Употреба речи мали у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о

ти нису заборавили... ти не могу заборавити! Онај мали господин даде знак куварима да сипају. Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама

Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!... Скотови!...

“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!... Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.

“ После је дубоко уздахнуо. „Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали завежљај хартијица... То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта...

Погледам боље, а то змија уздигнула главу високо изнад траве, очи јој се сјаје баш као они мали свици у црној ноћи; после се опружи и брзо као стрела прејури преко пута, а по прашињавоме њеном трагу видео сам

Док је ђак отишао по сир, донде смо ми већ засели за један мали сточић у најмрачнијем кутку „Шарене каване“. Ја, управо, не знам зашто се та кавана зове „шарена“?

То је њима тако бог дао, а власт им не крати, јер су поштени људи, имају новаца, а новац није мали доказ за узвишено поштење нечије личности. Погледајте, напр.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” одговори младић, не знајући с ким говори. „Како то?” — воспроси опет краљ. — „Ето тако”, — придо| да мали — „наш краљ има што њему потребује, а ја имам што мени.

158 Вран и славуј Вран упита славуја колико година славуји живу на земљи: „Седам година”, одговори мали пјевчик — „кад мање, кад више. Ми се не старамо колико ћемо живети, него само да лепо и мирно поживимо.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

СИЊАЈЕВИНЕ, БЈЕЛАСИЦЕ И КОМОВА 195 СИЊАЈЕВИНА 196 В 198 НА СТОЛУ ХЛЕБ И ВИНО 199 СВЕТОМ ЈОАНИКИЈУ ДЕВИЧКОМ 201 МАЛИ ОТАЧНИК ЗА ПУТНИКЕ 204 ПОТОМЦИ СВЕТОГА САВЕ 206 ХОДОЧАШЋЕ СВЕТОМЕ САВИ 207 ДЕСЕТ ОБРАЋАЊА БОГОРОДИЦИ ТРОЈЕРУЧИЦИ

глад, заустављај нас, и подижи нас, и учи нас, на страшном месту да градимо Град од камења којим нас каменују! МАЛИ ОТАЧНИК ЗА ПУТНИКЕ СВЕТИ САВА НА АТОСУ Из двора с длана очевог, Свети Сава босоног оде кроз пелен и чкаљ.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

О свему томе ја би’ вам усмено приповедао, драга децо моја, али ви сте мали и не можете упамтити, а ја сам стар: лако могу умрети.

Кад сам био јошт мали, причала ми је моја баба Манда, да су се наши стари доселили од црногорске границе из Бирча. Онда је овај крај Србије

Но кад у том боју турска поглавица Омерица погине, а с други’ празни’ страна Петар Ракарац и Мали Јанко продру у само Ваљево и празне куће запале, онда Турци почну бегати Чачку и Ужицу.

казивати, а то ми је врло лако било из они̓ стари̓ календара, јер који је крст пола окружен црвеном бојом, оно је мали светац, и од подне може се радити; и који је сав окружен, то је велики светац, и ништа се не ради, него вас дан седи и

и капетан [Јован] Бежановић; а из ваљевске нахије био је: мој отац Алекса обрлајтнант, Петар Ракарац, Лазар Илић; Мали Јанко [Петровић] и Милисав Милошевић лајтнанти; поп Ћука [Поповић?] био је фендрик, а Ђока Мићановић стражмештер.

а за њим Лазар Илић из Јабучја и Петар из Ракара, а они други остану, те су сви ишли на Француза војевати, као Мали Јанко, Милисав Милошевић лајтнант (који је остао жив од Француза, и опет пређе нама у помоћ и погибе на Мишару 1806.

На Плочнику у̓ватимо бусију; но онај превари и проведе Турке другим путем на Бању и Тополу (јербо је онуда мали пут био), пак у Крагујевац. Ваљда је оно викао Максим кнез из Губереваца који га је свуда водио.

Афиз-паша одма почне купити војску. Међутим нареди да се неколико хиљада покроји они̓ мали̓ црни̓ капица од абе, као што је онда у пожаревачкој нахији раји Србима адет био носити, и мали̓ бритвица; и да фесове

хиљада покроји они̓ мали̓ црни̓ капица од абе, као што је онда у пожаревачкој нахији раји Србима адет био носити, и мали̓ бритвица; и да фесове поодузима а црне капице подели, и да оружје одузме а бритвице да подаје, које је неколико пуни̓

Али неки наш мали буљубашица, Митар Мањеница, брат кнеза Пеје из Забрдице, кога је Фочић окнежио када је мога оца посекао, и који је

А ако Ваше Величество са прочим сајузником и само мали прст помоћи пружите, то се надамо да ћемо моћи колико годе испливати, а ако ли не пружите, а ми ћемо се и на суву

— (Кад сам рекао „мали прст”, цар запита Давидовића: „шта је то „мали.) Император: „Но ја вам ништа помоћи не могу, ја сам сада у

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

црни се; у мраку не може ни да га види добро. »А што плачеш, мали?« упита га Радан. »Изгубио сам козе, па не смем кући.« — »А чији си ти?« Оно плаче, не хтеде казати.

То је некад продавао по улицама београдским, кад је био мали и кад се још није звао »ћир«. Сад је ћир Трпко, или као што он каже »сега« — велики госа; Држи механу у селу К.

изишле напред, чело мало, допола чупаво, обрве се саставиле над носом, очи мале и удубљене — нису најживље, бркови мали а ретки, нос му прилично заковрчен навише и шиљаст, уста велика — скоро до ушију. Ако му буде 29 година, више нема.

Оди, пријатељу, рува лепа!...« А сиромах сељак пролази као кроз шибу. — Еле, у таку једну болту стаде на занат тај мали Мојсило Пупавац. Имао је газду вешта око муштерије и умешна у свом послу. Газда му је био некако особит у понашању.

Ревизор пита ђаке. »Кажи ти, мали, ко је био први човек на свету?« упита једног, па завири у исти мах у кујну: »Премажи мало сланином да не прегори!

Радоша подиђоше неки мравци, па у оној забуни викну: — Чији си ти, мали? Ово само жмирка и миче губицом, па тек узе купити камењице и дрвца и бацати се на Радоша.

— одговори поносито онај што држи појас. — Дивљак! — Дивљак! Какав дивљак! — Видиш какав! Дивљи човек! Само мали, још дете. — Ала, брате!... Неће бити!

— кожни појас у који се задева оружје симсија — лула за пушење (од печене земље) синор — граница имања сиџаде — мали ћилим на коме се седи скот — животиња, рђаво чељаде сљедователно — према томе сопра (софра) — трпеза спарета

— афрички гуштер који мења боју према боји предмета на коме се налази; превртљив човек Цимента — лимени суд ципун — мали отвор на дну шупље букве кроз коју иде вода на воденични точак Чајир — ограђена ливада, пашњак чакмак — кресиво за

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

, итд. За разговором дође шала, за шалом игра... Ови горски вуци играху се као деца или као мали мачићи. Њихова мрка лица посташе ведра и весела као небо...

” И одоше му мисли далеко, далеко за оним облацима што се жбунају по плавоме небу, као мали јагањци по зеленој пољани... О чему ти није мислио!... О себи, о убиству Станковом, о Јелици, о Крушки... о свему...

Беше то тиха, летња ноћ без месечине. Из луга се чула песмица птичија; ветрић је шушкао по лишћу као мали лопов... Око Станка се земља окретала. Већ му прекипе. Цикну и баци Сурепу ове речи: — Ти седи...

И опет оживе Дренова Греда. А опустеше лепа села. Они мали кућерци стојаху некако суморно, као да никад жива душа није у њима обитавала...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Да те видим, страшни! Глухе су ми ноћи Без твојих корака: вечно, непрекидно, Без тебе ћу бити бедан и без моћи, Мали, и унижен, и побеђен стидно.

име зборе, И наше велможе и наши васали Гледају те с чежњом и са страхом дворе, Док ти гледаш као паж плашљив и мали, Како једна брига, танка као пара, Пређе преко чела крунисаног Цара.

Он се ухвати лагано за неки предмет. То је био један мали златни прстен у меким алгама... Вода се светлила у висини, ваљда од многих звезда.

Шума је пуна топлоте и звука. По њој зеленкаста сунчана светлост пада са екстазом. За то време читави мали хорови из лишћа прате ритмично тога мрачнога уметника, тога неуморнога ткача.

Знаде ли да испреда замку? Ко зна. Али је немоћан да се уздржи имало, да малакше и за тренутак. Тако тај мали артиста испреда жудно из својих груди, из срца, из болног и магловитог сна и воље за стварањем.

Интригу бестидну идејом су звали, А лаж под идеал продавали роду; Борили се стидно велики и мали, Рушећи законе да спасу слободу...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

“ али као да се одмах и застидела тога, јер би увек додавала: „Тако сам те увек мазила кад си био мали!“ Неких пута после вечере ја запалим цигару и кажем: „Мамо, седи ти! Идем ја мало у кафану, чека ме Јоца, доктор!

Видео сам једну велику, светлу, високу, чисту собу. С обе стране кревети с белом простирком. Крај кревета мали сточић с чашама, пљуваоницама, медицинама и понудама.

— Видео сам онога... онога... како се зове?... онога чича... чича-Ђорђа! Јест, чича-Ђорђа. Знаш онога! Ја сам био мали. Онога што је радио с татом! Знаш? Сад и моја мати скочи из кревета: — Ђорђа Радојловића? — Њега!

био је он сасвим други човек; а и ја се сећам, као кроз маглу, како ме је често држао на крилу док сам био сасвим мали, правио ми од зове свирајку и водио ме са собом на колима у ливаду.

Зар кад би неко због мене изгубио само мали прст, па ја... А овамо држава... Слушајте!... Звижди! — Не звижди! — рече капетан. — Та звижди, бог с вама.

Он је ухвати и стеже за мишицу, као хтевши се уверити. — И овај мали! Ти, ти војниче! А шта ти ја којешта нисам мислио! Боже, боже!

— попречна дршка на коњским колима за коју се везују хамови (конопци — штранге) заира — храна, намирнице зарф — мали метални послужавник, држач за чашу или филџан (шољицу без дршке) имерзион — мали термометар индиферентан —

заира — храна, намирнице зарф — мали метални послужавник, држач за чашу или филџан (шољицу без дршке) имерзион — мали термометар индиферентан — равнодушан, незаинтересован инокосан — сам усамљен без одраслих чланова у свом домаћинству

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

тринаест и по фунти, каже, тешко, а дере се к’о мали бик... Чује се још од винцилирове куће ларма у кући. Једно чудо... — О мај! И јесте чудо! А кад брж’? — чуди се попа.

нижа; али жена и треба да је мало нижа, то је много лепше него кад су и муж и жена високи, а сачувај боже кад је муж мали, а жена се отегла у висину!

Ено како ружно стоји кад Арса грк пође кудгод са женом, па она дугачка к’о торањ, а он мали и снизак к’о патак. Па још кад се узму испод руке, изгледа она жена, издалека кад гледате, као да је упртила с пијаце

Ту ће свака свога видети, а све ће видети Тиму, нотарошевог писара, који у селу живи као мали бог са својих тридесет форинти месечно.

а измеђ њих стоји с албумом у руци мала Јула у краткој сукњици и дугачким хозлицама са шлингерајем, па изгледа к’о мали гаћасти голуб; и слика доброга цара Јозефа како је узео једном паору плуг из руку, па сам он оре, а паор Шваба диг’о

та знате га сигурно... берберског асистента. Та како да га не знате?! Оног што увек залепи мали к’о младеж округао фластер на доњу вилицу, к’о бајаги боле га, има бубуљицу, а оно није, не фали му ни ђавола...

Па кад му склоните онај зуб, а ви му онда лепо подметните ово на његово место, — вели Аркадија и предаде му један мали замотуљак. — Ваљда га неће успут развијати...

Ал’ како ниси позн’о да је већи зуб? — А како и да познам! И ту су ми доскочили, обешењаци једни! Ја сам мали зуб завио у велико парче папира, а они су завили велики зуб у мало парче папира! Е, ко, ђаво да позна!..

Та већ само то што је казао да сам употребио пентикостар, па то му је већ прва лаж. Није пентикостар, него часловац, мали часловац!

Ја моме принчики само кажем, кад дођем: »Пинчили, пинчили!« а он, шпицпуб један мали, само шнуфује и кија и шмајхлује сас репом.« Већ није био таки њен мачак, »хер Кáтер« назван.

« — рече у себи путник, гледајући лепу расплакану дечицу, која су се поређала крај кола и стајала у реду као какви мали кривци и крупне им сузе капале по оделу и рукама и доле по прашини. — Је л’ те да ћете доћи?

Господин попа воле твога бáбу, па ће он доћи опет... Он воле бáбу... — И маму воле?! — рече јецајући мали Ива, кога држаше Јула на руци. Је л’, мама, и маму воле?

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— А да знате — почне као да им неку радосну вест саопштава. — Како вам град тада дође мали, мали; само се црни. Гледам, па иако је ноћ, све видим. — Па шта радиш тамо сама целе ноћи? — плаше се оне од ње.

— А да знате — почне као да им неку радосну вест саопштава. — Како вам град тада дође мали, мали; само се црни. Гледам, па иако је ноћ, све видим. — Па шта радиш тамо сама целе ноћи? — плаше се оне од ње.

Петку... XВ МАСЕ Средњег стаса, али онако пресавијен и са напред испруженом главом изгледао је мали, згрчен. Чим почну да допиру у варош звона са цркве из Шапранца, мени се увек, увек кад год сам чуо то њихово тихо,

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Ту се сад о трговини почеше надметати. Љуба је једнако својим речима онамо шибао, као да баш није мали трговац, а и господар Пера говорио је као какав „гросхандлер“.

В Чекмеџијић је узео за проводаџију чика-Гавру. Чика-Гавра је био частан, мали господар, трговац; голем и приличан, око четрдесет година. Био је ујак Љубин, а жене још нема.

Першуновић је мали бакалин, има више деце, а од штете му није било кураторство над ћерком. Ако се уда, све ће из руке испасти.

Госпођа Макра и Паулина седе у соби и разговарају се. Слушкињин мали синчић од пет година игра се у соби и час по провлачи се испод стола.

Да пружи ногу — ал’ некако случајно, његове чизме врх додирне фрајли од ноге мали прст, баш где је жуљ имала. Фрајлица ђипи и изиђе напоље. Чекмеџијић остане сам.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

кројача, крио се од обућара, обилазио дуванџију, а још данас клањаће се они мени сви кад крај њих будем пролазио, ти мали ситни и ништавни људи, који се тако боје рата и који још сутра могу постати моји понизни ордонанси и посилни, моје

У толико пре, што сам ја и сувише мали да улазим у све оне недокучне и неразрешљива заплете једне душевне личности која има свој посебни строј страсти...

Ето у тој страсти, у тој грозници зарила сам јуче онај твој мали нож у руку па сам сисала своју рођену крв. Ох, како је слатка била та крв. Ох, зашто си ме додирнуо?

и сви гледају у њу као да желе да се то бар једанпут сврши, са том проклетом брадицом, и као да им је криво што мали једном већ не умире, И Јуришић све више осећа немир, па би и борбу, и најстрашнију, претпоставио овој ужасно истој

Несигуран је, јер је ту доле под мојим ногама. И ето, и незнајући и ненамерно ја га наједном могу уништити; њега, тај мали свет, који не зна не слути и не осећа да неко огромно јачи стоји над њим, нити сања у каквој се смртној опасности

И тако једанпут пребацио десну ногу преко ункаша, запалио дуван и пита пандура: „Је ли, вели, Миле (а звали су га „мали“ Миле), је ли, вели, Миле, право да ми кажеш, али право да ми кажеш ово што те питам Кад смо ишли овамо, па јашим ја

Па и бабин мали унук гимназист коракнуо подобро у живот. И њега ја гледам и поредим са собом, па почињем осећати неку завист према

Ја отуд долазим, знам и видео сам ово: у самом њему јављају се људи мали, незнатни, безимени и ти безимени, мали људи, запојени вером, враћају га врлини, чистоти, одушевљавају га и загревају

Ја отуд долазим, знам и видео сам ово: у самом њему јављају се људи мали, незнатни, безимени и ти безимени, мали људи, запојени вером, враћају га врлини, чистоти, одушевљавају га и загревају за љубав и за добро.

Шта је то, откуда је то, ја не знам и не бих вам умео рећи, јер сам мали да уђем у све те лавиринтске процесе оне тајне, невидљиве и чудне животне моћи напретка.

И ја се увек бојим и неисказано више бојим се сна отворених очију... Кад сам био млад и мали осећао сам неописано слатко радост иза страшнога сна.

Африка

свих врста, гумама, фромажеима, хлебним дрветом какотијеом, тако да само погдегде остаје широко црвена, сита и крвава. Мали плави пропланци су до саме воде, густо зелени жбунови, и у затишју уске кратке плаже, много жуће и много блиставије од

Неуздржана експлозија вечитог детињства. Прво сеоце у које уђосмо, опет уском стазом између зеленила, јесте Мали Монгази, за разлику од села Монге, које је веће.

Сељани, што ме прихватише и поведоше својим домовима, рекоше ми да је њихово село Мали Париз. Обрадова ме та идеја. Нису ли нам за време повлачења становници Андријевице са поносом причали како је

! Далеко од тога да личи на Париз, мали Монгази је ипак дивно сеоце. Његове нове, чисте колибице обојење су црвеном афричком земљом а на самој средини села

Прво сасвим мали, па онда, охрабрени, и они већи, прилазе да сркну. Црнчићима, разуме се, није нека нарочита посластица тај сок од

Кратка упознавања набрајањем заједничких симпатија и пријатеља. Домаћин је познати писац колонијалних поема и романа. Мали, ћелав, напућен као дете, потписан широким каишем преко платнених чакшира; његова ланена кошуља раздрљена је на

Н. сам није знао како је маломе име; он га је звао: „Мармитон!“ и мали се одмах појављивао ужаснутога лица од страха, клатећи као мајмун својим огромно дугим рукама.

Цео дан издирање на мармитона, брига где је, храбрење овога љубазним речима. Мали је био Лоби, тј. члан најдивљијег племена што се да замислити.

Европејца, испод које су вириле његове танке ноге, један диван нови жирарди, сувише велики за његову главу, и диван мали штап, од ружинога дрвета.

— Ки етр мари тон се'? (Ко је твој зет?) — Мон се' мон мали, селуи вје ки азиз ала мезон (Моје сестре муж је онај старац што је седео пред кућом).

— Но, мусје мали мон се' мулил вит, мон се' вандл анко' (Не, господине, мој ће зет брзо умрети, и ја ћу онда опет продати своју сестру!

Права краљица, тј. она чији ће син бити краљ, носи будућег владаоца притегнутог на плећима. Мали се игра сасвим олињалим мајушним мајмуном, и плаче гласно кад га помилујем; мали мајмун гледа брижно у моје прсте:

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Што ћу да му дам? Ово кажи: „Немој мене, господар!“ Ово опет виче: „Немој мене, ја сум лапа!“ Шкиљи мали, нећим да вас продам, оћим да вас котим, више, све више, ја, довде! (Показује врх сандука.

Црњански, Милош - Сеобе 2

то није чудно да се данас, овде, опет, сретнемо нас двојица, где сам Вас први пут срео, пре тридесет и пет година. Мали је број био оних који су се вратили из Турске. Свега три хиљаде од тринаест хиљада.

Његов братенац, дебели, мали, мајор Ђурђе, убацивао је оне који су били истрчали из редова, у редове, као џакове. Али се „нећемо да будемо павори“

Курјуци су јој имали боју црних змија. Имала је лице бело, као у Туркиње у харему, а лепо, као у буле. Мали нос, који је штрчао ружичасто, мала уста, у којима се језик, кад би певала, ваљао. Осмех весео.

Одржала је читав мали говор, како жена треба да изабере мужа, а кад га изабере, да издржи са њим, до смрти, било како било.

Верни просвећеној империји у којој смо уточиште нашли. И велики и мали! Он тако мисли! А како капетан мисли? Кад би кола застала у неком шумарку, Божич би узимао ћерку под руку и водио је у

У орманчету, на ком је стајао тај мали Црнац, био је ноћни суд. Исакович је, љутито, рекао, човеку, да њему, то није потребно.

