиме! А он? — А он подави реп кад му то реко’ па увати пут. А да беше још корак крочио, ћа’, лијепе ми вјере, да и ја
— Доста му и оволико. Само кад се заталасало и зајосало, — вели Срета, — ето то је, мој Максиме, живот; живот је борба, трење! А међутим то не беше трење, него сатирање.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Оно што су за друге народе афоризми, гноме, сентенције, максиме, проверби, — то су за наш народ пословице. Основна намена пословица је поучно изрицање животних истина и правила.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Та максима — „буди оно што јеси!” — елиптична и наоко бесмислена, као што су готово све максиме у којима се кондензира једно цјеложивотно искуство, била је једна од оних неколико којих сам се у животу досљедно
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Бре, слушкиње, бришите авлије! А ђе ми је дијете Максиме? Ну похитај пред капију нашу, ето, сине, мила баба твога, баба твога, господара мога, јаше коња сјетно и весело, чини
Међу њима Црнојевић Иво јаше ждрала коња од мегдана, око њега два сокола сива: с десне стране дијете Максиме, што је Максим красан ђувегија, на његову од мегдана вранцу; а с лијеве Милош Обреновић на дорату коњу од мегдана.
подиграва, те весело у дружину дође, на јутру им назва добро јутро; сва дружина једну ријеч кажу: „Добро дође, дијете Максиме!“ За Милошем одмах пристадоше двије шуре, зета пристигоше, донијеше господскога дара — да дарују зета код сватова.
пољу под Жабљака, ђено су се браћа састанула, ђено ће се с јадом растанути, но да видиш јаду започетка: похитао дијете Максиме на његову без биљеге вранцу, и скупио десетину друга, хоће својој на муштулук мајци; а кад виђе војвода Милошу, те
носи у рукама, златан сјаје на плећима штитак, а красте му лице нагрдиле, иза краста лице поцрњело, оно ти је дијете Максиме.
Максим врана коња поврнуо, ослушкује шта ће бесједити, а ђевојка грдно проговори: „О Максиме, немала те мајка! Мајка нема до тебе једнога, а по данас ни тебе не било!
Кад то зачу дијете Максиме, то Максиму врло за јад било, — врана коња натраг приповрну, опаса га троструком канџијом: пуче кожа коњу по сапима, а
Куд се оно Максим затрчао?“ А не види јаде изненада. Кад допаде дијете Максиме, на Милоша бојно копље пушти, бојнијем га копљем ударио под челенку међу очи црне: на затиљак очи искочише, мртав паде
Иво, брже пита сестрића својега: „Мој сестрићу, док си у ријечи, како ђевер бјеше код ђевојке, а допаде дијете Максиме, еда виђе ђе погибе Максим? И знаде ли шта би од ђевојке?“ „Прођи ме се, мој ујаче Иво!
пред градом копље побијено, а за копље вранац коњиц свезан, ситна му је зопца устакнута; пред њим сједи дијете Максиме, на кољену ситну књигу пише своме тасту, дужду од Млетака, а двори га злосретна ђевојка; на мезиле књигу оправио: „О
Кад уљезе у бијеле дворе, ал̓ се Јово са душицом бори, више њега Максиме владика, чати брату самртну молитву. Кад то виђе мајка Анђелија, закукала кано кукавица: „Јао Јово, моје ране грдне!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
СВЕТИ ВЛАДИКА МАКСИМ ДЕСПОТ Новое процавтеније, јавил се јеси Максиме, нову обитељ обрел јеси на небесех! Синаксар Ови блажени и дивни Максим бијаше од колена благочастивога Симеона