Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Шта и шта пута га је Ђ. Малетић јавно на катедри понизио да својим морским апотеозама места начини! Не кажем да неже доћи време сјајније, та ми се
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ПОПОВИЋ 126 ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ 133 ЈОВАН СТЕЈИЋ 140 ЈОВАН ХАЏИЋ 142 ЂОРЂЕ МАЛЕТИЋ 144 ЈОВАН СУБОТИЋ 146 НИКАНОР ГРУЈИЋ 148 ВАСА ЖИВКОВИЋ 150 МАТИЈА БАН 151 МЕДО ПУЦИЋ 153 ДАНИЛО МЕДАКОВИЋ 154 ЉУБОМИР
1844. пише Ђорђе Малетић у Подунавци: »Докле ћемо се с митологијом ограничавати и с туђим боговима храмове наше красити?
Али Јован Хаџић ипак више вреди но глас који су му створили његови огорчени противници. ЂОРЂЕ МАЛЕТИЋ Рођен у Јасенови, у Банату, 1. марта 1816. године.
Умро је у Београду 1. јануара 1888. Ђорђе Малетић био је полиграф у пуном смислу те речи. Радио је на разним пољима, стално и обилно: био је песник, и лирски, и епски,
израђени су по свима правилима естетике и реторике, али млитаво и бледо, без личног акцента и без књижевног обележја. Малетић се радо бавио позориштем, још 1844. превео Шилерова Паразита, а педесетих година бавио се и позоришном критиком, 1871.
Као и сви главни српски писци његова времена, Малетић улази у књижевност са одређеним догмама. Он је сав у идејама немачке идеалистичке филозофије и естетике, нарочито
мисији уметности и идеалистичко схватање да треба да »привидност триумфује над стварношћу и уметност над природом«. Малетић је често и радо по листовима и часописима излагао идеје идеалистичке естетике и стекао глас првог српског естетичара
(Београд, 1854, 1868) и Риторику (Београд, 1855—1856), које су остале као школске књиге све до седамдесетих година. Малетић је веровао у идеално Лепо, у вечне и сталне естетичке истине, у реторична правила и шаблоне и није хтео другу поезију
Од педесетих година његове песничке способности очевидно су почеле да слабе, и узалуд је Ђорђе Малетић, који је у њему гледао »достојног пријемника Мушицког«, изражавао наду да ће он »повратити дидактичку поезију у целој
Поповић, Јован Илић), националан и либералан, имао је лепог успеха и оставио је трага и добрих успомена. Ђорђе Малетић је у два маха покушао да крене часопис: од 1856. до 1858. уређивао је земунску Подунавку, а 1858.
Естетичар старе школе Ђорђе Малетић већ почетком четрдесетих година се жали што млади песници »у сањаријама усладе налазе и у лепој вештини неуким
више црквена лица или бирократи као у ранијем добу, као Лукијан Мушицки, Његош, Никанор Грујић, Јован Хаџић, Ђорђе Малетић, Јован Суботић, но или пропали ђаци, или чергаши који се нигде нису могли станити, махом људи који су изишли из
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
мудрост и поштење. Против оваквих неологизама одлучно је устао Ђорђе Малетић у своме чланку Критически преглед стихотворни’ производа г.
Вукашина Радишића, Подунавка 1844, 5б—7б, 11а—12б 15б—16б, 19а—20б, 26б—28а, 30б— 32а, 35б—36б, 40аб, 42б—43б. Иако Малетић не спомиње изричито ову песму, може се веровати да се бар неке његове речи односе и на Радишићеве стихове као што су
да се бар неке његове речи односе и на Радишићеве стихове као што су ови завршни у Причи: „Муза је његова” — пише Малетић — „више размаженом, самовољном детету него богињи каквој подобна.
” На другоме месту Малетић се љути на Радишића што овај мисли „да је њему као стихотворцу слободно ковањем по својој вољи речи језик нагрдити и
Обухвативши и П-ову рецензију и Суботићев одговор, Ђорће Малетић је написао опширан чланак Нешто о балади г. Јоан. Суботића Сабља момче, цвет девојче у Подунавци за 1843. год., 11.
имала времена мало и читању посветити, а сад ево певам, али не вама, него „браћи што разуму чувство“, што наш песник Малетић вели, певам песму на коју ме ово тамно облачито вече побуђује...
јануара 1848, ч. 8, стр. 30б—31а, има допис из Пожуна са потписом Учећа се младеж српска (писац је вероватно Светозар Малетић), где се реферише о томе како је „на Богојављење...
требало или могле да уђу; такви су песници Вићентије Ракић, Гаврило Ковачевић, Јован Хаџић-Милош Светић, Ђорђе Малетић, Ђорђе Рајковић, Василије Суботић, Данило Стајић и други.