Кад изиђоше на мали доксат, у гвожђу, и лонцима цвећа, под њима је била, светлуцава, мрачна, цела Вијена, са својим крововима, улицама,

А скелеџија викну: Одлази! Шта се дереш и плашиш то дете? Исакович се сећао, сад, и како се на обали, тако мали, оте из материних руку, па скочи из скеле и узе купити, по песку, на обали, камичке, и турати их у недра.

Виде себе и у посети код свога деде. Идући његовом селу, неким шумским путем, онако мали, био се заморио и поче да моли мајку, да сиса. Обичај је био, у то време, да се деца доје, дуго.

био је довео у Варадин, из Темишвара, један од најбољих јахача, међу кирасирима ђенерала Сербелони, капетан Падовани. Мали, црн, мајмунског лика, али зјело богат. Он је своју полегушу, после, теслимио Исаковичу, сасвим случајно.

Он, Волков, приредио би, за те познанице капетанове, један мали фêте цхампêтре у шумицама на Каленбергу! Ствар би могла бити очен интјересна!

Нека му каже, просто, јасно, али поштено: Откуд да је број Чрногораца, на путу, мали, а владика каже да сели целу Чрну Гору? Целокупно становништво?

Теодосије - ЖИТИЈА

оца Симеона утврдио, умножио и распространио, и међу вама су многи начелници и власти, ипати и војводе, многи мали и велики жупани.

Када су његови синови и цви мали и велики плакали и спремали погреб, послаше светоме у сретање, говорећи: — Владико свети, немој да паднеш у болест

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Пробисвет Шћепан Мали је стицајем повољних и мистичних прилика успео да га у Црној Гори сматрају као руског цара Петра ИИИ и да влада Црном

јужног варијетета су у голом земљишту, редовно везана за карсне облике (вртаче, увале, карсна поља), ограничене на мали простор, збијеног типа; кућа је камена, махом плочом покривена, често романско-медитеранскога типа; такмиче се ко ће

Често припада једној породици само један овако мали, управо мајушни, комад земљишта. Југозападно од Ветерника нема планина са испашама алпијског типа као у Рашкој.

у здравље својијех старешина или поглавица, у здравље царско, у здравље софре; осим напијања уза сваку здравицу имају мали припјеви, које сви у глас пјевају“.

Последњи од њих, отишавши још мали с оцем тамо, свршио је румунску основну школу, што је иначе ређи случај, и љути се на свога оца што га је као зрела

Куће су у групама под истим кровом: то су мали станови један до другога и тако поређани да образују квадрат или правоугаоник са заједничким „двором“ или „авлијом“,

С леве стране Црнога Дрима се непосредно изнад њега дижу високе, шумовите и мрачне планине средње Арбаније, нарочито Мали Прот, Црно камење и Јабланица.

Вратнице настају села збијенога типа: куће су им без реда утрпане, без улица у правом смислу, само што у средини има мали простор, средсело или зборило, где се скупљају на разговор и где оро игра. Дворови или „авлије“ су прљави и запуштени.

Из ове се заравни дижу мали, усамљени масиви, поглавито од кристалних шкриљаца: Фрушка гора (539 м), Било (288 м), Папук (865 м) и Мославачка

Куће су уопште мале; има их и алпијског типа, али покривених кровином. Мали је број вароши, и то само са по неколико хиљада становника.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Сједе стари млинар и започе пити заједно с крчмаром. Славна је то пијанка била. Толико су шље- мали некакву љуту ракију да им се најзад учинило како им с неба намигује мјесец, па су истрчали у двориште и стали да вичу:

Овде нису чиста посла! Осјећам у џаку нешто врло сумњиво. Онај мали лопов хитро се успуза до моје главе, помириса само моју њушку и престрашено промуца: — Па ово мирише...

— Мачак иде нечујно као сјенка, а то што лупка у мраку кроз кућу... то ће прије бити неки мали, малени коњић с тврдим копитима. — Па хајде онда, Сланинко, пењи се уз брвна — рече Брашнов.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Мала ала, када јој хране фали, може да смаже целу државу Мали. У подне просто хоће да прсне или скрцка парче Мале Крсне.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Знате ли ми рећи шта је украдено? ПАВЛЕ: То је сточић моје жене, она ће то знати. РИНА: Ја овде држим мој мали накит и ситнице, обичне тоалетне ситнице.

Ја то чиним чисто из пажње и поштовања према госпођи Рини. Друга је ствар кад би ми понудили какав мали зајам, то да, то бих примио без приговора, али награда, то би била увреда. СПАСОЈЕ: А коју суму представља та увреда?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Зашто си бацио ту књигу, Слободане? - Новак је стајао испред свих оних шашавих географских карти, мали и округао, с главом која би била најидеалнији глобус кад би неком пало на памет да уцрта меридијане и упореднике, и

Још смо ишли за Бароницом, а око нас је већ био један мали милион шмркаваца. Из кућа крај којих смо пролазили допирало је звецкање кашика.

Једна светла метална лопта насупрот другој и ти на једној од њих, или између њих, мали као мрав, а ипак јачи од било чега. Обухватим шаком Рашидин длан.

Било је благо и одсутно, помало налик на мамино кад прича како сам кад сам био мали, увек погрешно облачио ципеле. Хтео сам да кажем мами да сам га видео.

Њој би могао да проради неки кликер и цела ствар би отишла до ђавола. Профа из руског, мали с нечим врапчијим у покретима, говорио је о Татјанином писму Оњегину а лице му је изгледало занесено и као неком

Због тога је путовање од скеле до њене куће иза гробља трајало мали милион часова. Кроз све то ја сам пролазио као кроз сан, чак сам осећао и дивну неодговорност каква се осећа само у

да седнемо на неку од њих, Бароница би нас готово дршћући упитала зар не видимо да ту већ седи госпођа њена мајка, нли мали Емилијан или драга рођака Шарлота? Све су столице биле заузете н сви које нисмо видели почињали су да ручају.

Све су столице биле заузете н сви које нисмо видели почињали су да ручају. - Како је забаван мали Емилијан! - рекла је Бароница и закикотала се, аја сам осећао како се Рашидина рука хлади у мојој.

- Претпостављам. Али, овај пут су с њом били: пречасни отац Лаврентије, госпођа њена мајка, мали Емилијан, драга рођака Шарлота и још неки чија имена нисам успео да попамтим!

Око ње, као иза реморкера начичканог шлеповима, било је још неколико мањих капела. Тај мали Емилијан! Рођен 1903. год., погинуо несрећним случајем 1914.

Видели смо како се у Каранову пале светла, а онда је нешто даље, иза гробља, у Циганској Мали одјекнула музика. То су се Цигани радовали што постоје.

- Обећај, Слободане! - Обећавам! - шапнуо сам, јер је Бароница прилазила к нама. - Тај мали Емилијан! Видели сте негде нашег драгог Емилијана? Имао је плаво маринско одело, ако га нисте видели, онда већ спава.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Добро, нека буде фишкал. Ту је већ судба Шамикина решена. Њега ће отсада звати „мали фишкал“. Тако се лако дао господар Софра преломити на вољу госпође. Једно је свршено.

Остадо’ удовац, посао ми боље пође, поштен сам човек био, стари господари нудили ми новаца на мали интерес, ја сам додуше поштено и уредно интересе плаћао. Е, друга су онда била времена!

Ту је и Пера. Катица седи до Шамике, „малог фикала”. Јело се носи, вечерају, „мали фишкал” неће да једе, барљија, Катица га кори, инате се, а старији у разговору на њих не гледају.

Девојке служе, мати наређује. Ту је и „мали фишкал”, гледа у оца брижљивим погледом, канда осећа да отац иде на далеки пут. — Јеси л’ сасвим преправан, Софро?

Дозове сву породицу, опрости се и пољуби се. Крећу се. Господар Софра носи замашан наџак, и добро му стоји, мада је мали, али тако здепаст, широк, руке тако јаке, да би међу њима не једном младићу кости попуцале.

А Шамика, „мали фишкал”, лепо куждраво дете, образ блеткаст, али црте сасвим регуларне, рекао би да наличи на Пелагију.

Већ Шамика иде у школу. Већ сад носи малу „атилу”, мали црн калпак од кадине, и жуте мамузе, засад још без жвркова, са дугметом, да ногу како год не повреди.

— Да, ти су најбогатији! — Како се неће обогатити, кад на сваком рифу преваре, а оваме пô године посте. — Тај мали широки, тај мора да је свог века појео сто мерова граха, а педесет центи зејтина.

Шљахтец танак, висок Пољак, мери господара Софру; истина, мали му је, али му се допада драстичног израза глава и његово држање. Држао га за неку фелу коњаничког шљахтеца.

Па силне прси и лице импоноваше. Сасвим се заборавило да је тако мали, а ноге се нису виделе као криве, а особито кад су за сто сели. Сели су за ручак.

піqуант) — допадљив, надражљив, духовит, занимљив піццоло (пиколо, итал.) — мали дувачки инструмент сличан флаути, са тоновима за октаву вишим од тонова флауте піта пітае сіміліс (лат.

Црњански, Милош - Сеобе 1

официра, кирасира, знојио се и прегледао лично пушку за пушком, човека за човеком, пиштољ за пиштољем, завлачећи мали прст у грлиће, тражећи да напипа прашину, одбијајући од себе цеви пушчане, уперене му у груди.

Ни једну једину малу реч, ни један једини мали знак. Била је као недирнута, као одсутна, као смрзнута. Изгледало је, као да му се никад на овом свету неће дати.

Махала је непрестано лепезом по којој беху ишаране тичице и јагањци, а у чијем је дршку био учвршћен мали сат. Прсти су јој били чворновати, а рука изукрштана дебелим жилама.

Седећи до грла у трави, они су се димили, као неки безбројни, мали димњаци што се под земљом примичу све ближе. У вароши која је пред њима, у брегу, била непомична, мртва, изумрла,

очи госпоже Дафине која издахну, у два непомична, модра круга, боје зимског неба, хладног и чистог, који издалека беху мали, али који су изблиза расли и обухватали га целог.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

рећи да и у неким космогонијским митовима мравињак има улогу женског полног органа, а да код извесних афричких народа (Мали) неплодне жене, приликом магијског обреда за плодност, седају на мравињак и моле врховног бога (Аму) да их учини

³² Ефикасно средство су и тзв. рогови, то јест у неким крајевима млада кришом испружи кажипрст и мали прст на онога за кога сумња да је може урећи, па ће тако, мисли она, поништити штетно дејство.

⁵⁰ Испод простртог ћилима преко којег ваља да девојка уђе у мужевљеву кућу, осим мушког појаса, треба ставити и „мали ножић црнијех корица, да би мушку дјецу и јунаке рађала, пише Вук⁵¹.

п. данашњем војводи у Србији крштено име је Тома па га мати још кад је био мали прозвала Вучићем, и тако је остао Вучић.

⁹ Према Вуковом Рјечнику, у Дубровнику реч „мали“ значи мушко дете. И у неким другим словенским језицима, нпр. руском, речи „отрок“, „ребëнок“, „юноша“ (које се односе

наслеђу, онда је сходно томе, у истој тој теорији, значај средине морао бити сразмерно мали, и вице верса. То, међутим, није тако у овом претпостављеном, имплицитном народном моделу, где и средина (породична) и

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

станови и коњи, нека се јазом опкопа то село и та кућа нека их себарска не скрнави стопа, нека ту преноћи човек мали тек кад поново оду на југ ждрали и на мед поново замиришу сванућа.

О ЖЕНИДБИ СИНА Кад господин цар има да жени сина и нови му дворац зидати треба, у помоћ нека дође сва царевина, и мали и велики нека се сјате, коњушар нека му ждребад подари, соколар нека одгаји соколе, нека себар да и што не може

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

траже, шураци, шурњаје, девери, пашенози, пунци, таште и свекрве, суседи; послужитељи који су нас гледали како улазимо мали, мањи од макова зрна, а излазимо из школа велики, и не приметивши да стоје у капијама гимназија и факултета, сви они

И данас ми се чини да нема поетичнијег апарата од те картонске кутије за ципеле у којој се налазио мали калем намотан светлуцавом бакарном жицом.

Он слуша гласове који стижу ниоткуд, избављајући га из кухиње. То је мали сањар чији је поглед окренут унутра. Остали седе, леже или чуче чекајући да и на њих дође ред да уживају у слушању.

(Детектор је, у ствари, обична картонска кутија од ципела у којој се налази мали кондензатор и кристална кућица. Детектор се слуша кроз слушалице на ушима.

И могу вам рећи да нема страшније и очајније битке од оне коју деценијама воде мали сиви провинцијалци, излизаних рукава, са својим супарницама са филма. Јер, то је битка без икаквих изгледа на победу.

Тражим се по тротоару. а не могу да се нађем. То је Хелен. Пат. Меги. Лу. А ово је мали Пјер. Мала Жоржет. Мали Том. Мала Пат. Мала Хелен. Мала Меги.

Тражим се по тротоару. а не могу да се нађем. То је Хелен. Пат. Меги. Лу. А ово је мали Пјер. Мала Жоржет. Мали Том. Мала Пат. Мала Хелен. Мала Меги. И њихова деца ме гледају такође кроз двоглед изврнут наопачке.

Одлазила је тамо сваке недеље »четвртком« носећи у зембиљу ашовчић и мале грабуље. Виђао понекад како пали свећу— мали треперави пламичак у земљи смрти. Ако оде, казала ми је једанпут, ко ће их обилазити? Биће сами. Заборављени.

Французи! — Да прошетамо? — кажу успели момци. Зашто да не? Док Хелен, Лу, Меги, мала Хелен, мала Лу, Меги и мали Том накупују неке ситнице — свирале и папуче. Шетамо, а мене хвата страх за Београд. Он, неспретњаковић — ништа!

Неко време сам разгледао фотографије стриптизета, а онда залутах у ходницима и најзад пронађох мали аперитив-бар. Са једне стране ми је стајао неки кратко подшишани Американац, са десне такође кратко подшишани Рус.

село док трчимо кроз поља, поново раме уз раме као некад, ознојени, задихани и заиграни, одсутни за све друго сем за мали комад глога који звижди кроз зимско небо, све даље и даље према хоризонту. – Кус пијетао — пиле довијека...

— рече зевајући. Отпратила га је до врата. Провирила је кроз мали отвор и откључала браву. – Да вас назовем сутра? – Сутра је већ данас! — рече она. Покушао је да је пољуби.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Пошто Кићун кришом донесе и даде кнезу јабуку, он започе, утањивши гласину: — Ходи мали грдове, ходи к ђеду да се помиримо! На, виђи што ће ти ђед дати, ако му лијепо сједнеш на кољено и ако га целиш!

— Бого мој — шапну Кићун — има сâт као Саво Марков, сав од сухога злата. — А има два. Још један мали! Што ће му два? — пита Шуто.

Послије му је и Мали Шћепан притврдио... — И књаз Долгоруки — допуни старац. — Да. А онда је Мргуду већ било преко двадесет и пет и шест

(А рече ми Саво Марков да се може писати у Русију, па да би га могли послати!) А већ кад је дошао у Црну Гору цар Мали Шћепан, већ тада и овај мој бркати Рако бјеше стасо.

Још му очевидно бјеше, да то Стево не прича први пут, да је и онај мали Шуто више пута то слушао, па ипак сви слушају с напрегнутом пажњом!

Највише по његовим савјетима, родитељи Јанови одлучише да га даду у попове, а због те одлуке мали се разгоропади. Јан је имао ујака, који је младост провео у Француској и који се средовјечан врати у завичај, запојен

Имађаху четири сина те лична младића: Грубана, Шћепа, Ивана и Миша. Онај мали Шуто Мирков, што је окретао пециво у кнеза, бјеше му синовац, сироче остало рано без родитеља.

Јанку рекоше да ће тај мали Раде, ако поживи, по свој прилици, бити Владика и нашљедник Петра И. Кад Јанко каза Саву, како му је препоручио кнез

Добра вам ноћ! Онда старији другови, иако су помишљали да мали зна као и они сва чудеса, које је владика починио и која су се по народу разгласила, ипак му их стадоше причати, што

Према кревету бјеше мали иконостас, шест-седам икона, златом и сребром окованијех. Пред њима вишаше кандиоце, у коме још тињаше пламичак.

Зачу шкргање у зиду и видје иза врата омалену изидану пећ. Мурат му рече: — Ево мали Милун налаже, а ако ти што устреба, он ће те послужити. Ја одох! Покућанство бјеше покривено дебелијем слојем прашине.

Он се насмија, весело их погледа и запита: — Јесу ли дошли? — Ко? — рече Јоке. — Па Лудмила, Вацлав, ујак и мали Јанко?... Па сватови наши! Затијем настави чешки. Говораше брзо помињући често Милицу. — У ватри је великој!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Лонгас аурес хабео, Уши су ми дуге, али Бревем цаудам тенео. Репић ми је зато мали. Левес педес хабео, Ноге су ми полаке, Магнум салтум фацио. Правим дуге кораке.

„Ас плаyфулл ас ЬаЬу раббитс” (Разирани као мали кунићи) нађох код В. С. Нејпола (Наипаул, 1932), у књизи Индиа, а Wоундед Сивилизатион.

Живео у шуми мали, али веома снажан миш; на глави је носио црвену капицу, у њој му је била натприродна снага. У истој шуми боравио је и

Уместо да пажљиво разгледа чашу се необичним цртежом, себични отац, загледан у мали екран, баци зеца на под и он, притом, сломи ногу.

С. Егзиперија (шест превода на српскохрватском језику после рата!), испуни ме једна врста згађености. Нећу рећи да је Мали Принц дело недостојно сваке пажње.

мимо остало, бежати од сложених питања и озбиљних одговора, дакле, од праве слободе и истинске интелектуалне будности. Мали Принчеви играју, бар код нас, улогу средстава за успављивање.

девојчици (Нарав се мења); пусти дечји снови (Да сам ја краљ); лењост (Гаша); склоност ка кинђурењу и прерушавању (Мали Јова), итд.

Његови су петлићи кивна и незадовољна дружина, сналажљиви мали пробисвети, препуштени улици и себи. Друштво се раслојило, завадило, испунило мржњом и злом; оно гуши и окива размах

дечака на сцену ступају уличари, дечји пролетаријат: довитљиви шегрт Крака, кога мајстор Лазар „грдно лема”, мали радник у трикотажи Ждера Њоре, чија је највећа жеља да се претвори у кита Па да своје бесне газде, у кошуљи без

против друштвених окова, и Кочин сан о путовању морима и океанима, видови су игре са стварношћу, против стварности. Мали Коча преваљује земљину куглу да би притекао у помоћ непознатом другу, Папуанцу, с којим је дошао у додир разгледајући

Требаће вам! Једном је један мали дечак из далеке земље Илиндије извукао из свог носа камилу. То је тачно. Иронија, поука, виц који се проширио у

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

се још више ограничавала и одвајала од живота што се јављала само у ретким и скупим рукописима, и тако улазила само у мали круг повлашћених читалаца.

Орфелин, који је у то доба био мали чиновник при митрополитском двору, није смео потписати овај антиаустријски и антијерархијски патриотски и политички

и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце. Мати умре наскоро, око 1752, а деца се растуре по породици. Мали Димитрије допадне једном тетку.

претвара у класичну гимназију. 1836. оснива се богословија, а 1838. лицеј, прво као неки мали филозофски факултет, а од 1841. и са правним факултетом; од 1844.

до 1832 (Нова пјесна црногорска о војни Русах и Тураках почетној у 1828-ом году, Мали Радојица, Бој на Мартиниће г. 1832, Бјелице, Кавајка).

живота, изишла су главна његова дела: Луча микрокозма (Београд, 1845), Горскій віенацъ (Беч, 1847), и Лажни цар Шћепан Мали (Загреб, 1851).

По облику и по склопу и начину излагања Лажни цар Шћепан Мали је истоветан са Горским вијенцем, али више драмски склопљен но Горски вијенац, често и са фразама из њега, но без

покупити сва ова собрања и претрести; а неке песне и сам по вкусу и по начину рода свога сочинити, и тако од свију они мали собрања једно велико цело начинити...« 1814—1815.

