Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Тако их спремају за доцнији живот, али их ипак не пуштају напоље преко сокака. Јер кад се један такав малишан крене преко таквог блата, деси му се то да се формално углиби у блату са батиним чизмама (на чије саре може комотно да
Африка
позвао. Да ли га је Н. раније много више злостављао, или је овај малишан био по природи ненормалан, или је то било заједно, не знам. Н.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Деца се само гледају шта се ради, један малишан вири из скамије као миш из рупе. На лицу им као помешан и страх и хумор.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
и остави те, брате, нама на врату, шта да се лажемо. Је л тако? Малишан се насмијеши као да је нешто разумио, кад у собу упаде гологлав старији човјек, разбарушен и необријан, с метлом у
Командир затеже униформу и гологлав излази напоље. По сунчаном дворишту, држећи се за Видаков прст, несигурно набада малишан с огромном милиционарском капом на глави, једва види куд иде.
Укривени затони населиће се дјечјим тајнама, малишан путник понијеће са собом предвечерње тишине језера, његов зимски оквир од иња и, можда, слику рибареве дјевојчице која
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ На земљу Мјесец свјетло точи, пољану малу зрацима таче, а онда стаде и шири очи: неки малишан у врту плаче. Изгубио је сребрну пару, па суза лије — читаву бару.
Изиђе мјесец у руху жутом, заблиста срмом предио вас. У друштву иду бескрајним путом Малишан Жарко и вјерни пас. Узалуд Жућу на путу дугом из трња сваког мамиле зеке.
Путује прича и сваком каже како се воле неизмјерно и како Врапца Црвеног траже малишан Жарко и псето вјерно. Од приче, најзад, пјесма се прави, другарство тврдо по свијету слави.
“ Ту је и лавић, малишан љут, на њему сија капутић жут. Ујкину мачку веома криво, па ваздан фркће, најежен сав: „Кад не би
Могу га срести вуци, а биће, богме, још већа беда, ако ли дође меда. Јаше малишан весела срца у седлу дрвењаку, пажљива Борка копитом кврцка каменом стазом у мраку.
Јунаков живот мек је ко бајка кад га прича његова мајка. „Ех, мој малишан — шта да вам кажем — шапуће мајка сутону сивом — гугутао је на мојој руци и смешкао се свакоме живом.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Деца се узбунила, а у једним колима плаче један малишан. — Куда идете тако? — питају војници. — Куд било, само нећемо у ропство. — Ама, вратићемо се!...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Је ли вас учио пређашњи господин коју игру? — Јок, он само у школи... — Што лажеш, бре, прекиде овога други малишан: зар нисмо са њим сиграли мете на Вилиној Коси, кад смо оно ишли ? — То је ’нако...
Љубица се разговараше, али се чешће мрштила: по неки малишан окрене главу и гледа шта раде они у другој гомили. Неки се окренуо сав к тој гомили, завук’о прстић у нос, па гледа
— Ти, мали, ти... ти ! пружи она руку на опаженог несташка и гледаше га строгим јасним погледом. — Је л’ ја ? рече малишан седећи и даље и гледајући зачуђеним погледом час десно час лево око себе.
стоји лепо обучена, са шеширом на глави, и гледа, гледа без циља. — Госпоја, прекиде јој мисли један малишан: овај пио воде јутрос, па... је л’ да не сме узети навору? — Не сме...
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Па, овде има неког? — узвикну и стрча се низа степенице. — Еј, ти тамо, врати ми лопту! — малишан нахрупи унутра и, угледавши девојчицу, устукну, запрепашћен, зграби лопту и побеже.
— Једва сам га спасао од мачака! — малишан спусти повређену птицу на руб кревета, а девојчица од страха завуче главу под јастук.
У исти час прође јој главом мисао да би могла брата истурити пред чичак, и избећи несрећу. То је још више ужасну. »Малишан је тако безазлен, тако леп! Боле да ја и ту Муку сносим!
