Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Костића у Максиму Црнојевићу], који се ту срећно у драми употребио, даје много живости; некоја места иду у најбољу љубавну лирику српску.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Да му је сам песник намештао декорације и држао сценарију, не би, вала, лепши био. И само да овде није реч о Максиму, мени би лако било; ја бих мамузнуо мога пегаза, винуо бих се у више сфере, и описао бих све оно што сте већ хиљаду
Не смем ни за живу главу да нагазим на трулу даску, па да поетизирам, јер, ево, реч је о учитељу Максиму, па куд смем ја у поезију, кад је то душевна онанија, како баш сам он рече ономад Саватију, одборнику општинском,
Узео је све месо од закланог вепра и послао га Максиму, правоме саибији, себи је задржао једну плећку и мало ребара, а гадном и неискреном дародавцу остаде само свињећа
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
СОФИЈА: А дете плаче? МАГА: Љуља га, ето, Никола. СОФИЈА (Максиму): А да л би ти заљуљао дете? МАКСИМ: Није него да те метнем у кавез, па да ти само лепа јела доносим!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Ово је имало добра дејства. После пет-шест прочитаних страна, испаде му књига из руку и он се придружи Максиму. Стану обојица хркати, и тако лепо један другом одговарати као да један држи једну а други другу певницу.
Поделило се село у две гомиле, два непријатељска табора, па се коље ка’ жути мрав, а Срета посматра то па вели Максиму, који је такође постао други човек: »Виде ли, море, шта се начини!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
свију био, и браде | више је имао он сам него десеторица других): „Да т’ кажем, оче игумне, ја ћу тога малога узети, а Максиму ћу дати пут, јер је несташан као враг и јутрос ми је нов крчаг разбио.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Но ми пружи десну твоју руку, и задај ми божу вјеру тврду за Максима, за твојега сина, да Максиму жао не учиниш, на весељу ђе га сад потураш, од мене ти божа вјера тврда: превешћу ти снаху преко мора и без кавге и
под собом коња уставила, напријед му ни крочити неће, па Латинка свекру проговара: „Мио свекре, Црнојевић-Иво, Максиму си срећу изгубио, како с̓ другог зетом учинио. Рашта, свекре, да од бога нађеш!
Кад то зачу дијете Максиме, то Максиму врло за јад било, — врана коња натраг приповрну, опаса га троструком канџијом: пуче кожа коњу по сапима, а покапа
једва дочекао, дочекао, оба потурчио, и турска им имена нађео: Јовану су име нађенули — Мамут-беже Обренбеговићу; а Максиму име нађедоше — Скендер-беже Иванбеговићу.
То је слуга хитро послушао, те упреже коње у три реда, оде право дивну Крушедолу, те казује Максиму владици да се Јово на смрт разбољео, пак оданле окрену хинтове, оде право мјесту Беркасову, те казује мајци
благо мојој старој мајци, нек се рани и ода зла брани; моја луба, ал̓ је рода туђа, она ме је често опадала моме брату Максиму владици: „Деспот Јован ходи по Сријему, те он љуби младе и ђевојке“; ал̓ ни њојзи жао не учин̓те: подајте јој три
Шемишљика је некаква трава, али Вук каже да не зна да ли се по њеном листу може писати. 52 О Јовану и Максиму в. увод ИИИ, 5.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Те врло јуначки се с браником држаше, сам их краљ о тому с диком хваљаше. И Максиму за жену даде своју суродицу именом Самбелу, ал' дотле не кте се венчати ш њоме нудећи је док еда би се похристјанила,
Ал' по њему опет наста онде лукави и злочести бег Михна војвода. О злу поче Максиму радити а и с Маџари нешто имаше, неку заваду за Хердељ.