Од немачких песника нарочито утичу на њега мали песници оријенталисти, они који су имитовали источњачку поезију, као Платен, Даумер, нарочито Боденштет.

— Љубиша је, како сам вели, »са муком ступио на оригиналност«. 1868. излази са оригиналном приповетком Шћепан Мали, и отада до смрти он стално пише. 1875. изишле су у Дубровнику његове Пріповіјеѕті црногорѕке і пріморѕке.

тим бољим приповеткама прво место заузима Сањало (Београд, 1888), која обиљем епизода и добрим распоредом опомиње на мали роман.

Он доста добро оцртава тај мали свет, не са цензорским ставом строгог сатиричара или са озбиљношћу дубоког социолога, но у лаком хумору, незлобиво,

Милићевић, Вук - Беспуће

У кавану јурну нагло једно мноштво људи, налазећи једва и с муком мјеста. Гавре Ђаковић, мали, крупан, црн наслонио се, заваљен на канапе од црвене кадифе, с опруженим ногама, с палцима у џеповима од прслука, с

Прешао је уским ходником, држећи у руци мали, позелењели, бакрени свијећњак са накривљеном свијећом која је капала, и отворио нагло врата од своје собе.

Видио се комад сивкастог неба. Грање је грозничаво дрхтало. Кроз оквир од прозора цурио је мали млаз воде у собу. — Да 'оће скоро да престане, — каза она тихо о пљуску, мислећи на нешто десето.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— »А, врло добро! вели Јова н не гледа у цедуљицу, него је меће у џеп, јер зна већ цео текст напамет. — »Како си, мали, шта радиш, мали, — заџака Јова; море, па и ниси ти мали, какав мали. Гледај га само!

вели Јова н не гледа у цедуљицу, него је меће у џеп, јер зна већ цео текст напамет. — »Како си, мали, шта радиш, мали, — заџака Јова; море, па и ниси ти мали, какав мали. Гледај га само! Море, та ти си ми већ момче на женидбу!

— »Како си, мали, шта радиш, мали, — заџака Јова; море, па и ниси ти мали, какав мали. Гледај га само! Море, та ти си ми већ момче на женидбу!

— »Како си, мали, шта радиш, мали, — заџака Јова; море, па и ниси ти мали, какав мали. Гледај га само! Море, та ти си ми већ момче на женидбу!

зашто је једна рубрика у »протоколу крешчајемих« празна остала, а у крштеници стајало за име оца: »невједом« — јер је мали Јоца дошао на свет онако — како да се изразим — онако као неко писмо с анонимним потписом или без потписа, као нека

И она му је доиста чинила све и сва. Купи му пајаца што дречи и пљеска рукама кад се притисне, а мали Јова га одмах други дан онако анатомски рашчерупа, да га види какав је изнутра. А мати га гледа само, па ужива.

Накратко, мали »гицан« је био љубимац целог села и целе школе. Деца му дају хлеб и коре од хлеба и проје, а оно трчи за њима.

Уз предавање иду и експерименти, и он тек не може у својој глави показати где је велики а где мали мозак! И докле год он не добије другу главу, он ће пре своју дати, него што ће дати ову, на којој је сад лепо обележио

А што га гледаш тако чудновато, ти господичићу! Као да га се бојиш, или, да му се чудиш. (Мали Перица, син срескога ћате, увукао доњу усницу под горњу, па погледа час у учитеља, а час у госта.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

(1844, 16. окт.) РАНЕ И Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме Седи мали, држи тицу Па се игра њоме. „Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О како је леп!

Ти си кано итра муња Што никада не покуња. Ао Сремче, гујо љута, Сваки јунак по сто пута! Црногорче, царе мали, Ко те овде још не фали?

Ти у гробу лежиш онде тавном, Украшај је покривало травно, Нада травом један крстић мали, Друго ништа, да те свету фали. Сама нарав нема ништа туда, Да се око задржи од чуда.

10. На њеном недру бија заденут Што јутрос дадо, мали дарак мој, И ако је већ био увенут, Он опет бија јоште мио њој.

А два човека један чунак мали Баш притераше амо ка обали, И како доше, искочише сместа, И зачас отуд у тами и неста.

Гроб пред њиме, ох чиј' ли је? Ма на њему плоче није, Само један крстић мали, Али и он мучке жали, Баш ни словца најмањега, Да ти каже ко ту легâ, Али Урош познаје га.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе. — Добићеш ти, мали, по глави, па ће те проћи твоје будалаштине. Како проћи!

У основној школи с поносом су ме показивали новајлијама из удаљенијих заселака: — Видиш, ово је онај мали што иде с Дрмогаћом.

— Еј, домаћине, је л тамо Балаћ? — Отпирио на поток да с цурама ашикује — одвраћа неко из дворишта. — А мали Гончин? — Он отишо да гледа ...да се поучи. — Ђаво га поучио! Јес видио, мој ђедо. Ма станидер, ти!

— Чуј, Видаче, би л се ти до вечерас могао постарати за овога нашега госта? Греота је да мали другар гладује. Сад и Видак развуче своје широко лице, као да су га не знам како похвалили.

Милицију ће, каже, разоружати, а тебе заклати. — Аух, сто му! ...А ко му је сад тај Васкрсије? — Онај мали. Он га тако зове. Командир затеже униформу и гологлав излази напоље.

ПОТОПЉЕНО ДЈЕТИЊСТВО Прије много и много година, на раздвоју дјетињства и дјечаштва, један мали путник опростио се баш на овој узвишици од родног мјеста, стијешњеног у долини ријеке, и отишао у свијет стрмим

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Уметничка израда, нема грешке... погледај само, молим те, орнаментику! А? То ти је од мене на презент! Мали знак пажње с моје стране. ХАСАНАГА: А шта би сад требало с моје стране? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ма ајде, молим те! Ништа!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Била си само у јелеку и шалварама. Кошуља ти се на грудима беше откопчала и заврнула те се виђаше мали део белих ти недра. Хтедох дуже да останем али поче пуцати суво и труло грање под мојим ногама. — Стано! — Викнух.

Ако је ’аџика није Бог! Чекај ти! ... И затим рупи у двориште, подскакујући с ноге на ногу, мали, распасан, заносећи се, твој муж, Никола. Отпоче да лупа на кухињска врата.

и покривен тулузином и прућем место црепова; на мотци, пред кућом, обешена поњава; уз зид прислоњено неколико дрвета; мали прозори излепљени хартијом — све то изгледаше тако мало, ситно, повучено и скривено као да се бојаше чије навале и као

Његова струља коса, сниско набрано чело, нос мали, уста дебела, испупчене јагодице, развијене вилице с густом и чекињастом брадом, све то беше подивљало, мутно и тужно.

Његов сахат мећеш ми у недра, вадиш ланац и распоређујеш га да ми лепше и истакнутије стоји. На мој мали фес мећеш китку, стару, очеву, од самога филдиша, која ми до испод ушију допире. Опремиш ме.

Истина, најбоље и најскупље, али не питајући га. Али му нису давали много ни да ради, једнако мислећи да је он још мали, нејак, дете.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Пак ти одо(х) шетати се по граду на води; пак ти поарчи(х) све што имадо(х); пак ти се врати(х) го, наг као мали прст, с пуном кесом надежде.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Из ваших уста саслушаће бар и наше гласе песнички вам цар; ал' неће ли му мали бити дар? Ни Србин, боме, није народ лош, од вере му је глава тврђа тек, а осећај му кâ и образ мек, промотривост му

војну, ножицама по њој кројну, стаде сећи прам по прам; па подиже руковетак, њим ће свој да кити клетак, своје среће мали храм; и већ узе ређат бреме од љубави преголеме по свом телу и оделу, по покућству женску целу, стриз по стризак, низ

Иста слика, бог и душа, на самрти њена мужа, исти зелен, бледи вап! Страшна мисô, поноћ нема, мали жижак догорева, у Делиле душе нема, тек да само из вајата посрћући нађе врата.

Ал' храмови сви су мали поред оног храма света у ком главом обитава Астарота, мати света. Од сухога стоји злата саливена слика њена, под

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Караџића и његове борбе за народни језик. У том временском раздобљу, не мали а често и одлучујући допринос оцени и поштовању народне поезије уопште а српске посебно, дали су такви културни

Ја сам се овђе, око ови ђекоји мали, толико мучио да би наши ђекоји списатељи могли готово читав роман написати“... А једном, упоређујући с радом на

Народном прозом интересовали су се углавном фолклористи и мали број научних радника. Ове Вукове народне приповетке од 1853.

више главе ђевојчине била близу, па се издигне и уједанпут ђевојку у чело мећу очи да уједе; онда он притрчи па повади мали нож, и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: „Да бог дâ да се овај мој ножић не да ником извадити

Пошто поједоше, мали као ђаво нађе нешто женско па рече: — Није право да ми нашу краљицу једемо. — Какву краљицу, ено краљице гдје спава!

— Какву краљицу, ено краљице гдје спава! — рече му отац. Затим поново почеше јести и разговарати се. Опет мали рече: — Није право да ми нашу краљицу једемо.

— Устаните па видите шта је, — рече мали... Они устадоше, скидоше покров и видјеше да нема ништа осим ноге, руке, сисе и глава.

дигнути док не натрпа још малога камења, значи да човјек не може учинити одмах велики гријех док не учини најприје мали гријех.

Кад је једном опет отишао Дивоња у пашу, дође ти Милошу један мало старији јарац од првога, и имао је мали крш на глави, па почне звати Милоша: — О Милошу, о Милошу! Гдје ти је Дивоња? Данас ми је пшеницу опасао.

Милош му сад каже како је долазио старији јарац од првога, и како има мали крш на глави, „пак је поручио, вели, да му дођеш сјутра на Драги Камен на мегдан, па ако му дојачаш, да ти буде сва

Тако они одмах сједу, и на брзу руку почну јести. А мали сваки пут кад би догнао говеда, морао их је најприје повезати, па онда текар ићи у кућу.

А мали сваки пут кад би догнао говеда, морао их је најприје повезати, па онда текар ићи у кућу. Докле би сиромах мали повезао говеда, забавио би се тако дуго да би ови дотле све појели, те би он, кукавац, сваки пут остао краткијех

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Има људи, који рђав еспап и мале способности по скупе новце продају. Речи су штуле, с којима се мали људи пењу, да велики издају. МИЛОШ: И тако постају пајаци. МАРКО: Пак? Пајаци су знаменити људи.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

иначе познат још и као Дача Тулио, што на талијанском много лепше звучи, баш је пресецао содом ружицу („Само један мали штрц!

Литерарни кружоци, где мали кретени читају приче о томе како су лудачки заљубљени, а љубав им остаје неузвраћена! Таласање трепавицама и ти

да сам узбуђена по томе што као малчице пребледим и што ми глас пређе потпуно без икакве везе у фалсет, баш као да сам мали пешкир у пубертету. Е, сада, кад је отишао предалеко, ни мој матори није могао више натраг.

Пре тога, тај тип се јако прославио емисијама типа „Мали предах“ и „Интермеззо“, знате већ, оним феноменалним стварчицама где, као, нека дечица фурају по Калемегдану око

Тај момак ће, на часну реч, једнога дана, ако не и раније, мазнути награду за животно дело) — „Златни мали предах“ или нешто слично.

Мишелино је покушавао да ме одговори од запослења: — Требало би некако брзо доћи до брда лове — казао је — Мали огласи? Па та игра наситно неће те далеко одвести.

Најпре купе пеглу, па шпорет на струју, па радио, па телевизор, па машину за прање веша, па мали ауто, па онда већи, па мали стан, па затим још већи, па стилски намештај у коме човека хвата лумбаго од укочености

купе пеглу, па шпорет на струју, па радио, па телевизор, па машину за прање веша, па мали ауто, па онда већи, па мали стан, па затим још већи, па стилски намештај у коме човека хвата лумбаго од укочености истог часа када седне на неку

— Прочитај ово! — рече и гурну ми ту ствар преко стола. Био је то један љупки, мали позив за одбрану граница наше миле домовине од евентуалног нападача, а читаву ствар му је спаковао — ко, његов рођени

Када сам тог јутра полазила на пут, матори ми је пружио мали замотуљак — Понеси то некој буби из твоје збирке! — казао је, тајанствено се смешећи.

„ко крофнице!“ У деветку увече стигоше нам и драги гости! — Извините, овде је мали неред ... — казала је љупко маман, којој се од прашине уопште није видело лице.

десетине хиљаде становника Осла исфурало на снежне падине изван града, док се у амстердамском зоолошком врту ослонио мали слон, што је права реткост у кавезу, а у Амандухи наш репортер, по цену највећих опасности, по желео срећну нову

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

То вам је варош! Шта је Беч, Париз и Лондон! Има шесет хиљада само цркви; сто тридесет и пет пијаца велики, осим мали, које се не могу ни избројати.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Штенара то је, тесна, и глува, сигурно у њој имаш и бува! Кућицу такву, хвалишо мали, за ручак добар сваком би дали!“ — рекоше тако њих троје, љути, док мудра лија по страни ћути.

Најзад — спазише брдо високо, под снијежном капом. „То ти је Килиманџаро, кунем се главом и шапом!“ повика мали лав од среће блистав сав . . .

А код нас мећава гуди, завија, чуда ствара, док мали Сима сања шуме Килиманџара. Сања и у сну гледа афричке тајне путе, на њима слонче, мајмун и лав од вуне жуте.

“ У подне у вис магла се диже, однесе гуске месецу ближе. Пијан од магле као од вина воз, мали Ћира, скрену са шина, пусти се шором, па равно иде пред кућу трошну старице Виде, до самог прага споро се пење,

Имамо најзад пакет мали, пазите ко га шаље: „Унуку Живку од баба Цане, Шабац“ . . . и тако даље. Од једног лисца крај саме пруге добих

Весели кенгур по врту скаче као из топа хитро и право, а мали син му из џепа вири и гласно виче: „Татице браво!“ Чудом се чуде неука деца: „Погледај, мама, великог

Воли те стрина Кобила. (1954) ПАСТИР И ВОЈНИЦИ Мали Јанко кући стиже, наста трка, поче вика: „Јутрос рано крај мог стада прошла, бако, три војника!

— Здраво, брко! — други виче, а трећи ми салутира: —Здраво, друже пуковниче!“ „Чекај, мали ђаволане, другови се само шале.“ „Зато и ја с њима кличем: Здраво, друже генерале!

Кад јунак падне под смртном кишом, за њим је мали плакао кришом. Сада је деда дочекȏ дане да и сȃм слуша, у причи новој, о врелој крви, о светлој борби.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Нисте је видели? Госпођа Марија се уплашила. — Не, она је сигурно заспала иза кокошарника. Чека да се испиле мали. Нађи и један лимун. Укућани се почеше лагано скупљати.

Њен муж, крчмар, био је човек мали, мршав, црвен и узбудљив. Он је у свом оделу изгледао као у опреми за гњурање; чакшире су му долазиле до испод мишица.

Довиђења. — Довиђења. Пријатна шетња. Пред крчмом нема више никога и улица је сасвим пуста. Идем на мали моло, који је саграђен тиме што је између неколико пободених коља набацано камење. Гледам у апсолутну тамнину воде.

Рекли су ми да сте га ви спасли. — Мајке су за то, господине. И то није први пут. Кад се сетим док су још били мали! Питајте Лоњу шта би све она учинила за своје девојчице. — Поздравите Пипа сутра. — Били су се забринули где сте.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Од здравља и среће надимљу се груди, Устаните, децо, рујна зора руди. ЦВЕТАК Ја видех цветак мали У трави зеленој; И истргнут' га хтедох У жељи пламеној.

МЛАДОСТ Раскошног пролећа крас Лептирак облеће мали И пије медену сласт, И, блажен, Господа хвали. Он не зна за тешки јад, И тражи мирисно цвеће — Тако и живот

Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа пола је и горе крио. У једно студено јутро, кад мајка не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Земљи сам близак, она боље памти речи но крв; у недра ћу јој казати, загрљен са зовама, све што о љубави знам. Мали је ваш мач да читавој земљи главу посече. СЛЕПИ КРАЉ У ИЗГНАНСТВУ Из васељенске ти престонице пишем.

Катарине не гори више жбун не тражи пустињом Мојсије воду Лутање иде на Север сунце најјаче сија где се мора леде Мали је Синај испосник није већи од тачке и сунце је мање од свог сјаја велика јављања тек следе Кнез Лазар се по горама

подземном збору да укину лек поступног исцељења и дугог чекања да неко пружи руку одозго где су просте линије и мали збир нема шта да се чува дуже од века.

сам и да спасем неколико људи имам своју квоту избављења јавите се ви не знате шта је све на коцки мој рај је мали но личи на земљу биће у њему довољно непријатеља и борбе за сва могућа права да не говорим о раскоши полног живота

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Као да су тек сада разумели да је сваки од њих један мали беочуг у огромном ланцу, и да сваки носи један део одговорности на себи. И зато им је израз лица био ведрији.

И целу ову масу здравих и снажних људи воде на губилиште. Ево, баш онај мали пешак са забаченом шајкачом, погнуо се грешник и иде можда да погине. Не можда, већ сигурно...

На Танасију нове цокуле, а на леђима жути телећак, где је сместио телефон. Онако шепав и мали, задимио лулу, ставио руке у џепове срозаних чакшира, прси се и захтева да му се чак и рудни возари склањају с пута.

Колона маршује тешким кораком кроз пусту и мрачну ноћ. И опет поред нас дугачка поворка пешадије. Мали пешаци, натоварени убојном спремом, гамижу мрзовољно и равнодушно.

Онда се стишава, пуцњи су све ређи, и најзад чујемо само појединачне поздраве предстража. Мртва стража... То је онај мали репоња, са изгужваним шињелом и изокренутом шајкачом, који трапуља друмовима натоварен као животиња.

Онај који завирује у кокошарнике и на чију се главу спуштају песнице свих претпостављених старешина... Ето, тај мали пешак стоји сада као џин у овој црној ноћи на бранику отаџбине, док позадина мирно спава.

Опет их зауставише и тада војници напунише пушке. Поцепани и прашњави, потамнели од сунца, гледају мали пешаци у своје официре, очекујући наређење за јуриш. и многи ће од њих изгинути сада одмах, ето ту испред села.

У оном кукурузишту један се исправио и осматра. А нешто позади, види се мали ров. Сигурно заклон за командира чете. из аустријских ровова провирују жути телећаци, а иза стрељачке линије крећу се

Шта мислите... да љубиш топ, бато!... — Оно јес... али и ви погрешите неки пут у оне ваше „меленте“ — упаде један мали пешак, који је имао залепљен остатак цигарете на доњој усни. — Их... Па и квочка згази своје пиле. Ама де!

зар не може вако? — Не може... Од мене немој да се стидиш, ја сам доктор — онда као да се присети. — Хајде, мали, изиђи напоље! — Немој! — вели Јела и ухвати дете за руку. — Е, кад нећеш да се свучеш, идем...

А ватрени талас се ваљао... Таман да отворимо паљбу испред онога дима, када далеко испред нас букти ватра и мали пешаци гамижу као ројеви уз неку косу.

— А, не знате ви како је он чврст, иако је онако мали — брани капетан Веља свога водника. — А Лука је висок, али сав млитав...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

која се поверавају њеној бризи; она би их све одједном изгрлила и ижљубила, тако јој постадоше блиски и драги ови мали дивљачићи.

— Како се зовеш ти, мали, што се једнако обрћеш? запита она једно ђаче, које јој паде у очи као несташно. Сва деца из тога круга, у који је она

— Ти, мали, ти... ти ! пружи она руку на опаженог несташка и гледаше га строгим јасним погледом. — Је л’ ја ? рече малишан седећи

— Ви, одмор... да. Хе, ваши су мали, не треба се са њима много журити. — И не журим се. Него гледам вас једнако, па баш дођох нарочито да чујем...

Ту је!... Само да извуче ону горњу фијоку... Гле како се сија челична, никлована цев... А револвер кратак, мали као каква играчка... Видиш, стоји велика мрља на застирачу од ормана... извесно је од вина... Али брже !...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

шум или мали талас који настаје кад се гази по води; 2. млаз (обично млека); 3. бот. типац буздован - средњовековно оружје, топуз;

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Имао је огромна егзерциришта и гробља. Имао је надимак Мали Беч. У срцу вароши био је барокни центар града, са великом, католичком, катедралом, чувеном са концерата Баха, са

носили црквено небо, са свећама, на рукама сенатора, фишкала, зеленаша, занатлија, калфи, трговаца и шегрта (све сам „Мали Ђука“).