Он је с уживањем попи, и окрете се малом посетиоцу: — Хвала ти, ма ко да си! — Ти знаш ко сам! — малишан се насмеја. — Целог ме живота познајеш! — Ја тебе? — зграну се старац. — Сад те први пут видим! — Мислиш?
— Целог ме живота познајеш! — Ја тебе? — зграну се старац. — Сад те први пут видим! — Мислиш? — малишан се насмеја, тресући главом.
— Ташко Орашко! — рече дечачић и наклони се. — Такво име још нисам чуо! — рече старац. — Ниси ни могао чути! — малишан затресе главом. — Ја једини имам то име. Остали... — Који остали? — зграну се старац. — Моја браћа.
— зграну се старац. — Моја браћа. Сваки од њих зове се само Орашко. Ја једини имам два имена, јер сам најстарији! — малишан се насмеја, сиђе на столицу, заигра и запева: Хеј, хај, хој, сав малени народ мој у ораху граду, у дебелом хладу
Мајка од среће занеме. Малишан се усправио! Проговорио! Њеној срећи није било краја, али старија браћа нису престајала с исмевањем.
Читаво јато се насмеја. Најстарији брат покуша да га натера да понови своје речи, али малишан је ћутао тврђе од стене. — Уз то што је никакав, он је и безобразан! — закључи Савет племена. — Бацимо га у море!
Дечак, посрчући, пође кући. — Где ти је тањир? — сачека га мајка пред вратима. — Не знам! — малишан слеже раменима, али, отворивши врата, занеме од чуда.
Иза стакла прозора гледале су га широм отворене очи неког дечака: — Гле, Принц облака! — узвикну малишан и отвори прозор, а онда, док би дланом о длан ударио, протече дан у игри, па ноћ у заједничком шапутању, па следећи
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
га по косици, па му рече: „И ја сам онда, када сам изгубио свог верног друга, плакао исто тако горко као и ти“. Малишан обриса сузе, па рече: „Мајчице причај даље!
„Ја сам им лепо рекао“ рече старији мушкарчић. Обе девојчице искривише уста, а малишан тек што не бризну у плач. Стара мајка се збуни и растужи, но ја јој дођох у помоћ.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
одступају с војском испред непријатеља кроз Арбанију само, како су говорили, ради тога да сачувају живот сина јединца. Малишан, иначе слабачак, прозебао, изнурен у одступању разбољева се и умире седмог дана марша крај пута.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Један малишан са врха брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, која су се позавлачила негде у папрати
— Чујем — одговори дете осврнувши се. — Јеси нашао јагњад, сине ? — Нема их нигде, славе ми! — рече малишан застанувши и као размишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту.
Петровић, Растко - АФРИКА
позвао. Да ли га је Н. раније много више злостављао, или је овај малишан био по природи ненормалан, или је то било заједно, не знам. Н.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Један пешадијски наредник донесе неког малишана, који није имао више од пет година. Познадох га одмах. Био је то онај малишан коме је умрла мати покрај пута у Албанији. Дете се ваљда не сећа онога дана када су га отргли од мајке.
Ја седох поред шофера Енглеза и ставих дете на крило. Оно је унезверено гледало... Био је то сада румен малишан округлих црних очица и мало прћастог носа. Запитах га за име, да бих га мало ослободио.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Остали синови и кћери већ су јој допирали до појаса, а малишан тек се од земље одигао. Али, је зато био леп и златан, златастији и нежнији од осталих.
Незадовољно су тресли главама сунцокрети, а сунце жарило на свом безбрижном путу од истока ка западу. Је ли чудо што малишан постаде још потиштенији? Шта хоће браћа од њега? Као да он не би желео да порасте!
Је ли чудо што малишан постаде још потиштенији? Шта хоће браћа од њега? Као да он не би желео да порасте! Бунио се малишан с времена на време, али дубоко у себи знао је да то није сасвим тачно: није он као остали!