Оне лове у водама даљим од обала. Оне ближе задржане су за становништво и мали лов. Чекао сам, ноћ са пуним месецом, па да отпловим до Сења, где се, у каналу Морлака, особито лепо лови.

На свима прозорима беле завесе и дрвени капци, испрепуцани од зимских, бескрајних киша и олуја. Мали бродови, постављени на огромне пањеве и греде, са којих цури катран, крпе се ту, и закуцавају.

(Фрау вон Тхиесс. Пиаристен Гассе Но. 54.) На неколико корака одатле био је театар, у Јозефштату, и један мали ресторан, где су се хранили глумци и глумице, кад без пара остану – и кочијаши, док пред позориштем чекају.

Међутим, нису ни тих 47 кг били они који су нас до лудила доводили. Него онај мали додатак у тежини, на десном рамену, пушка манлихерка, која је тежила, чини ми се, 3¾ кг.

Он је, већ после другог броја, отишао у Америку, а мени предао редакцију Дана, и свој мали стан, у улици Браће Недића (бр. 29).

Ни близу. Не изгледа добро. Сад је у цивилном оделу, а има мали шешир и велику главу. Ја онда у лађи, којом се враћам у Београд, чујем како време иде Дунавом, а корача гвоздено, и

Њему је свеједно. Нема деце. Ја га једва чујем. Ускоро затим, пред зору, добио сам собу. Све је тако смешно. Један мали црнац, у златној капи, чека ме код степеништа. Он управља лифтом.

Ето мале кућице пред којом сам, у зору, радо застајао и, за поздрав, скидао шешир. Њени су прозори мали и шарени. Некад, пре сто година, у њој, иза тих малих прозорчића, спавала је играчица Тереза Кронес.

У подне би ме зачудили – тако далеко од мора, тако изненада – залепршани над брзицом, сиви, мали галебови који су се стрмоглав, пустимице, превртали.

Имају право. Изишао сам у Шантији, и цео дан ходао, као опијен. Иза рибњака су цветали вртови пуни паунова. Мали дворац, на коме је урезан љубавни сонет, био је бело‑ружичаст, као женска тела фонтенблоске шноле.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

С њом често беше дечко један мали С крупним очима, питомим погледом — Чим они дођу, друштво се разгали, Све живне благом веселошћу редом: „Мирјам, како

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Министар војни, мали, журав човечић, с упалим грудима и танким ручицама тек беше свршио молитну мало пре него што мене прими.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

А да ли ће? — Хоће, што да неће!... И други се жене, па имају деце... Их, па тек кажу: »Чиј си ти мали?« а он: »Ја сам Мојсилов!«... О, часни га убио!«... и да богме, ова му реченица заврши тај низ мисли...

Куљају и колутају се густи димови, као мали облаци, пред његовим прозором, у који су ударили зраци месечеви, те му кроз густ дувански дим на лице падају, дајући

Само сам ја запазио да је одлучнији и одважнији него што је пре био. Онако мали, везан у говору, лаке памети, још лакшег стања — није ни имао чиме да обрати на себе пажњу својих сељана.

корака од нас, за једним трном, црни се нешто, и ми сви знамо шта је то, али су очи свију нас управљене у онај мали, округао отвор, који је окренут к нама (а свакоме се чини да је окренут баш право на њега), из кога ће сваког тренутка

— Помози, света Владичице, наша заступницо и чуварицо, помозите сви божји угодници, велики и мали! — узвикну чича Пера и трже српом прву руковет. У том крцнуше врљике одмах иза њега.

— Не дајте ме, свети божји угодници, велики и мали... сви знате да сам за правду и закон... — узвикну чича Пера после овога читања.

високо и његови топли зраци, прошавши између размакнутих завеса на високим прозорима, падоше на чист детињи креветић, мали Бора сањаше необичне снове, мрштећи се кад-што у сну и трзајући нервозно десном ручицом, која му лежаше пребачена

Јадниче мали! Ово су ти само први јади... А какво су ти страшно зло спремили за доцније дане твоји најмилији — они што се некад

У највећем трку Живко гледаше на прозоре вагона. Учини му се да промаче познато му детиње лице... Јест, он је, његов мали Мића! О, Боже!... Полумртав од умора стиже на станицу.

Звонари ће се, по обичају, сити насањати... Обојица су старци, од преко шездесет година. Марко је мали растом, вечито иде раширених руку и погнуте главе.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

На десном зиду, од публике па до врата, мали етажер на три спрата и на њему шољице, чаше и још погдекоја ситница. На средини собе сто са куповним чаршавом и око

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Тако ће то бити кроз неко време. И то осећа, и гаји наду на то, мали Зац, али још су му слабе силе, још није време. А дотле, бога ми, он ће мало да се стрпи и много да отрпи; да ћути и да

— Па могу, баш, вала, — вели Срета продуживши разговор са ћир-Ђорђем, који му се веома допао. Допао му се онако мали, дежмекаст, са јако поткресаним и забријаним густим црним брковима, који су изгледали као две дебеле пијавице испод

И право је. А зар сме друкчије да буде?! Зар не? Јесте! Мали узроци али често велике последице. У сваком случају имамо наду, — не, то је мало, имамо право да рачунамо на ваше

их Срета, бога ми, све, све који му год падаше на памет; и ове што су се ту десили у механи (а њихов број није никада мали) и оне који нису ту били и који кад нису овом приликом чули, ваљада никад више и неће имати прилике да чују ни за ту

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Није сан, а лудо ко сан — Чудан дан. ВИ У пола дана Све се смрачило И изопачило Фино, без плана. ВИИ Мали Стева нешто згрешио А тата се кобајаги насмешио: „У име родитељског закона и права Имаш да поједеш дванаест баклава!

У Ђушиној неко није заврнуо чесму Па мали млаз воде беспомоћно цури. Спавачи, одасвуд, хрчу кроз отворене прозоре, А кухиње су празне, млаке, неме.

Уопште, док месец по небу ровари, Дешавају се чудне ствари... Кад сам био мали, О једној сам ствари мислио сто пута: Шта би било кад би, у поноћ, сви сватови стали И забушили од времена попет

користе сваки повод За песму, за игру и за провод, Путују у Томбукту (преко Рима), Виски им служи стјуардеса, А мали фенек све што има Дао је на реп и на ушеса!

Кроз ваздух, затим, почну да лете птице. Подбочена о лактове, спава железничка рампа. Један мали ветар дуне сунцу у лице И оно се угаси, дрхтаво, као лампа...

Ђак са књигама, коњ пред бичем, Лампа што светли ником и ничем. Мали аутобус у седам сати Оде, да се никад не врати.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Биолошка станица у Копенхагену имала је у то време за своја истраживања један мали парни брод »Тор«, опремљен и удешен за обична оцеанографска истраживања у близини морских обала.

Они ни данас не примају тврђење природњака, кад их ови обавештавају о томе шта су у ствари ти мали створови које они густим мрежама лове на стотине хиљада и милионе комада кад томе дође време.

Морске дубине које премашају 7000 метара изузетне су и ретке; оне заузимају само један мали део неизмерног океанског простора.

На тражење енглеског Краљевског Друштва енглеска марина је ставила на расположење за тај циљ свој брод »Лігхтнінг«, мали и стари парни бродић, један од најстаријих енглеских бродова са точковима, који је већ одавно био повучен из

Кугла је била херметички затворена; имала је мали, добро причвршћен прозор од кварц-стакла који је могао да издржи огромне спољне притиске.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Његову сам шкрипу као дете чуо. Стара груба справа давно ми је знана. Један мали вранац окреће га тромо, Малаксао давно од тешкога труда.

Таква је судба! Нико неће знати Да некад бесмо први, премда мали, Колену нашем да смо, као мати, Нов језик с новим осећајем дали.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

БИЈЕ НЕКО У ВРАТА ОД КУИНЕ, ДА ИХ СЛОМИ; МИСЛЕ ДА ЈЕ ЛУД. ИГУМАН СТЕФАН Помоз Боже и Мали божићу! Кад је радост са свакоје стране, нек уљезе и та' луди к нама да нам кућу напуни смијеха!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Али се Софка изненади кад још чу како, као правдајући се, почеше да причају: да, иако је младожења још мали, тек му је дванаест година, ипак би се свака сматрала за срећну што у тако богату кућу иде.

Испод очију, кроз крајеве очне, она га поче гледати. После испита сада први пут га виде целог. Исто онако мали, са већ широким прсима и развијеним вилицама и подбратком, али раменима и ручним костима још детињим.

И сви, не много развијени, већином мали, кратки. А ко је опет од њих био развијен, тај је био и сувише, сувише дугачак и крупан.

сада своју жену мучи, испитује, да му она призна, како је заиста живела са својим свекром, његовим оцем, док је он био мали, дечко.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Да имала нисам вазда будно око, Да ми глава, срце нису били хладни, Давно би ме — мали и крвави плен — Заборавили сви зверови гладни. А овако, моћна биће ми и сêн.

То су земне среће ломљиви остаци: Нешто драгих речи на трошном папиру, Једне кратке, лепе страсти мали знаци, Два срца што желе лежати у миру Заједно, у добром наручју Изиде, У сунчаном, светом и вечном Мисиру — Све

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ Како му се мали каза, он га је дуго гледао право у очи. Мала Елвира, као да заштити брата, загрли га руком. Остала дјеца муком гледаху

док се видар не би исправио, а онда њихови се погледи стеци на лице видарево, да с њега прочитају судбу рањенога. Мали Милун ухватио мајку за опрегљачу па се и он пропињаше на своје ножице да види свога драгога Јанка; кад би жене гледале

„То је, валај, истина, но рећи ћу ти, буде ли чекала замјеницу, плешће сиједе. Зар док се мали ожени? А да што друго?...

Стана је готовила вечеру. Јанко, пошто је нешто заложио, спаваше слатко. Мали Милун, сједио је час украј рањеника, час до видара и разговарао се с њим. Дијете је било зловољно и тужно.

Дјеца се задиркиваху шаљивим ријечима, те на сваку крупнију удари у смијех. Медик је вјешто дражио их. Мали Милун сједећи на бабину крилу, смијао се и он, премда разумјевао није њихове шале.

Пространа је твоја инорија, а дочекују те свуда...!“ рече мали па мигну значајно на пециво. Медик саставио руке иза шије, а промолио врх од језика на крај уста, па их гледа и смије

Вријеме је већ, мним, да се вечера— Милица!... камо је камо људи... Ђе је Милун?“ „Тамо су сви, и мали ће бити с њима.“ „Ово ће изгорјети, стрина, богами!“ рекли дјетићи.

Мати и кћи брзо поставише двије округле трпезе, једну до друге. У то и људи сви у гомили, дођоше из преграде. Мали је Милун ишао пред њима носећи луч. „Дај, Спасоје и ти Лука, растакните, па да се сјече!“ рече сердар.

„Добро јутро, снашо!... Ха! камо их?“ „Добра ви срећа!“ скочи Јока, па га пољуби у руку. Мали Милун, кога је баба таман чешљала, онако чупав, потрчи к попу, а овај се саже, па га одиже и цјелива њеколико пута у

Видјело се е бјеху добри знанци, поп и мали. „Опрости, попо, вјере ти!“ рече стара, истргавши готово силом дијете из његова нарамка. „Они,... ја не знам камо их!

а за колико је трајало, људи се крстијаху, а женске зачестале да се клањају и крсте, као у зарок, која ће више. Мали Милун ухватио ресе од петрахиља, па мало зачуђен гледа око себе.

Под авлијским зидом, на једној дрвеној клупици, сједио је Јанко и нешто писао на листићу артије. Мали Милун надвио главу па гледаше са великом помњом шта му Јанко ради.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Од мала мало. — У мало може бити доста, а у доста мало. — Кап по кап иде све до кап. — Мали во уз великог оре. — Малог хвали, а големог терај. — И велик мањег требује. — Од мале искре велик огањ.

— Благословена (слатка је) вечера с правдом стечена. — Није ми жао на мали део, већ на криви. — Тешка је незаслужена казна. — Неправедно тециво на треће колено не силази.

Бог хтио да буде поље, наредио је светом Петру да баци измеђ два прста мало земље, а ђе брдо и планина, да баци један мали пиљак, па би после Бог њих створио онолика, колика су данас; а кад је дошао над Херцеговином, просула се светом Петру

А Ковиљка се устави под планином Гучевом; ту угледа један мали извор, и напије се воде из њега. Сељаци нису хтели никад да пију воде са овог извора, јер су говорили: „Нечиста је,

А друга рекла: „Ја сам нешто начинила као мали вотњачић“ (тј. као за воће), и од тога остане Вотњак. СЕМЕНТЕШКО ЈЕЗЕРО Некада неки поп вро о празнику на месту гдје

Ако си водени, у воду да идеш; ако си горени, у гору да идеш! Устук мали и големи! Ако си водени, с рибом у воду да идеш; ако си горени, у гору.

Ако си водени, с рибом у воду да идеш; ако си горени, у гору. Зубима ћу да те изем, водом ћу да те удавим; Устук, мали и големи! (и онда забоде нож у земљу). 3 Издат комендат! Устрељниче! прострељниче!

“ — „Како ћу ти помоћи, Кад и мене туку, А за браду вуку!“ 5 (Кад остану два играча) Еци, пеци, пец! — Ја сам мали зец, Ти си мала препелица — Еци, пеци, пец! 6 Два се петла побише, На попово огњиште; Један вели: „Иш!

“ 5. РУГАЛИЦЕ (Ономе који се зове Никола) Николица пеца, Уловио зеца; Мајка му се хвали: „Мој Никола мали!“ (Ономе који је гладан) Глади муху по трбуху, Да ти муха питу куха, Да ти питу маца једе, Па за пећи да ти преде!

— Бог ми дао па су у мене црне очи, округло лице, подуга носа, мали’ уста ко кутијица, зуби били ко дизија бисера, обрвице кано морске пијавице, трепавице кано крила ластавице; тако ме

— јак, силовит ветар, обично с мећавом ћос-баша — најглавнији ћоса убао, -баа — бунар; студенац уборак — мера (мали суд) за жито увјела — ујела уждити — упалити узлудобар — чуваркућа (биљка) узма — одузетост, укоченост (парализа)

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

32. Жуто маче пред Богом плаче. 33. Загрмље велики гром, а према њему мали гром, ђе се састаше, ту се слапташе. 34. Закла вола бивола, изуди га на удиће, сваки уд вола даде. 35.

Међедовићу се учини буздован мали према оноликоме гвожђу, а и оно што га је да није начињен као што би требало. За то кад буздован насаде на кијачу,

Шћер га пошље да спава обећавајући да ће она све то учинити. Сјутрадан узме мали комад дрвета, пак пробуди оца и рече му: „На ти ово дрво и понеси га цару нека | ми од њега направи куђељу и вретено и

” Пошто се дивљан наједе, легне крај огња, а ђак почне ђељати један мали шиљак. Упита га дивљан: „Шта ђељаш та шиљак?

Кад она тако умре, Соломун јој осијече мали прст у руке да види јели заиста умрла, и кад види да жена не осјећа ништа него да је мртва, онда је закопа.

главе ђевојчине била близу па се издигне и у један пут ђевојку у чело међу очи да уједе; онда он притрчи па повади мали нож, и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: „Да Бог да да се овај мој ножић неда ником извадити без

у себи: „Боже мој, каква је то лепа башча и како је урађена, а ради је само један човек, па још да је какав, него мали као шушица!

“ „А који је тај?“ запита он, а она одговори: „Истина да је мали као биберово зрно, ал' он би мене избавио.“ Биберче се насмеје и рече јој да је Биберче сад велики момак, и да је

руча; пошто сједе, погледа около себе и види врло мало земље у оно село, већ све гола литица и силне гомиле натрпане мали и велики камења.

“ Слакоми се трговац и узајми му котао, а сељанин седми дан пође к трговцу и однесе један преко мјере мали котлић ракијнски говорећи: „Знаш, шта је, господару?“ „Шта?“ запита трговац.

“ И на овај начин, кад трговац по | тјера сељанина на суд, сељанин и у суду добије разлог, и узме велики котао за мали. 13. ВИНА МИЈЕХ И ЊЕГОВА ПЈЕСМА.

он одријеши грјешника од гријеха, владика се стане у цијели грохот смијати, пак му се наруга како он не зна за оваки мали гријех покору изнаћи, па му рече: „Нека очита три оченаша и четири богородице дјево, пак одмах нека се причести.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Дим је живот наш, пара, земља и прах. За мало се јавља, а брзо пролази. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро награда.

Вама који хоћете вечерати, да се постави само један хлеб, и то мали. Ако има и помало каквог воћа, по жељи игумановој и то треба са благодарношћу примити.

То да вам бива. А у уторак и у четвртак и друга јела да вам се износе, али не оба са уљем, него само једно. А вина мали красовољ, мерено упола од великог.

овим: када је младенац био, два крштења прими, и, опет, када је примио свети анђелски лик, и ту два благослова прими — мали лик и велики.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Био је нешто много агилан! А они су једна те иста фракција! ИКОНИЈА: Мали је Миле да буде фракција! Цмиљо! Где ли се само завукла...

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ЈОВЧА Ама шта је, говорите. МИТА Па ето то, бато. Знаш оног њеног. Можда га се и сећаш: кад је био мали долазио је и он овамо, играо се са децом. Па сад ето тај њен син...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Далмације, Хорватске, Срема, Баната и Бачке, вами и вашим последњим унуком, с горећим и пуним љубави срцем, ови мој мали но усердни труд предајем! Примите (ако ништа) за забаву.

” Иг[уман]: „Ако буде као твој Максим, неће ни трећега дочекати. Пак се окрене к мени: „Ти мали, [х]оћеш ли ти мој ђак бити?” Ја: „[Х]оћу”.

” У то исто време чује се по свој Албанији да је Стефан Мали с Черногорци Турке, који су на њих пошли били, разбио; и много се о њему говораше и казиваше.

Ја у мојем списанију само сам на наш чист изговор сматрао. Ь велики и мали, то је мени свеједно било, добро знајући да Сербљи сви, што и[х] је год, „путь” не изговарају „пућ”.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Таа-ко! Доста сад! — прекиде дујо. — Мали ће доћи на ћуд, ја се надам, а ако ли не дође, ја ћу с њим натраг! А сад доста и за доста!

А сад доста и за доста! Ти му, Барице, спреми мало пртенила и што знаш, па нека иђе сутра са мном. Таа-ко! А ти ме, мали, изуј! Осињача допаде и ижљуби обје руке дјеверу. За њом приступи Кушмељ. Обоје заводњело очима.

— Мали Јерковићу! — викну га кувар, сједајући у прочеље друге трпезе, те Бакоњу посади до себе, а она тројица ђачића мало се о

Стипан прорицаше: да никад није било црнорисца бињаџије као што ће бити с временом тај мали Јерковић. И Срдарина рече више пута: „Овај Кушмељић кâ да није од њиове багре! Ово ће бити јуначина, добар војник св.

Дај боже да и’ много доживите! Гвардијан му даде њекакву књижицу црвенијех корица, па рече: — Јево ти, синко, ови мали, али драгоцени дар. Ово је „Цвит кршћански’ крипости“ нашега ученога фра-Јеролима Алатовића.

Бујас за налоњом поче да чати живот светитеља чији је дан. — Мали Јерковићу! — зовну Срдарина, прекинувши штиоца. — Шта велите? — одазва се Бакоња, ушав к њима.

А кад полажаше трпезаријом, држао се зида, готов да загребе ако Срдар сјекне пут њега: „А ди си бија ноћас, а, мали Јерковићу, а?“ Јер, све му се чињаше — чим онај отвори уста да ће чути то кобно питање.

Ја не вељу да баш није гри; али је сасвим мали, управ гришчић, који се може отпостити. Те ствари ја боље знам него ти, кâ шта су боље знали од мене покојни Шкоранац

Прековођани опет питају: „Је ли оно мали Јерковић, што онако липо пива?...“ — Бакоњи све кика растијаше на ту помисао, пак се толико одобровољи да се издалека

И ви сте поштени кршћани!... — Полако, ти мали! — осијече се на њ млинар. — Ниси ти још стâ да заповидаш и да бректиш, него ајде за својим послом!...

— пита их Бакоња. — А ди си ти, јадно дите? — рече Грго. — Шта је с тобокаре? Ја све питам од јутроске: ама ди је мали Јерковић, како то да њега нема, кад ми је највише од прише?

Између осталог, питао се да ли је заиста дошао тај мали Теткин и да ли ће се и Пирија потенчити. Балеган му је само на ово друго питање умио тачно одговорити: — Пирија се

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Рупа место цркве: ни порте, ни бога. Нема куће у ветру, зида, лупе врга. Где је велики дан и ми сред њега мали, Огромни торањ и сат који нас прати Док бежимо на Тису коју злати Иловача са сунцем где су вали? Куд склизну тај свет?

ВИДИК Тај мали видик — што кроз прозор видим — И мене мотри с хиљаду очију. Гле: како гране издужују шију. (Ја им се смешим — хоћу да

Ја никад са душом овако блажом Не стајах под небом горд, а мали. Гле: златно кубе сред ноћне воде. (То моје срце блешти у мраку.

Куд ћу: ево лежем док ми вали Нуде шупљу пену место правих речи. Питао сам јуче (као да сам мали) Једно дрво: где се ова глава лечи? Ћуте дрво и море. Само шýме Као што нем то зна и једино уме.

Како је изгледа мали корак тек Потребан нама (или барем неком) Да или схватимо одједанпут век Или се с нашом сударимо јеком.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Оплетоше око мене свакојаке приче, тајне и нагађања, и после десет година још једнако плету, јер мали је овај свет поред реке, тесан је он лудским главама и језицима у долини што наличи на липову корубу.

Прсти су престали да их се плаше. И веђе да се размичу. И на вашарима и по механама он, мали, да је себи највећи, најкрупнији. Није због ђинђува пред дућаном...

кад висока, боката а витка, лако као усправан вал заплови двориштем, испуни га свег, па су кућа и зграде и јасенови мали, као играчке; одједном су сва врата затиснута њоме, а руке немирне, као да расад саде.

Тако, ишчекујући шумове њених босих ногу кад прилази кревету, затекла га је зора што се једва провукла кроз мали решеткаст прозор, видела Николине очи приковане за таваницу, па се као од стида сакрила у његову густу и дугу браду.

И како је могла да се уда за њега и да живи с њим? И можеш сада да спаваш, тако си ружан и мали, као гиџа. Хрчеш... Мајка и Бог казнили ме тобом. Зашто си ме тукао?

Помислио је у себи „нећу“ и, на одстојању, ушао за оцем; замирисала је пшеница и триња од жижака; мали човек са фесом седео је за тезгом, не зна због чега је морао да му пољуби руку, и ћутао је до краја те кратке и

Отац не спава и брине како да спасе свој политички углед који му је син нарушио. Чему цео тај мали пакао који је он створио?...

Данас му није платио наднице, без хлеба, божићњара и дрва га оставио. Помрзнуће се деца. Ови мали ће скапати. И запретио му Ђорђе, да му више никад у кућу не уђе. Код кога ће радити? Чиме ће децу исхранити до пролећа?

Симка се промешкољи као да се буди. Он заустави дисање. Срце му је јурило низ руку, брзо, и као мали тег ударало у лакат на који се ослањао. Она је у сну поново равномерно, тихо и пискаво дисала. Није ни лепа.

Газда је, све му с е може. А што други из Прерова не иду? Неће ниједна с гољама и вашљивцима. Ако је Ђорђе мали и неугледан, ако јој је и душу појео од Божића па наовамо, њен је то човек, њен је домаћин. да је сада овде...

Господ и свети мученик, чијем дому служимо ми, мали и грешни створови, услишили су ваше молитве. Молићу се Господу и дале за тебе, дете, јер световна дела твојега свекра

„Што си тако мали... ох, што си тако мали?“, шапутала је, распусно и бестидно га трошила и миловала, с мржњом и нежношћу што су се у

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

ЦВЕТ 34 ТАШКО ОРАШКО 36 ТАЛАС И СТЕНА 40 ВОДЕНИ ЦВЕТ 43 ГАЛЕБОВА СТЕНА 44 3ЕМЉА ВЕТРОВА 48 КАМЕНО ЈАЈЕ 52 МАЛИ СВИРАЧИ 56 КИШНА ПТИЦА 60 ЦРВЕНА ЖАБА 64 МАЛИ ВОЗ 68 ВИЛИНИ ЛЕПТИРИ 70 ЗЛАТНИ ТАЊИР 73 ПРИНЦ ОБЛАКА 77 Душа је

ЦВЕТ 43 ГАЛЕБОВА СТЕНА 44 3ЕМЉА ВЕТРОВА 48 КАМЕНО ЈАЈЕ 52 МАЛИ СВИРАЧИ 56 КИШНА ПТИЦА 60 ЦРВЕНА ЖАБА 64 МАЛИ ВОЗ 68 ВИЛИНИ ЛЕПТИРИ 70 ЗЛАТНИ ТАЊИР 73 ПРИНЦ ОБЛАКА 77 Душа је сањала; свет је био њен сан.

Рекао је то само једном, али се назив Златоусти прилепи за дечака као шкољка за стену. Узалуд је мали чистач тврдио да на то име нема права! Златоусти постаје само онај ко нађе Сребрну ружу.

— Али боље да је не нађеш, јер ћеш живети само за друге. — Тражићу је и наћи! — Мали чистач се намршти. — Макар под земљом! — Опоменуо сам те!

— Шта тражиш? — замрси му се једна од њих у косу. »Баш да јој не кажем!«— помисли мали чистач, а звезда се, као да му чује мисао, насмеја: — И немој, али пази! Сребрна ружа није обичан цвет.

Сребрна ружа те чека. — Где да је тражим? — Код Рибље Главе! — Звезда утону у траве као кап росе, а мали чистач пође да тражи Рибљу Главу. »То је бар лако!« — помисли обрадован. »Чим дођем до прве реке, рибе ће знати!

Баш смешно! Тражи је у рибљој чорби! »Можда ме је звезда преварила?« — помисли мали чистач, решен да се врати у свој град, кад на пустој стази изниче старица толико повијена под теретом да јој се чак ни

Једва је неколико корака прешао, кад осети како врећа на његовим леђима постаје све тежа. Шта ли то носи у њој? Мали чистач се једва довуче до краја стазе, обриса зној са чела и, погледавши ка старици, крикну од ужаса. — Рибља Глава?

— Баш је ово глуп сан! Како би ходала старица с рибљом главом? — Одлази, приказо! — махну мали чистач ка старици, али ова се само насмеја: — Шта хоћеш? Тражио си ме... Па, тражи ме и даље...

Али ко је Звездан о коме причају? Патуљак сличан Звездану посетио га је када је био болестан. Како се све то понавља! Мали чистач се осмехну. Звездан је и сâм, некада, био дечак. Светлокос, светлоок ишао је светом и лечио болесне.

»Баш би било лепо остати с њима!« помисли мали чистач претворен у капљицу, али се сети Сребрне руже, и задрхта: мора је наћи, мора, мора!

Видим! Хвала ти, ма ко да си! — она подиже дечака-капљицу до свог лица и пољуби га. У истом часу мали чистач осети како се враћа у свој прави лик, а на раменима расту му крила. Пећина се, наједном, отвори и он полете.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

налазили, нарочито у близини Стамбол-капије, можда баш на садашњем простору Око Народног позоришта и Дома ЈНА, где је мали сквер под кестеновима и, ниже, на углу Југовићеве и Француске, делове палисада обложене необичном материјом.

Није размишљао и није се питао откуда то да је, готово уз његову помоћ, његов велики брат сад пред прогонством а мали у оковима? Знао је само да никако не жели да види Вучића, још мање да оде до њега.

Онда је дипломата. Када је Порта, велика сила, сувише благонаклона а Милош, мали владар, сувише сумњичав, изразе благонаклоности од Порте не прима Милош, прима Јован. Онда је местозаступник.

Рано је, јутро долази од Скадарлије и, још даље од недогледног Дунава, са свих страна мали парк у облику троугла опкољавају аутомобили у суманутој журби, из аутобуса број 27 и 28 излазе путници и, још слепи за

) Кад нема снегова и киша, на мермерном подножју споменика седи младеж, мали аутобуси доводе мале ђаке у Народни музеј, да их збуне облици прошлости који су им неразумљиви, на углу, у препуној

Помислио је да нестаје јер су му се сви дамари кидали и ваздуха више није било. Није нестао али га је дотакао неки мали мрак, другачији од оног на који је био навикао. Све то само тад и никад више.

У тај мах, Рига је подигао главу, имао је мали осмех око усана и у очима и кнез је, згранут, схватио да његов секретар следи не само текст који му он диктира него и

На месту где се налазила, данас Студентски трг 18, уређен је мали простор са поплочаним стазама. На почетку једне од тих стаза стоји табла а изнад табле је стрелица која упућује на

Уредио је да се у двориштима, било их је два, насаде липе, ујутру и увече сам је неговао ружичњак а његов се мали виноград простирао све до шанца.

свратио у малу гостионицу близу пристаништа и узео да прочитава новине у којима је, случајно, запазио занимљив мали чланак.

их је имао многе), дао је да се узида пар јеленских рогова а у својој кајити, на лађи, држао је, уоквирен као слику, мали чланак исечен из новина које су, у то доба, излазиле у Земуну. Неку годину касније, чекала га је слична клацкалица.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ти си ка'но хитра муња, Што никада не покуња. Ао, Сремче, гујо лута, Сваки јунак по сто пута! Црногорче, царе мали, Ко те овде још не хвали?

Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Из Милиних руку мали' - Ма се раст'о бела света Место чаше од бермета Отрова би прогутали! Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи.

Ђ. Јакшић XXXИX НА ЛИПАРУ И ВЕЧЕ Јесте ли ми род, сирочићи мали? Ил' су и вас можда јади отровали; Или вас је слабе прогонио свет; Па дођосте само, да кад људе знамо, Да се и ми мало

Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа поља је и горе крио. У једно студено јутро, кад мајке не беше дома, Мали се подиже Павле, и оде ван нашег села И никад не дође више.

Његову сам шкрипу као дете чуо; Стара груба справа давно ми је знана. Један мали вранац окреће га тромо, Малаксао давно од тешкога труда; Вуче бедно кљусе сипљиво и хромо, Бич га бије, улар стеже,

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

„Хранитељу, превјечнога сине, шта шарићи они мали значе у пламеном овом поднебију те се дижу, спуштају правилно, тмасти ничу к небу свештеноме, а св'јетли се к низу

- поставити недалеко од мрачнога ада рад временог тешког заточења Адамова и његова лика; шар ће овај бит састављен мали од хаоса и мрачне прашине, стихије ћу на њем поумјерит, а времену непостојност дати.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

са својим дебелим каменим зидовима, гвозденим решеткама на малим прозорима и својом тешком окованом капијом, личила на мали градић, застаде Мардохај, обазре се на све стране, извуче из џепа велик кључ, откључа капију, даде ми знак да уђем, па

које су били смештене на реципијенту, односно на чизми, приближио сам једну другој толико, да је између њих остао само мали простор, потребан за комуникацију, и преудесио сам их у вентиле који су се самостално отварали и затварали.

Моји први реципијенти били су незгодни, што су се кроз њихову славину могли у њих увући само мали предмети. Размишљах како да се испомогнем“. „Па шта сте урадили?

Деца се задовољише овим одговором, а мајка причаше даље. „Ви сте били онда још мали и нејаки; имала сам пуне руке посла да вас спремим, однегујем и васпитам.

Кад он, напослетку, извуче, оклевајући из свог џепа мали омот, погледа га она радосно: „Аха, то су веренички поклони!“ Он размота омот. „Шта ти је то?“ запита она зачуђено.

Такав намештај се сада, може видети само у каквом музеју. Но када ме госпођа Лавоазије уведе у свој велики и мали салон, не унезверих се као какав сељак који ту улете, већ се понашах као да сам и ја одрастао у таквој средини.

Истина, лети идемо врло радо на наше имање у Фрешин. Лежи између Блоа и Вандома, има мали, али за нас и наше госте довољан и врло лепо сазидан и опремљен дворац и пољско добро што смо га купили од грофа

Овде проводим све дане свога живота“. „Имате ли породицу?“ „Само своју добру жену. Имамо овде и мали стан, довољан за наш пуритански начин живота.

Онда ми показа један мали такав калем у којем је изазвао индуковане струје, прислањајући уза њ челични магнет, а затим и једну малу гвоздену

Кад спомену своје унучиће, он се прену и погледа на сат. „Време је да пођемо; моји мали врапчићи сигурно су добро огладнели после своје игре и цвркутања“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Кад сам тога јутра погледао на полицу с књигама она се била погла као скрушена, у очајно погурен мали глобус, украс на писаћем столу, нисам смео ни да гледам, а шеталица на зидном сату јецала је једва муцајући секунде

Ко је сумњао у Правду? Ко није веровао у боље дане? А данас, шта смо дочекали? Онај мали део што је постао бољи заморио се.

Тек је свитало кад сам стигао пред његову земуницу. И војник ми саопшти да је синоћ био мали напад јуришног одељења, да је командир скоро и легао и наредио да га не буде без нарочите потребе.

Још је било врло рано и светлост је кроз сасвим мали и четвртаст прозор, који је личио на апсански, улазила бојажљиво у земуницу, као да поштује умор официра коме је после

Официри дивизијског штаба, ван строја, посматрају пук и примећују: „Добро изгледају људи.“ Један мали војник, кувар, добродушног, детињастог изгледа, на зачељу митраљеског одељења, са магаретом које носи кујну одељења,

Па у памет се... и опет мили колона по један и гази по меком и ситном песку; ноге упадају, мали камичци жуље и вређају рањаве табане, и све је теже вући костуре.

И свакако сећате се добро: баш кад, луди од бола, родитељи укопаваху разлог свога живота у мали гробић поред пута, Арнаути гађају са неког брега у гомилу, у нас што и сами утучени присуствујемо том тако болном

А киша је пљуштала док је он здравом оном руком копао мали гробић иза врзине, поред излоканог пута... И сва му крв опет јурну у срце и сав, дотле скривен у дубокој некој тајни,

И тако се мењају редом. „Кад оду велики, онда ћемо ми, али сасвим полако, јер смо још мали.“ Био сам тужан и пратио сам љуљашку.

И док ми је душа трептала покретом небеске милине, ја сам, витлајући мој мали шешир од сламе, трчао, трчао, трчао, махнито ронећи у сласт оног бескрајног мира, оног миловања, оне поезије, испуњен

слепо веровасмо, мучисмо се, дрхтасмо и премирасмо над њим; над његовим животом, без кога се нисмо могли замислити... Мали смо били, полазили у школу, у Београд, растајали се, грлили га, плакали.

И усред тог неиздржљивог осећања врата се његове собе отворише и несташним једним гестом мали женски чиновник који уђе, упитно погледа господина начелника: је ли вољан да потпише.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Забављам се гледајући ту моју малу фатаморгану. И долази ми идилично узан и безазлен тај мали шарени свијет што наглавце шета по бијелом стропу моје собе. Тако сам се забављао и некад давно, давно.

дјетињим рукама и једна заробљена зрака божјег сунца били су кадри да дјетету даду илузију да је и само постало један мали господ бог.

ВИ Мајка ми је била из нешто бољих пучких редова. Њен отац је имао мали млин за бухач и уживао глас мирна и честита човјека.

А кад би онај случајно обрнуо према мени своје пепелно, цијанотично лице, ја бих брже скренуо поглед и презнуо као мали звјерокрадица.

ње, наједанпут зијевне празнина: набубрела пуноћа облика нагло се преобрати у шупљину, у празан простор, у један мали бездан мрака, постојање се одједном прометне у непостојање.

Ако баш хоћете, рецимо (да задовољимо умјерене и опрезне) један мали козмос; толико се може концедирати; јер кад смо рекли козмос, тад постаје беспредметан, па и бесмислен , дометак „мали

мали козмос; толико се може концедирати; јер кад смо рекли козмос, тад постаје беспредметан, па и бесмислен , дометак „мали “ или „велики“.

Има ништавних, безначајних живота. Безначајних смрти нема. Свака је смрт свеопћи догађај, свачији догађај. Један мали катаклизам. Једна црна рупа без дна у тијелу козмоса. Смрт искупљује сваки живот.

Стропошта се празна канта; дијете се препало, и родио се други бог. Један мали бог, примјеран дјетету. Не. Одлучно, не допада ми се. За мој укус, то још није бог, „бог у човјеку”.

Око ње се образовао мали појас пустоши, готово видљив, као изметен замахом метле уокруг. А она се усред тог круга вртјела природно, чиста од

Једнако као да сам гледао чаробњака гдје хода зраком или као да је мали у планини одједном устао од мртвих и звонким циликом смијеха раскинуо замађијаност те узбудљиве и нелијепе игре.

И, испињући се на прсте да завири преко тарабе, мила дјевојка вјероватно мисли како су она и њена земља још мали, и незнатни, и примитивни, још недорасли да би имали своје проблеме, да би њихове ствари и њихове бриге биле подигнуте

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Месец и по дана облетао је око тога бреста, гледао како су се легли, хранили и расли мали чворци, и видео да ће насигурно одлетети кад порасту.

и он некако механички, без размишљања, онако исто као што се удављеник грчевито хвата за слабу шибљику, дохвати свој мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе страшилу у груди.

Једва их изазива у памети. Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан... Мајка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу

— Како да нисам, кад сам се бројала у људе. А ти?... — Само једном, кад сам био мали. Сад се баш сећам... А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? — Све ће жене из овога краја... па ћу и ја са њима.

Старцу тешко дисати, стеже га младић као кљештима... Најзад се некако дохвати паса, одакле истрже мали оштар ножић. Сад би могао убости противника, али су му руке више лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод бити

Ти мислиш ја не могу живети без тебе.... Море с каквом сам се варошком ономад проводио, ниси јој ни за мали прст... — насмеја се он, као у шали. — Је ли то од истине ?... Немој да се шалиш !

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Једно јутро нареди мати сину да доћера кући суховине, јер да ће тај дан парити и прати хаљине. „Добро“, рече мали, па по обичају пољуби матер у руку и оде у дрва.

Цар му напошљетку одговори да му прстен не може дати, а он се окрену па пође и рече цару и царској кћери збогом. Када мали пође, а змија, царска кћи, пође за њим. — Куда ћеш ти? — упита отац. — Како куда?

— Брже прстен како год знате, или ћу сад послати по војску! На то ће један мали, сакати миш, који се је бојао ако се војска пусти да је он први на реду: — Не пуштај, ако бога знаш ,ја ћy ићи, па

Цар му одмах даде, и они га упртише, те баџи у собу. Ту се мали помокри у сметље за вратима, па у то сметље замеља реп, и рече друговима: „Чим ја зграбим прстен, зграбите ви мене па

Онда он притрчи, па повади мали нож, и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: „Да бог да да се овај мој ножић не да ником извадити

Тако они одмах сједу и на брзу руку почну јести. А мали сваки пут кад би догнао говеда, морао их је најприје повезати, па онда текар ићи у кућу.

А мали сваки пут кад би догнао говеда, морао их је најприје повезати, па онда текар ићи у кућу. Докле би сиромах мали повезао говеда, забавио би се тако дуго да би ови дотле све појели, те би он, кукавац, сваки пут остао краткијех

— рече маћија, те науми да томе уђе у траг. — Е мој мали, — вели му она — касно си се ти родио да би могао мене преварити.

Сјутрадан спреми се она, пак ће кришом отићи у поље гдје мали напаса говеда; сакрије се за један шипраг, па ће пазити.

Кад око ручано доба, ал̓ има шта и видјети: мали подавро под краву па сê, а крава стоји као укопана. Она сад оде кући, па чим се састане с човјеком, рече му: — Чујеш,

Жао човјеку краве, а тешко му опет имати с врагом посла, стога оде најприје сам да се освједочи и да види шта је. Мали, кад је видно оца да пази хоће ли посати краву, није хтео тај дан сати.