Траве су стари пријатељи. Али траве нису знале тајну окретања за сунцем: нису му могле помоћи! Тада малишан упита поток шта да ради. Али, хитри брбљивац и не покуша да му одговори. Журио је ка мору.
Упита мали сунцокрет ветар шта да чини. — Ти, који свуда завирујеш морао би знати како да порастем! — шапну малишан покорно сагибајући главу, а ветар се насмеја: — Па, порастао си! — рече. — Ниједан маслачак није већи од тебе!
Месец се спуштао све ниже да би маслачак лакше стигао к њему. Нека се не плаши! Нека крене! 3ар је друго малишан и желео?
Виде ли га ко? Чу ли? Јежио се малишан при помисли да би га могли зауставити, али сунцокрети су спавали, сви до једнога! А траве? Спавале су и траве.
Али, камене куле небо заклониле: тек ту и тамо севне плава марамица неба. Како да без неба цвет процвета? Пође малишан даље. Кроз камене клисуре улица бујица га луди носи, притиска, гура, о камене зидове лупа као да је шљунак неки...
Чак је почела да машта како ће он једнога дана стварати чуда. Зар није, мимо све деце, из сузе рођен? Али, малишан се плашио деце. Међу њима, у школи или на игралишту, осећао се као међу некаквим суровим џиновима.
Сада та лопта бесмислено чучи под креветом, јер је ђубре прекрило игралишта. — Еј, да ми је чаробна метла! — уздахну малишан. — Почистио бих све улице, све тргове, сва игралишта и паркове.
— дечак још и не заврши своју мисао, кад чу како се иза ормана нешто миче. — Шта је сад ово? — трже се малишан, савлада страх и пође ка орману. — А, то си ти решила да се прошеташ?
— Сада си део мора! — сетно прошапута река Белутку, губећи се у модрој, сланој води, али се малишан наглас насмеја. — Сада си ти део мора! — рече. — Ја сам био и остајем Белутак!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Сигурно се негдје заједно крију — досјећао се малишан. — Како који почне бјежати од школе, ево га већ код Стрица. Једног јутра, кад је било вријеме за школу, Николица
Кад је стигао већ на ивицу Прокина гаја, дугачки дјечак спази да малишан с псетом скреће са сеоског друма право за њим. — Куд си пошао? — окоси се Стриц. — За тобом. — Враћај се одмах.
— Код нас долазе само они које је училељ истукао. —А мени учитељ не да да Жују доводим у школу — пожали се малишан. — Кад она не може, нећу ни ја да идем. — Па шта ћеш онда радити?
— сложи се Јованче. — Она ће нам преко ноћи чувати логор, кад ми одемо својим кућама. Слажеш ли се, Николица? Малишан забринуто погледа кују, па логор, па Јованчета, па опет кују и одврати тешка срца: — Па нек остане.
Николици је било најтеже, њему је ваљало оставити и кују да чува логор. Малишан је отишао до скривеног поточића-понорнице и донио Жуји воде у олупаној чинији из Мачкове радионице.
својим Николицом схватила да јој ваља остати у логору, Жуја ипак стаде жалосно да цвили кад је видјела да малишан заиста одлази.
Оставио је тамо оно што највише воли. — Богами, баш јесам! — искрено признаде малишан. — Никад ја не бих плакао због трна и мушице, али Жуја... Плакаћу ноћас док не заспим. Нећу ни вечерати ...
Куја је нетремице пиљила у правцу њихове букве, затезала узицу и жалосно цвилила. Малишан викну: — Мир, Жуја, да ћутиш! Сад ћу ја доћи.
Ако би малишан казао да неће, он би почео злурадо да се смјешка: — Нећеш, је ли, момче? Е да видиш како ћеш сад хтјети.
Најзад је мали Николица морао први да сиће у земуницу и тек се онда Жуја драге воље спустила за њим. Онда је малишан брзо изишао напоље, а за њим су дјечаци извукли степенице.