Кад дође мали к попу, рече му: — Што ме требаш? Ево ме, дошао сам. А поп му рече: — Сједи, синко, па ћемо се разговарати.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Сунце доћи неће дане да озари, Да застали живот покрене на боље, И земљу коју су повели возари, Неутешно мали и болесне воље.

мртвог брата врши обред свети: Пољуби војника, свећицу запали, Поново устаде, јурну својој чети Онако узвишен и онако мали. Све се то десило брзо и у часу.

Да се поклоним пред вама, што сада На сваки корак брижљиво пазите: Ту скоро царство згазили сте, мада Сад мали поток са муком газите.

Прогледале све јазбине и канали, На високо подигли се сутерени, Сви подмукли, сви проклети и сви мали Постали су данас наши суверени. Прогледале све јазбине и канали.

1912. НОВИ ДАНИ Једна стара радост! Скупили се мали, Сви ситни и ниски, подигнути злобом, Пред страхом што иде, нагло, као вали Једне моћне снаге коју зваху робом.

а дан црвен тече. И пропада видик нараштаја штура У радостан одмор, у мирисно вече. Једна стара радост! Добро труну мали, Сви ситни и ниски једним пустим гробом, Ал' страх даље иде, нагло, као вали Једне моћне снаге што је зваху робом.

К'о да се још плаше? Бар сад им је лако И све је тако. Долази он, Долази у сну мој синчић мали. Онако мио, ал' нешто бон: Однекуд га носе узбуркани вали.

Што је најцрње за овај мах, То је што немам ни мало моћи. Тол'ко сам мали да ме је страх: Живим сарањен као у ноћи. Ах, ти моћни људи из овога века. Више немам куда, умирем без лека.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Јонсон), председник Едисонове компаније за осветљење, господин Бечелор (Батцхелор), управник радова и ја ушли смо у мали ходник преко пута зграде 65 на Петој авенији где су се налазиле канцеларије компаније.

Или сам назрео или погодио да постоји мали простор између површине воде и дасака које су стајале на деблима и готово без свести сам испливао на површину, чврсто

Ово зависи од тога како гледате на ствари. Не мали број технички образованих људи, врло способних у својим специјализованим областима, људи којима је овладала

предајнику представља сасвим занемарљиву компоненту у односу на укупну енергију, због чега је фактор пригушења врло мали и велика количина електрицитета се акумулира у издигнутом капацитивном терминалу.

Поштено речено, постигнут је мали напредак али не на основу неког посебног метода или направе. То је једноставно постигнуто одбацивањем огромних

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Он плану и направи покрет руком као да ће ме дохватити за уши, али се предомисли и распали по мом поносу. - Ти, мали, глупави српски свињару, не мислиш ваљда да ти царски чиновник помогне у твојој лењости, ти говеђа главо?!

Надзорник Швајцарац упутио ме је пријатељу, такође Швајцарцу, који је имао мали хотел у Филаделфији. Овај човек желео је да у његовом хотелу будем на комплетном пансиону, али је моја уштеђевина од

Залив Чесапик и река Потомак, и многи мали затони у заливу, окружени бујном вегетацијом, пружали су сликовит призор.

Тамо сам нашао један мали хотел који је држао неки Немац из Фризленда. Био је то непријатан старац који је уживао у свом доњонемачком дијалекту

Једно јутро Кристијан ми се јавио са вешћу да ми је нашао посао и одвео ме је на један мали брод укотвљен недалеко од хотела његовог оца.

У шуми су срећне птице, пробуђени пупољци на стидљивим гранчицама и мали дивљи цветови раног пролећа, изгледали као да чезну за величанственим сунцем које треба да се појави.

Када је Руд, као мађионичар који манипулише својим чаробним штапићем, померио својом десном руком мали магнетски штап према калему, индикаторска игла плванометра, покренута силом која ми је до тада била непозната,

замишљена да пролази кроз значајна места Европе, а мој пут је праволинијски, од Гринока до Идвора и који је тако мали да се не може наћи ни на једној мапи. Постојала је једна ствар због које нисам могао поћи право у Идвор.

Био сам дубоко узбуђен. Када смо ушли у мали Идвор, све ми је изгледало као и некад, пре једанаест година. Није било нових кућа, а старе су изгледале старе као и

Рекао сам му да никад нисам много знао о Мађарској, али да ми и Будимпешта и њен чувени мост изгледају мали и некако кржљави, вероватно зато што сам их поредио са великим објектима у Њујорку.

Био сам дубоко узбуђен. Када смо ушли у мали Идвор, све ми је изгледало као и некад, пре једанаест година. Није било нових кућа, а старе су изгледале старе као и

Рекао сам му да никад нисам много знао о Мађарској, али да ми и Будимпешта и њен чувени мост изгледају мали и некако кржљави, вероватно зато што сам их поредио са великим објектима у Њујорку.

Ћипико, Иво - Приповетке

са загрнутим ногавицама до испод колена, стајаху у оној студеној каљужи, трудећи се и мучећи, док је добро објутрило. Мали Марко живо се уморио. Није био вичан таквој радњи. И Цвета се преламала износећи воду.

Маслине су, купећи их, газили. Жупан устави радњу. Они се с друштвом, зловољни,повратише кући. . Те ноћи се мали Марко разболио. Завртило му у глави и горио је. Није се хтео покрити, иако га је мајка непрестанице нуткала и мирила.

Сутра, на домаку свога села, Цвета се умири и радоваше се што се враћа кући. Мали Марко заојка чим су према селу заокренули. Близу првих кућа срели се с комшијом Радом и с њиме се здравили.

И онако, у двоумици, уморна седе под мурву. Надаше се сваки час да ће подноћ однекуд банути човек с нејачади. А мали, тихи комшилук домало оживи. Стока се с паше враћа и тежаци с радње. Чобанчад се дозива, свраћа овце и козе.

Чобанчад се дозива, свраћа овце и козе. Из даљега, с брда, чуо би се каткад оштри звиждук и дозивање људи. Мали Марко турио је руке у одело да их загреје; ћути и чека. Одједном Цвета, забринувши се, диже се. Марко нагне за њом.

Горко зарида: —Перо, хранитељу, куда оде? — и простре се по тлеху, бијући се шакама по глави и прсима. И мали се Марко расплаче. Суседа Јурка није могла да изговори ни цигле утешљиве речи. Блене у њу и нешто кроз зубе мрси.

Тако, у двоумици што да уради, иде даље и мисли: „Доћи ће и за то згода!” Још му је пред очима мали комад цесте, па да заокрене пријечицом, и, сигурно,изићи ће пред кола.

— Убићеш ми дијете! — повика она љутита, опазивши да се мали узнемирио и да, поплашен, у њу гледа. А кад оно заплаче, одлучно му се опре и, завапивши се у жбунове, не хтједе се с

По подне, иза благослова, пред црквом дочека мали пук свога пароха, окупи се око њега и препријечи му пут. —Нека стоји ди је и бија! — вели Јале. —Ди му се и пристоји!

— И, уозбиљивши се, смишљено надода: Да би' ја и хтија, неће мали пук!... — Али, човјече, дај се разлогу! Нико вам не креће у свеца...

испод ока гледа на окићене прозоре, гази по очишћену путу гдје литија ступа, па му срце расте, весели се што га је мали пук послушао и све то учшшо на част своме староме зачетнику.

исповедник, угојени парох, погледа на колаче, одлучи онога начетога, поврати му га и, ишамаравши га, отера из цркве. Мали Иво Полић повратио се кући осрамоћен, љуто плачући. Мајка га топлим пољупцима тешијаше.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

31 Постоји читав један мали скуп песама у којима се оне или саме појављују или, чешће, заједно са себи сличним сликама.

Уз то нас код Петровића јака жудња за повратком у пренатално стање подсећа на један мали, индивидуални, али свакако модерни – и чисто песнички – мит о изгубљеном рају, какав се и код Диса наслућивао.

“ Сам стих и песма тешко да се могу узети као успели, али то је само један мали, невешти зачетак, готово случајан, који ће Драинац успети да развије у неколико раскошних слика тек у Бандиту или

генерала“, јер се књижевни развој тачније описује и боље разуме када се поред великих („поред генерала“) приказују и мали писци, поред најзначајнијих и мање значајни. То, уосталом, историчаревом опису даје рељефност.

Јесте ли одмах били свесни њиховог значаја? Направићу мали прелаз, а волео бих да се то не схвати као да себе поредим с Црњанским.

Морам, ипак, рећи да је то само један мали и узгредни запис. Остао сам дужан да напишем целовит, прави рад о косовској усменој лирици.

Библиотека „Грош“ коју је покренула Књижевна реч подсећа ме на сличне, минијатурне књиге, за мали џеп, које су у Србији излазиле за време Краљевине Југославије.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Да, да, и он га је окупио. (Пауза.) Него, знате шта, друго сам нешто хтела да вас замолим. Овај мој несрећник, онај мали гимназиста Рака, био је данас на игралишту, са децом енглеског конзула.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

пасус доноси темпорални заокрет, враћа на временски почетак приповедања, на јунаково рано детињство: „Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да код

У одвећ великоме простору Софка се губи, подузима је језа, страх, а одвећ мали, неочекивана близина, агресивно је притискује и гуши.

богатим, изрецканим и искићеним силавима, са јатаганима, разним кратким пушкама, ножевима”; па и женама о појасу висе мали ножеви. 131 Ни понашање им, за Софку, није ништа мање чудно.

165 Мали се Младен није формирао у сенци очевог или мајчиног ауторитета, него бабиног, а после очеве смрти тај ауторитет нагло

не љути се, али ја не могу толики да будем. Страх ме је од толиког. Не могу, нано, страх ме је!”176 Страх који мали Коста осећа откривамо - каткад врло дубоко скривен - код многих Станковићевих јунака, ако не и код свих значајнијих;

очи са погледом који трне - видео „два непомична, модра круга, боје зимског неба, хладног и чистог, који издалека беху мали, али који су изблиза расли и обухватали га целог”.

најпре у њеним очима угледао „два непомична, модра круга, боје зимског неба, хладног и чистог, који издалека беху мали, али који су изблиза расли и обухватали га целог”. Одмах затим буквализује се преносно (тропично) значење, тј.

Песма је као „суматраистичко” језгро садржана у роману; роман је „сажет”, или „склупчан”, у мали број слика, евокација и наговештаја у песми.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Воли те куца, воли те цица, Воле те пчеле, зналице цвета; За тобом трче пилићи мали, Канарица ти на раме слета. Једино тебе покудит’ не зна Злорека стрина, пакосна прија; Воли те моја старица мајка

Суморне су твоје дрýге, Не чујемо слатке гласе. Дај ти, Боже, добру срећу! — Благослов ти отац даје, А мали те братац гледи Као да те не познаје.

И галеби хрле гнезду још за вида — Гнезда су им у пукоту стена, хрида. Тихо плови бродић мали по пучини И нада се ведрој ноћи, месечини. И бродари сећају се дома свога И у њему рода свога миленога.

»Невен« 1890. ЗАЛУТАО АНЂЕО (По француском) Анђелак један мали, ведра и светла чела, Развио крила видећ’ широки простор свуд; Први пут ето рају окренуо је леђа И летео је, ни сам

А Христос је то видео. Онда Христос ’вако рече Фарисеј’ма баш у лице: „Сви су ваши дари мали Према дарку удовице.

— Гле! ја се смејем то! 1891. ДУХОВСКА ПЕСМА Данаске је онај данак, Кад се сећа велики и мали Да су разни језици Баш са неба доле пали.

Питао сам и тамо и амо: Ко изгуби тај адиђар мали? „Шта, адиђар? Чудна адиђара!“ Тако су ме многи исмејали. Сусрете ме једно момче младо — Са чела му тиха туга

Немојте се кошкат’ рад ситније мете Онда кад вам крупна искушења прете. Не будите деца („хајд’ у школу, мали!“) Ви које су дуги веци школовали. Немојте се играт’ у праху у низу... Зар не знате, стари, да је испит близу?

ОПОРУКА Опоруку чиним још за здраве свести, Сад ћу још једаред прапорце затрести. Не велико звоно већ прапорци мали Нек’ отцингиличу: свршује „Стармали!

“ На путу им зубљу Свети Сава пали, — Та сваки ће бити Радојица мали. То те лечи, крепи, то те одржава. Милина је права — То јест, ако имаш доста заборава.

Краков, Станислав - КРИЛА

Среле су поглед официра на коњу, и једна са подшишаном црном косом баци му брз пољубац. Мали ађутант на коњу је срећан, и враћа пољубац целом шаком.

Суви потпоручник Мија зграбио је шареног ”Метаксу”. — Безобразлук. Не дају ти ни да пијеш... Само се мали поручник са кратким ногама успео неопажено да пребаци на другу страну, где уз прљави зид магацина беху поседали

— Четири драхме, господине официру, — цвилио је мали Грк, и вукао босе ноге кроз прашину покрај уморних војничких редова.

Људи осуђени на смрт... — Донели су нам савезника, горогана, — радовао се један мали. Друга два војника пунила су луле, и гледала у сувог писара Казимира. Плаве маље дрхтале су по мршавој бради.

Снага човечанства је у братству потлачених. Радиографски семафори већ су бацали дух револуција светом. Мали војници су замишљено ћутали. Речи су попале по њима као мраз. Кравио их је само дим из лула.

Има да је живот псећи, и да ни он сигуран није... а само смрт, смрт, смрт... Зашто стално убијање? Зашто?.. Докле ће мали да умиру за лажне великане. Опет су семафори светлуцали и бацали разорне таласе. Зрак је био препун гасова.

Поломљене греде штрчале су као избијена ребра. Два задувана војника доводе заробљеника. То је мали Грк са великим очима од ужаса. Гледа у врхове бајонета, и као да чита у њима страшне приче клања.

Као и на фронту. По поноћи моторни чамци враћају госте. Ноћ је топла и пијана. Звезде се веселе. Плешу Велики и Мали медвед. Скакућу Алдебаран и Андромеда. Море је запаљено и блиста. Варош је у тами. Све спава.

— Само да нас не нападну док се не утврдимо, — говори мајор Душку, који чучи до њега. Звече мали ашови о камен, и гребу испуцалу земљу. Друге погнуте сенке вуку још топле лешеве и бацају у јаругу.

И тако је прошао цео дан. Потом када је ноћ пала, задувани ордонанс дојурио је и предао мали коверат мајору. Руке су му задрхтале, и цепајући коверат откиде и комад хартије која беше у њему.

Најзад је батаљон стигао на камениту косу, ону на којој се прошлог јутра разбијен скупљао. Мали заклони на коси били су поседнути. Батаљон опет полеже у збијеним постројима позади те танке мреже од камења и људи.

Он то није чак ни осећао. — Дај... руку... — прошапута кркљајући. Мали официр прихвати ту крваву, већ охладнелу руку, и његове уплашене очи стадоше се влажити. — Збогом... поздрави...

Петровић, Растко - АФРИКА

свих врста, гумама, фромажеима, хлебним дрветом какотијеом, тако да само погдегде остаје широко црвена, сита и крвава. Мали плави пропланци су до саме воде, густо зелени жбунови, и у затишју уске кратке плаже, много жуће и много блиставије од

Неуздржана експлозија вечитог детињства. Прво сеоце у које уђосмо, опет уском стазом између зеленила, јесте Мали Монгази, за разлику од села Монге, које је веће.

Сељани, што ме прихватише и поведоше својим домовима, рекоше ми да је њихово село Мали Париз. Обрадова ме та идеја. Нису ли нам за време повлачења становници Андријевице са поносом причали како је

! Далеко од тога да личи на Париз, мали Монгази је ипак дивно сеоце. Његове нове, чисте колибице обојење су црвеном афричком земљом а на самој средини села

Прво сасвим мали, па онда, охрабрени, и они већи, прилазе да сркну. Црнчићима, разуме се, није нека нарочита посластица тај сок од

Кратка упознавања набрајањем заједничких симпатија и пријатеља. Домаћин је познати писац колонијалних поема и романа. Мали, ћелав, напућен као дете, потписан широким каишем преко платнених чакшира; његова ланена кошуља раздрљена је на

Н. сам није знао како је маломе име; он га је звао: „Мармитон!“ и мали се одмах појављивао ужаснутога лица од страха, клатећи као мајмун својим огромно дугим рукама.

Цео дан издирање на мармитона, брига где је, храбрење овога љубазним речима. Мали је био Лоби, тј. члан најдивљијег племена што се да замислити.

Европејца, испод које су вириле његове танке ноге, један диван нови жирарди, сувише велики за његову главу, и диван мали штап, од ружинога дрвета.

— Ки етр мари тон се'? (Ко је твој зет?) — Мон се' мон мали, селуи вје ки азиз ала мезон (Моје сестре муж је онај старац што је седео пред кућом).

— Но, мусје мали мон се' мулил вит, мон се' вандл анко' (Не, господине, мој ће зет брзо умрети, и ја ћу онда опет продати своју сестру!

Права краљица, тј. она чији ће син бити краљ, носи будућег владаоца притегнутог на плећима. Мали се игра сасвим олињалим мајушним мајмуном, и плаче гласно кад га помилујем; мали мајмун гледа брижно у моје прсте:

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

сам синоћ око 11 часова у вече отишао ђенералу Черњајеву на рапорт, затекох га свучена где лешка у кревету, а до њега мали сточић а на столу... ђенералштабна карта и...

О, мали сиротани моји! ви не знате каква опасност прети вашему крову, где сте први пут зазнали за овај свет, где сте проводили

су ова села: Суповац, Велики Дреновац, Грејач, Голешница, Копривница, Дашница, Врченовица, Чукуровац, Лоћика, Тешица, Мали Дреновац, Горња Суотна, Доња Суотна, Стублина, Бела, Мрсољ.

Говорио сам о положају шуматовачког виса; да рекнем сад коју о самом шанцу. Шуматовачки шанац — то је обичан доста мали редут који као да још не беше сасвим ни довршен.

Халакање и други бојни узвици турски већ су потресали ваздух а ова грдна маса непријатеља ваљала се на наш мали шанчић као неуздржљива бујица. Тренутак је био крајње опасан и ванредно страшан.

плотуном, скора ватра....« и ова се команда вршила ванредном тачношћу и брзином. За један тренут и наш мали шанчић огрезе у диму и пламену и претвори се у расклокотано вулканско ждрело које је са чудном жестином и разузданошћу

— Ко си ти? чији си? одакле си? откуд овде у логору? међу војском? — Бежанац, мали Стојан бежанац!... Ај, мамо, мамо, моја слатка мамо! немој да ми плачеш; тебе ће твој Стојан да суса, суса, суса!

»Поштовани и добри грађани, муже и жене, мали и велики, и сви жители су пода заштитом царства, и Висока Порта никад није изменила, нити ће изменити добрих својих

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Само још у цркви мали жижак тиња. Куд ћеш, момо, куд ћеш у пустињу ову? Тице, цвеће, сунце другамо те зову; Куд ћеш овом гробљу

XXВ Ој, ружице, цвете вити, Ти се немој поносити! Рузмарин је јоште мали, Ал’ се већем хвали: Чим га који цветак види, Таки се застиди.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Пред нама се појави широко, четвртасто проширење, где угледасмо мали рововски топ. Војници су скочили да нас поздраве. — Где је господин поручник? — Ево, овуда.

Када се закључи мир, падне команда: налево-круг! И они који су били на крају сада су први, а ови мали пешаци, ако су још у животу, остају последњи.“ Мало даље видим огромну рупу, а наоколо поломљено дрвеће.

Војин слуша успламтелих очију и, раздраган причом, поче да трља шакама. Лука га погледа, па ће рећи: — Слушај, ти мали, руке на сто. Насмејали смо се. Драгиша настави. — Неко закуца на врата... — А-ха! — учини Војин. —...

— Како сте малопре били охол и горд?... „Отворите!“ — подражавала је мене. — А сад?... Ћутите... мали мој. Ха-ха-ха! — церекала се грозно. — Чујете! — и унесе ми се у лице, да већ осетих гадан задах њених уста.

Били смо већ при крају моста. Одатле настаје брег, на којем се налази један мали парк. — Јесте ли одавно у Греноблу? — Деуx моіѕ дéјà. — А пре Гренобла? — Били смо у Паризу.

Они се поздравише са нама и одоше. Нас двоје пошли смо у парк преко пута Изера. Дошли смо у онај мали кутак, где су оне, кажу, често долазиле. Арлета ми је уз пут причала о себи.

Добро... то је природно... — Али кад вам кажем, то није истина... У питању је само један мали француски кадет... — Како се звао? Она се колебала један тренутак, па ће рећи: — Гастон...

Али када смо стегли руке, она је опет била она нежна, добра Арлета. Полета и Тома отишли су. Ми смо пошли у онај мали, пусти парк, преко Изера. Ишли смо једно време ћутећи. — Ет, алорѕ? — прекинуо сам ћутање.

Али ми се из груди оте као крик: „Ја нећу ићи!“ Пришао ми је мајор Милан: — Слушајте ви, мали, не правите комедију ни себи ни нама! — онда заповедним гласом: — Сутра у седам часова да сте на станици!

Зашао сам му за леђа, и осветлио електричном лампом... Мали, шепав, сав срозан, трапуљао је за коњем држећи га за реп. — Алал ти вера, друже! — добацио сам му.

За њима је журио и један без пушке, мали, шепав, у чизмама... Танасије. Пред остацима ровова застали су, зверајући на све стране. Неколицина приђоше обазриво...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Канар птица узвијајет, с числом всјех птиц воспјевајет: О златоје пролеће! Дрозги мали свуд играјут по гранчицах скачући, јеродије клокот дајут, мјеста гњездам тражући.

Желио бих да ти могу сваки дан Учинити мали дарак бар један, Јер си сребра, злата вредна, Серцу моме ти си једна Утеха.

блаженства Ваља се љупко по грудма м’ младим, И плодно дрво, лака и травчица На крилу твоме љуби ме весела; И поток мали, вижљав зефир С одзивом стварају стројне песме. О, кад би увек младим у прсима Овако пламен к лепоме буктио!

Боројевић НЕМАРНОМ ЧОВЕКУ Нека гаче или пева Врана, славуј или шева, Нека куди или хвали Дух велики или мали, Што је боље, што је горе, Хлебац свој ил’ туђе коре, Зелен гај од мало рали Ил’ да стадо сунце пали, Без

Никола Боројевић НИКАНОР ГРУЈИЋ ПРСТЕН Иди к драгој, међ високе, ој прстене, стене, Дар си мали, ал’ срдечан, вредан руке њене. Ил’ се чешља на зрцалу, ил’ на свили спава, Ил’ доброту срна песме гласом изражава.

Ако нежно, кад т’ осети, на тебе погледи, Распусти се, да ју круг твој мали не увреди, Јер је она нежна, саме од нежности ружа, Коју вређа и обара и најмања стужа.

Чисто видим девојчице Са криоци мали Како с’ тамо лепршају У песми и шали. А лепе су, не било их, И миле су, младе, Свака ће ти, чим је спазиш, Срце

Послије ручка отидемо с гостима, који су се ондје десили, у Петковицу (мали манастирић на шишатовачкој земљи), вратимо се пред вече натраг, вечерамо и отидемо сваки у своју собу спавати не

; има и песма: Београде, мали Цариграде! ОЧИ ЛУКАВЕ (стр. 147). Прештампано из Пачићеве збирке стр. 242—3. СНУ (стр. 149).

и певања те песме, јеца у својој несрећној усамљености; чак, ту исту песму у сну пева и двогодишње одојче Ружино, мали Младен: научила га је томе мати, ради успомене на њенога „љубезника”.

А Матеј, заправо Велики Матеј и Мали Матеј, јесу локалитети у карловачким виноградима, на живописној питомини Карловцима ближе падине фрушкогорског обронка

Ето, данас сви, и то не мали послови дома нашег точно су израђени били, и опет сам ја имала времена мало и читању посветити, а сад ево певам, али

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Изиђе да ће Јаблан надбости! Разведри му се лице. — Јеси ли се уплашио, мали? — Ти се, синко, ништа не бој. Твој је бак стари мејданџија — соколи га један чичица. — Не бојим се ја, вала, ништа!

— Баш нико ништа, Вујо! — трже се старац и обрну се дјетету. Мали је шутио и уморно, изнемогло корачао за кравом. Од суве студени на њему се бијаше све накостријешило и укочило.

Ту пјесну, ту велику пјесну запјевајте загрљени и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје! Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао набрајајући Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом тијелу биковом, од

И нижу се гробови, мали и велики, женски и мушки. Страхота погледати! Нагрнули оголели просјаци и блентови из далеких села; пуно их гробље.

— Идеш ли, роде? — окрену се старац и јаче повуче привузу. — Идем, идем — тешко мали растави вилице. — Је ли ти студено? — Да — једва чујно и с напрезањем одговори Вујо.

И Вујо граби, и он се очајно отима, али се све више умара, малаксава, снага га оставља, издаје, а онај мали распламћели пркос догорјева у њему, гаси се. — Идеш ли, роде?

“ „Чекај, жено, научи ме, слушаћу те. У који ти мислиш суд да би требало или?“ „Најприје 'ајде доље у 'нај наш, мали сељачки суд, будало једна будаласта! Како би тражио суда преко суда?

Како би тражио суда преко суда? Знаш ли ти, болан, да би се замјерио царској господи? Најприје, велим ти, 'ајде у наш мали, сељачки суд, па ако га туј не осуде, онда, истом онда 'ајде на округли суд.

“ — стаде вриштати кô бијесна и чупати косе. „Слушај, Бог те убио, како ћеш одати царској господи чест. Кад уђеш у наш мали, сељачки суд, викни: Добар дан, главати господини! А кад уђеш у велики, округли суд, дубоко се поклони...

или калајно дугме индат — помоћ инсан — човек, чељаде јазија — „писмо, оно што је написано на нечем“ јармац — мали јарам; јарам — „дрвена направа у коју се прежу волови кад што вуку“ јаспра — ситан новац; новац јопе — опет кабаст

онај који у име аге или бега управља сухарија (суварија) — коњаник, војник, жандар на коњу таламбас — старински мали бубањ тевтер (тефтер) — бележница, записник; рачунска књига тел — овде: вест, глас тенџераст — који је сличан

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

лећи И тај тренутни осмех ће изрећи Суд над некада вољеним животом: Оно што тада звасмо живот цео Беше тек један мали, светли део.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

МИЛАДИН: Није, бога ми, него први пут. ЖИКА: Море, како први пут! Да је први пут, не би теби требао мој мали прст. МИЛАДИН: Бог ми је сведок, господин-Жико! ЖИКА: Имаш ли ти неког сигурнијег сведока него што је бог?

А? То си ти, је ли, голубе мој? Дакле, ти си? А изабрао си овуда, кроз мој срез, а? Е, мој синко, мали си ти да мени промакнеш! Другачији па са мном нису излазили на крај, те ти ћеш! Јеси ли почео, господин-Вићо?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

постепено, у етапама, Караџићев ијекавски говор као темељ свога књижевног језика, иако је тим идиомом говорио веома мали део Хрвата.

Из црногорске историје настали су Његошеви драмски спевови Горски вијенац (1847) и Лажни цар Шћепан Мали (1851), од којих је први његово најбоље дело.

Нарочито се то осећало у поезији, што је савременог песника М. Павловића навело да ово раздобље назове "један мали златан век наше поезије".

Сурове босанске планине подједнако су јунаци његових приповедака као и мали људи који се с њима боре да би опстали. У исти мах лепа и страшна, босанска се природа код Кочића као елементарна

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи. Из Милиних руку мали’ — Ма се растô бела света — Место чаше од бермета Отрова би прогутали.

1862. НА ЛИПАРУ Јесте ли ми род, сирочићи мали? Ил’ су и вас, можда, јади отровали? Или вас је, слабе, прогонио свет — Па дођосте само да, кад људе знамо, Да се

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Саул тисућ, ал’ Давид десет поби тисућа. ПЕСМА ПРОРОКА Човек, плод жене, мали век има да живи, И куд мора да гре, мучан души му пут, и многе патње пун. Рађа се кано цвет и посечен он падне.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да код

Онда би се појављивао и улазио на мали капиџик, затварајући га одмах за собом. Тешким, крупним корацима по калдрми, испод свода од лозинака долазио би.

А доле, иза степеница, жутела су се врата од подрума, више којих су вирили, као отвори, мали прозори од бабиног »сопчета«. Подрум се протезао дужином целе куће. Био пун. Пун бачви, каца, масла, сира, вуне.

И зато још када су овако мали за тај њихов будући терет, бригу што ће они имати, били су и старији од њих, матера својих, једнаки са оцевима својим.

А Младен се и досећао зашто је то тако. Зашто се отац пред бабом увек чини да је још као мали, недозрео, и не толико озбиљан да је, те, као у дућану, тако и код куће, он да је први, он да наређује, он заповеда,

И нико се није показивао да зна за то његово пиће. И зато је отац пред бабом увек радосно, од свег срца чинио се мали, не он да је домаћин куће, газда, да доноси.

и највише уплашен бабиним страхом да сада све не пропадне, не изгуби се, нарочито за њ, Младена, да неће моћи, мали је, нејак, да заступи оца у дућану, буде како треба, издржи, — гледао је само да се у радњи очева смрт не осети.

И зато брат му, он ако мали и буцмаст, трчећи, усплахирено доноси и радостан што му нико то није узео, даје Младену: — На, бате!

Зар твој Младен није млад, зар њему није требала памет да дође? Него, откако умре покојник, а он још онако мали, па све сам у дућану. И сад, ето, човек хазну, бисаге с парама да му остави.

Младену, и бојећи се да се то није заборавило, не могући да као допусти нити дâ да је то заиста била шала, ништа, мали занос и будалаштина — јер не би овако и даље продужили да живе једни с другим чак и више, усрдније — стрепела је, није

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Због чега је д. мали и као здробљен, причају се ове етиолошке скаске. Од њега је узето дрво за Исусов ДУД . ДУД Маулбеербаум ‹моруѕ›.

У Грахову баца се на конопљиште, на Мали Божић, комад бадњака, »да би конопље боље родиле« (ГЗМ, 6, 1894, 661). И у том и у другим крајевима, и из истог

ПРОСТРЕО Креузензіан (гентіана цруціата). Прострео, мали срчаник, мачје очи (Шулек). Бере се на Биљани петак (Караџић, 3, 1901, 121).

Затим код куће у башти српом обележе и преору један мали четвороугао, засеју ту п. и у три маха закуну суђеника да им дође на сан (СЕЗ, 40, 43).

благослови да се носи у цркву и кува за душу (Караџић, 3, 136). — Зашто је клас п. мали као шака? Једном је ђаво упалио п.

Ћипико, Иво - Пауци

Али цура иза неколико дана одбјегне га и пође к својима: мали Раде бијаше премлад за њезин цурски бијес! Отац га караше, што у шали што зазбиља, с неваљаштва.

Отац се силно задужио” мишљаше гледајући у кољевку до ватре, у којој је, под дебелим вуненим покривачем, мали Илија спавао... Осле често приупитивао оца о кућним пословима и чисто хтједе да зна о увјетима склопљене погодбе.

Али, не нашавши никога, погледа на сат и пође у суд. Поздрави се са суцем и сједе. — Мали посао, — вели, — свршићемо брзо. Послужник призовну странке.

Уби га на мјесту кад суд не досуди како он мишљаше да је право. Из мисли трже се, јер унук, мали Илија, затражи да му баба ољушти крумпијер; стара узе дијете у крило и неколико пута, милујући га, пољуби га у сјајне,

изиђе из вароши на велики пут, који се је провлачио уз морске увале и најпослије узбрдицом водио у његово родно село. Мали дио пута једнако се журио, затим успори кораком и пође полакше.

Он је преко залогаја упита: —А има ли шта ново? Здраво се је, ну неродица убила је мали пук, а боме и веле, — бог сачува! Синко мој, ако овако подржи, не остаје мнозима него узет' шћап у руке, па у просјаке!

Да су велики 'арчи?... А њима у вароши хоће се мужика, лампиони, полицијоти — и све плаћа мали пук... — И љутит, гунђајући, отишао би старац к мору.

— Бија је сад овде, — одговори најамница. — Зови га! Слушкиња кроз ходник иза кухиње униђе у мали кућерак и јави се Павлу. Мало су га ишчекивали, док најпослије дође.

и, теглећи се, зијевне. — Сједните! — понуди шјор Лука. — Фала! Драже ми је стати. Дакле, да свршим посао... Но да, мали посао! — Чекајте док дође кава! — Свеједно, ја сам вичан све брзо посвршарати. У Америци то иде; уно, дуе!

— Чим се оженим, — продужи он, поћи ћу у варош, отворићу мали хотел... Толико да се прође вријеме... Овдје је силно досадно!

Мален је, па му је глава поред самога стола, и учини му се као да је одвојена од трупа, а загасите тамне очи и мали шиљаст носић дају лицу изражај у исти мах и смјерности и лукавости. —Прилично похађају, —рече, констатујући факат.

Но ти ми чисто изгледаш к'о да су те из кутије извадили, — рече Иво, и гледа га од пете до главе. Упаде му у очи мали шешир, мал' не без крила, сако, што му је окомито, не правећ набора, падао низ мршаво тијело и жуте докољенице, у

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Има мало повијен, орловски нос (као онај у Ариљу). Нема браде, лице му је обријано. Остали су мали бркови, тек овлаш усукани нагоре. На средини браде је јамица. Јагодице су широке, очи крупне, чело високо.

Ваздух је загушљив, мали ковитлаци прашине ничу као печурке по пољу и намах нестају. Ознојена сам и уморна. Очи су ми пуне труња, застајем да

Верујем да се мали снебивао и да се ломио између желе и завета чедности, али га је мала увела у ствар на начин који је био неодољив, па

— Па да, зашто не на Сабориште? У реду, знам шта би могао рећи тај мали курвар, знам све оне будаласте приповести које су себри измислили о Саборишту.

Само не знам да ли ће Андрија знати да опише госпи лепоте и чари овога места. Мали је сигурно уплашен страшним причама о Саборишту и, стрепећи да му неко чупаво чудовиште не заскочи на леђа, нема очи

Чудно. Мени изгледа како мали уопште нема намеру да се састаје са Доротејем. Легао је потрбушке у густој чести на окуци Белог потока и пажљиво мотри

Отровао си ми слободу, али за трен, само за једна мали пролазни трен, мучан као непогода. Одлучио сам да грицкам своју мрвицу живота у нехају и веселу.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1880. МОМЕ МИЛОРАДУ Увенуће младо доба, Кô што вене росно цвеће; Али овај цветак мали Увенути никад неће. Вечно ће ти мирисати Са мирисом прошлих дана, Сећаће те свију снова, Што просања младост рана.

А када је, пун милине, Санак минуо, Блед, магловит, са висине Дан је синуо. И окисли врапци мали, Пуни жагора, Гласно су се церекали Поред прозора. 1883.

Што ја тужим? Што ја венем? Што да плачем ја? Кад ми срце тако лепо Уживати зна! Ја сам као лептир мали, Башта ми је свет Певајући кроз њу летим Са цвета на цвет! 1883. ПОД ЉУПКИМ НЕБОМ...

Висока трска узнела се горе, И ситни вали међу њом жуборе. Шумори трска и жуборе вали, И тихо трепте колутови мали...

А ветрић пирка и жуборе вали, И тихо трепте колутови мали.“ Злато ме слуша и дисање скрива, Па склапа очи, кô да прошлост снива. А шум се зачу.

Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа поља је и горе крио. У једно студено јутро, кад мајке не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више.

Под скромном сенком дома мог Спокојство леност пружа, Где мирно дрема мали бог У жбуну мајских ружа. Ту бурних жеља силна моћ Не мори људске груди Спокојно овде пада ноћ, Спокојно зора руди.

Упалићемо буктињу слободе Место лојаних новинарских свећа А њезин пламен није тако мали, Он може, музо, небо да запали! 8.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

пут запловио морем и када ми је кршовита обала стримонског залива ишчезла из видика, упало ми је одмах у очи колико се мали део мора види на отвореној пучини његовој; тај део личио је на плави округли штит, украшен нашом лађицом у средини.

Поред других ситних ствари, нашли сте онде и један мали придржач за писма, истесан од камена, белог као снег. Тај каменчић има своју дугу историју.

Он нас води пред један окован, за патос причвршћен сандук, и вади из њега један мали, баснословно скупоцен ковчежић, а из овога Александров лични примерак Хомерове Илијаде; ту је књигу носио велики

И Ератостен је дочекао тај дан. У звездарници Музеума употребљавао се при посматрањима Сунца један мали дрвени инструмент, назван скафа.

Са дна те чиније, па до центра полукугле, уздизао се вертикално увис мали штапић; на унутарњој површини чиније били су урезани, и бројевима означени, хоризонтални паралелни кругови. Ништа више.

Онда ће начинити један мали ковчежић од абоносовог дрвета и слонове кости, а са позлаћеним оковима. У средину његовог поклопца сместиће камеју са

Средња је затворена, па зато уђосмо кроз десну, и тада видех да је унутарња страна оне средње капије претворена у мали олтар. На њему виси слика једног грчког архипастира.

Сваки од тих ормана представља по један мали фамилијарни архив. У једном од њих нађох трговачку преписку мога деде и његову главну књигу књиговодства, у којој је

Али на једно скрећем пажњу. Велики дом, Палацо дел Муничипио, црква Санта Ђустина красна капела дел Санто, онај мали накит, лођа дел Консиљо, па и сама зграда Универзитета, све су то дела талијанске Ренесансе, украшена кичицом и длетом

Она изгледа као сребрнаст срп или мали Месец, стар два дана. Осветљени део њен гледа својом средином баш онамо где је Сунце зашло.

Сви ти ексцентрицитети мали су према величини путања, и зато су ове сличне круговима. По тим својим елипсастим путањама крећу се планете

Тај мали део природе био је довољан да се на њему разгалим као хитро притиснутим пољупцем на руку обожаване, на оно местанце кој

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

МАТИ ПЕВА ЖАРКУ ЈОВАН СУБОТИЋ Устај мали Жарко, Дошла ти је куца, Да јој дадеш руцка, Дошла ти је цица Да јој дадеш винца, Дошло ти је теле Да ку дадеш

ДЕТЕ И ТИЦА БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме, Седи мали, држи тицу Па се игра њоме. „Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О, како је леп!

“ Не скита се она, чедо; Кад настану топли дани, Долетеће, запитаће: Камо мали укућани? А уз њу ће долетети Много, много живих птица, Па ће опет оживети Наша липа и баштица.

Волим људе Када зборе, Мудре, лепе Разговоре! МРАВ СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Мили, мили, мали мравак Па по ваздан ради, Лети купи, вуче, слаже А зими се слади.

цвеће 1877, Дани одмора 1878, Велики српски декламатор 1879, Српски декламатор 1879, Босиље 1880, Мале гусле 1881, Мали свет 1882, Радован 1883, Полаженик 1886, Бадњак 1891, Бисер цвеће 1905.

Покренут лист Српче у Београду 1882. Стеван В. Поповић: Мали свет Стеван В. Поповић: Дечје радовање 1884. Јован Максимовић: Положеник (приче) 1885.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Ташани): Како ти? Добро? (Брижно): А деца, јесу ли здрава? ТАШАНА Јесу. Само ми онај мали као увек једнако по мало болешљив. ХАЏИ РИСТА (уплашено): То да се гледа! Одмах да се види, шта је.

некада засађено, већ ижџикљало, израсло са по којом сувом граном — исто као и ја; планина нада мном, у коју сам, онако мали, због њеног вечитог зеленила и магле, увек са страхом поглéдао, да ће бити већ мало гола, стара, изрешетана пукотинама

« На шта? Да се дигнем, да станем? Треба да има на нешто да се ослоним. Да имам бар занат. Без оца, без матере а мали, слаб, неспособан за занат, могао сам само код бербера да послужујем госте и ту останем. И то је била моја несрећа.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

груди и климатаву главу; напослетку, при кидању конца, задрма главом тако да вилице звекну и језик дође у опасност. Мали Костица био је још и некако скресан: брада му скресана да је скоро и нема, рамена му скресана као да је риба требао

Неку анатомију и неку естетику је носио у себи мали калфица. Све што је крива линија, то он тегли и прошива за машину. Рукави његови су били чувени, као живи.

После се оно чуло више и више, на пијаци, у одборима занатлиског удружења, у општини. Шнајдерски момци без рада и мали кројачи без материјала нису испуштали из уста име мајстор Костино.

У самом себи осети као неки покрет за патриотско дело. Једном речју, мали шнајдер се залетео да се ожени. Ристана, наравно, без икакве либљивости, пристаде одмах на све.

Певао је Срећко, као да је само тај позив чекао, ваљда десет песама. Речи зна напамет, глас му мали, али пун неке сете и љубави, и са оном бојом која тако дира људе меланхоличне, страдалне.

Жена и деца су код њега, нашао се и за жену неки рад, живеће се. Мајстор Коста изда још један мали стан и сабије се у крајичак куће.

Као што су становали, тако су на крајичку некадашњег живота почели да живе један мали нездрав живот. Срећко сад и кува. А мајстор Коста узео да ради повртњак иза куће.

„Коста Земљотрес пиљари”. „Коста Земљотрес постао вегетеријанац. “ Мали оронуо старац који је почео слабо да чује и још слабије да види, сродио се с биљкама на неки ососбит начин.

Скупо јесте, али је лепо. Некако округло, на све стране излази на путеве, земља је одлична, а кућица као мали дворац. И шумарак је Шваба подигао.

„Удаће се за официра.” У оно време, и на оном месту то је значило нешто посебно. Официр-младожења, мали и шарени аустриски потпоручник, представљао је кауцију којом би се могао мањи музеј озидати и снабдети.

Сви су људи непровидни, тешко је човека добро судити... Ипак, у последње време видим на њој неку промену, неки мали пркос; усићи се, не одговара или извлачи речи као ћудљив коњ влаће сена...

дана нестало из Србине собе госпа Нолино „књиговођство”, а створио се у том углу још један кревет, и уселио се у кућу мали Шваба Ханс, која је госпа Нола, као и његова оца, прекрстила у Луку.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Знаду колико је фамилија велики и мали и средњи богова код Грка и Римљана било, а не познају средства која би њиово и њиови ближњи благополучије подигло и

Ако у постељи радо до девет сати смрдимо, треба ли да будемо со тим задовољни? Мали Роман (по далшем рукописа известију) почем је трећу годину потпуно прешао, одведе га мати свештенику о ком је горе реч

Чудиш се тко сам? Ја сам! Добро пази што ти реко.« Но, госпоже, оћете ли мали труд на себе примити, да ову загонетку у присуствију ови почитанија достојни матрона и лепи фрајлица разрешите, док

Нос, на којег величину многи клетве и проклињања бацају, он матерњим природе своје провидјенијем тако је мали имао, а притом усковрчен, да не само што узрока имао није горњима своје тужбе присојужавати, него је јошт и Лаватеру

Има стотину ствари које се тек мале допадају: мала уста, мале ноге, мале уши, мала брада, мали језик, то јест кратак језик, мала лула, пак зашто се не би и мала књига ком допала?

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Али се варате, јер мали тиранин сад тек почиње своју упорну акцију. Он наслања руку намазану пекмезом и на другу ногавицу ваших нових

живо дете“, те се мајка чак и приликом посета брижно вајкала: „Ја не знам шта ћу, морам отворити четворе очи, онај мој мали је необично живо дете!

Ја нисам више био само мали радозналац, већ права машина за питања, која се ујутру навије и једва увече престане радити.

из кујне, вуна из јастука за бркове и браде, па онда сукње, стари капути, курјуци од косе и сви други предмети које мали одметници поберу и донесу из својих кућа.

Пошто је предлог био примљен, Мешулам је израдио и стратешки план. По томе плану, министар финансија, као мали и нејак, не би суделовао активно у експедицији, већ би остао горе, наврх плота, и чувао стражу те да нас извести ако

Тако се још једном потврдила она историјска истина да често мали узроци носе велике последице. Разуме се, наш се пораз није само на овоме завршио.

Ето ја, на пример, док сам био мали, крао сам где сам што стигао, па ево данас сам газда и ништа ми не фали. Све је то у божјој руци!

Земља ће, као и досад, бити Сретенова глава, а за Месец узећемо овога малога из друге клупе. Тај мали из друге клупе био сам ја.

— Е сад, видите, децо, кад Сунце стоји овде где је сад Живко а Земља овде где је Сретен и Месец овде где је овај мали, онда Сунце шаље своје зраке и обасјава и Земљу и Месец. Је ли тако?

Један део излази из свирале на мали отвор, а други улази у цев и ту производи згушњавање ваздуха. Овако згуснут ваздух ће за неко време спречавати отицање

Најзад, дошао је и дан кризе и лекар тога јутра рече: „Ако се мали данас озноји, свака је опасност прошла!“ Тога ради он прописа и нове лекове, али се ја, упркос тих лекова, никако

Ако се мали озноји, онда је свака опасност прешла!“ Али, да би конзилијуму дали што већи значај, и стекли право и на наплату појача

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

А ти знаш њега... Он је у стању да дигне на ноге целу батерију за неки мали каишић, а тек замисли сад... У питању је био коњ!... Позвао је одмах сва три командира.

Прво уђе Ђуро. Указа се пространа соба, полумрачна, јер је ову собу осветљавао мали прозор четвртастог облика, колико да човек промоли главу и да га заклони својим раменима. — Тунгатјета!

пасја вјера... Каже да смо му поробили сто миљуна оваца. Научило за турског земана да роби, а сад не може. Онај мали Арнаутин принесе суд са водом. Стари скиде кондуре и у присуству нашем поче да пере ноге... Најзад опра и руке.

— Онда приђе детету: — Како се зовеш, мали? Дете је ћутало и држало мајку за хаљину. Један од војника обриса рукавом очи, па ће рећи: — Звали су га Мића.

Река се црнела. Војници су у масама прелазили, јахали су преко товара, а на јачим коњима било их је и по двојица. Мали коњи су се очајно упињали, тонули, пропињали са теретом, неки су и падали и вода их односила са товаром.

Промичемо тако поред мртвих и нико им не одаје почаст. Не прекидамо чак ни започети разговор. Јер и онај мали пешак пред нама, који се поштапа и једва иде, умреће колико сутра... Сигурно.

Неки пешаци били су у „живом разговору“ са морнарима. Нису нас видели. Чујемо где један мали пешак, сав одрпан, вели Енглезу: — Е... а имаш ли ти стрину? Сви се смеју, па и Енглези.

— пита дете. — Уморни су — одговорих расејано. — А је л’ им зима? И они су били некад деца као мали Мића, насмејани, весели... Постали су дечаци и замишљали да је живот вечан. И тек закорачили у живот...

И баш пред њом заустави се наш мали бродић. Искакали су сада војници, вешто и хитро се пели уза степенице. — Чудан ти је овај наш свет — размишља

Одоше некуд десно. Однекуда наиђе један мали бродић, онда још један торпиљер... У даљини с леве стране назиремо обалу застрвену сивкастом измаглицом дана.

Били су ту мали Анамити, са округлим шеширима и ситним подругљивим очима. Високи Енглези са колонијалним каскама на глави и вечитом

— Ови се баш не шале! — шапну ми Војин, када смо ишли да посматрамо гађање једне рововске батерије. Мали, неугледни, са кратком цеви, која се пуни с предње стране, ти су топови пре личили на некакве прангије.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

О СИТОСТИ ЛЕГЕНДУ 9 ЛОВЧЕВО БДЕЊЕ 11 ЈЕДРИЛА 13 ВУЧИТРНСКИ МОСТ 16 ПЕСНИК НА ВОДАМА 18 ТРЕБА ПРВО УМРЕТИ или МАЛИ ПЕРА 20 БОДИНОВА БАЛАДА 22 МЕСЕЦ ПУН 24 ИЗ КОВНИЦЕ ИЗАШАВ 27 ЈУЧЕ И ДАНАС 31 ПРОЛЕТЊА ЕЛЕГИЈА 35 СЛОВО

Ни брадате калуђере, никада ниси алкохол пио наших земаља. ТРЕБА ПРВО УМРЕТИ или МАЛИ ПЕРА Неко плаче у мени: мој брат или сестра; Од јутра до вечери њихов глас слушам. Ја сам јак као мост.

Ја сам јак као мост. Неко плаче у мени. Један, два, три; један, два, три. Неко плаче у мени ко свештеник у цркви. Мали Пера краде јабуке па ипак добро пролази, Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако: Мали Стева плаче и да би се

Неко плаче у мени ко свештеник у цркви. Мали Пера краде јабуке па ипак добро пролази, Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако: Мали Стева плаче и да би се утешио Хоће да тужи друга Перу; неко плаче у

Мали Пера краде јабуке па ипак добро пролази, Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако: Мали Стева плаче и да би се утешио Хоће да тужи друга Перу; неко плаче у мени.

А Стева је опазио да и мали Пера већ плаче; Како би се светио расплаканом човеку. Јак сам ето као мост који се угиба Под товарима сеоским, под

Како смо се дуго цењкали да нас пусти, Сетих се да смо заборавили прво умрети. Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако.

Мој сестрић мали плаче, И плач му је химна небеска, Мој сестрић кад сисајући дојку мласка, То сама сома капље из облака, и јаче Заструји

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Био је то мали, тако мали сунцокрет да у почетку нико и не обрати пажњу на њега. — Нека га, приучиће се! — рече један од суседа, а

Био је то мали, тако мали сунцокрет да у почетку нико и не обрати пажњу на њега. — Нека га, приучиће се! — рече један од суседа, а сунцокретова

Та светлост подсећа на бљесак дуге, на тихи и тужни сјај месеца. Више од свега мали сунцокрет волео је ноћ! Гласови ливаде утишавали су се у ноћи и шапутање трава било је једва чујно.

Тихо, сасвим тихо пролазио је кроз уснуле редове сунцокрета. Мали сунцокрет је бдио, узалуд покушавајући да пробуди браћу. Звездане стазе неба нису их занимале.

— Цар сунце моћнији је и лепши од свих! Зна се то од памтивека! Дубоко у себи мали сунцокрет је знао да су браћа у праву.

Али, који је још сунцокрет полетео у висине? Који је то желео? »Са мном нешто није у реду!« — помисли мали сунцокрет и пропе се на прсте у жели да порасте и стигне браћу која су мајци већ била до уха.

Сунцокрет који уместо сунца прати месец, има ли ишта црње и горе? Реши се мали сунцокрет да нађе лека својој муци. Обрати се травама за савет. Траве су стари пријатељи.

Журио је ка мору. Море све зна: највеће је на свету, али га ветар, ипак, покреће. Упита мали сунцокрет ветар шта да чини. — Ти, који свуда завирујеш морао би знати како да порастем!

Али, откуда маслачак у пољу сунцокрета? — Маслачак? — шапутао је мали сунцокрет, осећајући како му се од те речи врти у глави. Сада је бар знао своје право име!

да самог себе у води гледа, кад из језера изрони Месечев Цвет, дотаче нежно дечаков образ и рече: — Хвала ти, мали брате! Преко неба, као осмех, пређе некаква бледа светлост. Је ли то старац Милија био?

Утом, заплака у дворишту мали син. Ћушну Лепотица сакупљену парчад међу кошуље, па потрча у двориште и заборави и огледало и своју нејасну зебњу.

А Цар? Е, па у малом Царству и Цар је био мали: у трку зец да га доскочи, жаба прескочи! Али, Цар то није знао. А и како би могао знати?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Пред њим лежи вода плава. У даљини с лађе латерна се жари. У обручу спила, кô саме утвари Што из мора стреме, мали затон спава. Синоћ отпловише рибари далеко, Само по затону видим једну барку, С чељадима, плови.

Ту су и мајке. Гле, једној са груди Голотрб мали прегао се цео, Пружио руке за маком што руди. Сви грабе брже тамо гдје се сплео, Надомак стада и широке струге,

Ово је крлетка топла душе моје; Кроз њен мали прозор она лети, поје, И сјај златни пије из небеских купа. 1912. ЛУЦИФЕР Силан и голем у ноћ лети, хрли, Кô да

У пољу, уз реку, шушти јечам зрео, И, кô крв, са гране руди воће слатко. Мали дрвен торањ, као стража нека, Уврх села стреми.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

УДАЈА СЕСТРЕ ЉУБОВИЋА 738 72 БАЈО ПИВЉАНИН И БЕГ ЉУБОВИЋ 744 73 КОСТРЕШ ХАРАМБАША 753 74 СТАРИ ВУЈАДИН 760 75 МАЛИ РАДОЈИЦА 763 76 ЈАНКО ОД КОЊИЦА И АЛИ-БЕГ 771 77 ВУК АНЂЕЛИЋ И БАН ЗАДРАНИН 780 78 ПРЕДРАГ И НЕНАД 787 79

Непријатеља се нису плашили. Ако би му пали шака, ћутке су подносили најсвирепије муке, као Мали Радојица н стари Вујадин. За непријатеља нису имали милости.

Најизразитији хајдучки ликови су: Старина Новак, Грујица Новаковић, Костреш харамбаша, стари Вујадин, Мали Радојица, љуба хајдук-Вукосава.

Нежна срца према јагњету које је остало без мајке, он је био бездушан према насилницима. Стари Вујадин и Мали Радојица имају улогу победника на мукама, али сваки на свој начин. Вујадин је миран, озбиљан, непоколебљиво решен.

Он с поносом цео умире да би цео остао човек пред друговима и пријатељима. — Мали Радојица није мање храбар, а много је виталнији, један од највиталнијих типова у нашој епици, прожет безграничном

(Мали Радојица) Што процвиље у Бањане Горње? да л' је вила, да ли гуја љута? да је вила, на више би била; да је гуја, под кам

и завршетке такве песме као што су: Болани Дојчин, Женидба од Задра Тодора, Смрт Сењанина Ива, Костреш харамбаша, Мали Радојица. Стални епитети још мање одређују лепоту наше епске поезије, мада никако не чине њену јачу страну.

Но то је само један мали део садржине коју обухвата директни говор у јуначким песмама, све остало су чисто људски односи и ситуације.

“ Хабер оде од уста до уста, то зачуше мали и велики, и зачула сва господа српска, те о томе нитко не бесједи. Тако стаде од године једне, од године за девет

75 МАЛИ РАДОЈИЦА Мили боже, чуда големога! Јали грми, јал’ се земља тресе? Ја се бије море о мраморје? Ја се бију на Попина

Тко ли ће нас јунак избавити?“ Вели њима Мали Радојица: „Не бојте се, браћо моја драга, већ ујутру, кад данак осване, ви дозов’те агу Бећир-агу, па му каж’те да ј’

Кад је згледа Мали Радојица, лијевијем оком погледује, деснијем се брком насмијава; а кад вид’ла Хајкуна ђевојка, она сними свилена

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Као булдожер Ил тигар млади А када не ради — она се хлади На јастуку се хлади У мом јастуку има чичак Један сан мали Један сничак Чим трепавице око свуче Сан се у моју главу увуче Почне да лети по мојој глави Па час се жути Час

нит се напише Ал врисну опет мравље детенце ДАНАШЊИ ДАТУМ ДА СЕ ЗАПИШЕ Љутну се на то главна мравчина ЖЕЛИШ ЛИ МАЛИ ДА ТЕ СМЛАВИМ Мравче одврати ТРАЖИМ НАЧИНА ДА МОГУ РОЂЕНДАН СВОЈ ДА СЛАВИМ Мрављи поглавар извади мапу И жврљну

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Како ће нас наћи, ако јој нико не рече? — чудио се мали харамбаша. — Како? Шта ја знам како. Има ти она за те ствари нос. Само се упути кроз шуму и — њуц, њуц!

— Не бојим. — Лажеш! — тврдио је кобајаги онај други. — Богами не лажем! Не бојим се ни колико за мали прст. Ни ово му није било довољно, па зато викну и трећим гласом, пискавим, женским: — Шта то вас двојица причате?

Убрзо иза Ника Ћулибрка стиже у мали логор и други „иностранац“, ђак Иван Поповић, звани „Вањка“. Његов отац био је у прошлом рату заробљеник у Русији

То је био мали Николица, ђак првог разреда, својеглав и љут дјечачић, црн као Арапин. Он је за собом увјек на узици водио своју,

— Враћај се одмах. — Нећу! — Враћај се кад ти кажем јер ако те... Стриц попријети шаком и пожури кроз Гај, али мали опет крену за њим. — Марш натраг, чујеш ли! — повика Стриц, па пограби са земље неки суварак и баци се на малишана.

се да ће један другом бити вјерни и да се мећу њима неће наћи издајник, који ће учитељу батинашу одати гдје се крију мали одметници. — Издајник! То нико неће постати!

Иако мали, они су ипак били дјеца своје земље. Због тога се, док су стајали око хајдукова гроба, нашем Јованчету наресила суза у

Зато је Лазар Мачак био тако озбиљан, Ђоко Потрк миран, а Вањка Широки, руска душа, онако тужан. Чак је и мали Николица с приколицом ћутао мрко као да се дури и строго гледао своју нераздвојну Жују као да је опомиње: — Сад има

На посао, момци! Почеше да раде брадве, сјекире, пила. Радило се весело, без предаха. Мали Николица довлачио је читава наручја папрати, маховине и по пуну врећу сува лишћа. — Опа, алај ће бити мекано!

Гледана одатле, колиба је са- мо горњим дијелом вирила из удољине. Стриц, као највиши, видио јој је чак и врата, а мали Николица само кров. Жуја, вјеројатно, није видјела ни толико, можда само врх крова.

Јованче и Вањка брзо би клиснули у најближи шипраг, у јарак, или би попадали по земљи тамо гдје би се затекли. Мали одметници нису баш били увијек гладни, нити богзна какве изјелице, али како је само било пријатно, послије трке кроз

Најзад је мали Николица морао први да сиће у земуницу и тек се онда Жуја драге воље спустила за њим. Онда је малишан брзо изишао

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Јерусалимска је купељ овча имала пет преграда што су се затворале кано мали ћилери и у њима је лежало туштено болестника наказних, невољних, свакојаких, слепих, хромих, сухих, чекајући онде

Со тога посла раскиде им се договор. Доплише с галијами до места прозватога Состем. У мали пристанци неки, рђави илимани, тамо присташе на зимиште.

А пак злобе их и глобе. Еда неће со тога џебап пред Богом давати? Кад су једно у Бога, а његови људи, мали и велики, једно су му на очију — та му цар та му просјак.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Као што је Мане био мали мајстор, тако му ни кућа није била велика. — Кућа му је била у Јени-махали. Мала али лепа бела кућица с повећом

седефли-кутије, која јој служи још и као нека мала „шпаркаса“), па се дуго огледа у њему и прћи своје румене уснице и мали носић.

Све је залудео, али ниједној се није предао. Уживао је у трофејима као сваки добар војник; а такав један не мали трофеј била је и она песма о њему и лепој Катарини и она нова игра која се уз ту песму играла, — а таје песма: Игра

А он је то и заслужио јер је, и онако мали, већ био десна рука у домазлуку својој мајци. Он јој је чувао од живине тарану и резанце спремане за зимницу кад се то

— Нане, наша „Титинка“ и „Пирга“ снесоше јајца у Тодорчине, а ја ги узедо’ и донесо’! — вели мали Манулаћ, олизну нос и предаде мајци скоро снесена и још врућа јаја. — Што да се арчи мâл?... Паре су то!...

— Саг су скупе паре! — понавља мали Манулаћ. — Саг је оскудација! Кад чу реч „оскудација“, чорбаџи-Јордан се само лупи шаком по колену од силна чуда, па

— навађа га отац да још једном каже... А, што је саг за паре? А... како га рече? — Оскудација! понавља мали Манулаћ олизнув носић, а турио прст у уста, па се стиди. Аха, магаренце татино!

А њој очи пуне суза и готова је да заплаче. Крај ње стоји мали сестрић њен, Костадинкино Миланче; ухватио се за теткину сукњу, а девојке и момци напали га, па га резиле, веле му:

— спаваћица чирак — шегрт чочек — певачица и играчица чупе — девојчица чурење — пушење чурити — пушити чучек — мали, мален џавељати — препирати се џевап — одговор џимпир — лола џубе — дуга хаљина шавдан — свећњак шамдуд — дуд из