Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” Живан: „Господару, признајем да сам покварио и крив сам, али сам се препао. Опрости ми! Он се опет малко осме̓ну. Живан пође му да пољуби у руку, он му руку не даде, него се пољубише у образе, и рече: „Нити је крив кнез
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Али ви̓ш, ви овде немате близу дућана. Хеј, хеј, баш незгодно! А могли бисте им купити по лимун, или по малко шећера лепа... — Их, болан, да сам знао — вајкаше се један — могао сам купити ономаде кад оно силазих у варош! — А!
— 'А'де, стоварите ту пред ме'ана, па одмах притвори. Стоварише они, па се вратише по остале врљике. Таман зора малко зарудела, а Витомир и Тиосав дотераше и пети пут врљике. Стоварише на гомилу, па онда приђоше прозору и куцнуше.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
А какав си ти, море, човек? Зар си се ти нашао с оном... оном... Малко ућута. — Оном... једном.. Зар ти да ми растуриш кућу? Арсен, туњез, скамени се кад чу да ђеда све зна.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— чу се трећи глас из треће куће. — Ох, баш ћу вас молити! — рече гђа Габриела и утрча у кућу. — Молим вас, само малко. Уф, уф! како то да ми се деси!
— А би л’ се при’ватио малко? — пита га домаћин. — А има л’ штогођ? — пита Нића. — Та биће, Нићо, к’о за тебе. — И треба, и треба! — вели Нића.
а и оч’о би’, сунца ми! — А шта они онда? — Е, п’онда су морали да малко попусте. А бáба ми каже: »Кад волеш њу већма нег нас, па нек ти је, каже, на част!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Јесте л' били кадгод заљубљени, господар-Чекмеџијићу? — запита шаљиво госпођа Јелка. — Био сам, ал' само малко; и сад сам заљубљен... ал' не јако. — Како то? — Е, тако!
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Баш главом барон Гизел, господо Бога ми, части ми! смешка се, малко блед, гледа нервозно лево и десно. — Е добро, куда је прошао? — Кнез Милошевом. — А жена јел' с њим?
не знам шта би радила и не волим о томе да ми говориш. — Знам, знам ја, ево да ти кажем ја: дакле, плакала би малко, жалила би ме неко време, па после „тешко оном кога нема.“ Зар је мало забушаната? Ево овде пуна је варош.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
КАТИЦА (продуцира се). ЈУЦА: Добро, као генералица! Сад стани. КАТИЦА (стане). Гледај ми право у очи. Главу малко више, јошт више, видиш, тако да ти глава увек стоји, увек мало горе извијена.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Бацају их у воду и пуне џакове само да их се некако отарасе. — А може ли у тај твој џак да се завири малко, само малчице? — упита човјек с бијелим мишем.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Госпођа Сока са кћериме плаче; тако исто и Кречарка. Већ се малко и Чамчиница побринула, ако се и није још заплашила, јер зна она да је велики враг Чамча, особито кад на пут оде, брзо
Само гледај да добијеш такву као што је твоја мати била. — Ал’ за овај мах не могу се женити; волео би’ малко путовати, па кад се вратим. — А куда би путовао? — Ишао би’ у Талијанску.
— поздрави га Чамча, и с поштовањем позлаћену капицу скине. — Једну каву, црну. Чамча му донесе каву. — Седите малко. Хоћете ли дати још који бал? — Још два. — Ноблбал? — Не, прво пургербал. — А зашто не ноблбал?
— Дајте Чамчо, тог доброг „теја”. Малочас, а Чамча му донесе „теја”, па ће малко причекати док Шамика кошта. Шамика пали шећер с румом, па кошта. Баци кашику на сто. — Зар је ово тај фаљени „теј”?
— Стрпимо се малко. Договору је крај; стрпиће се мало. Шамика једнако долази; лепо га примају. Последњом приликом изјави Шамика Лујзи
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
не треба га више дирати нити му зло наносити), Кукољ (демони би требало да поверују да је дете безначајно као кукољ), Малко (заваравње демона тобожњом маленошћу детета), Мртвак (заштитна функција остварује се лажним представљањем детета као
Матавуљ, Симо - УСКОК
Јанко, с малом пушком за ременом, посматраше игру. У почетку није могао одољети смијеху. Старац Мргуд Шутов, сух, малко погрбљен, бјеше највиши међу онијем стаситијем брђанима; бјеше окошт, велика грбаста носа, танких, бијелих бркова,
Оли, вјере ти, по црногорски да поскочиш? — Хоћу — рече он и стаде пред овитак, малко снебивајући се. Видјев Милицу према себи, он се брзо прибра и започе играти спретно, правилно, ка’ оно добар играч од
Сваки његов замах Јанко одбијаше лако, без напрезања, без жестине, само што би по њекад малко мрднуо трупом. Првијех тренутака сви посматраху с највећом помњом, па се почеше чудити и уз Мргуда узвикивати: „Виђи
Готовио је и за духовнике и за млађе. Био је вриједан и вјешт, а уосталом, владика је љубио проста јела, једино је малко гаман био на морску рибу, а ту је Лазо изврсно спремао.
— Гле! — викну Саво поисправив се малко на одмарачи, на којој лежаше одјевен и покривен и зачалмљене главе. — Откуд ви, господине Јанко!
Јанко бјеше клекнуо, па из свога мјешчића опрезно сипао воду у шаку да малко умије лице. — Е, види се што је лацманин! — шапну Крцун. — Шта то рече, ти, њеки — запита вођ.
стаклену цијев са љевком, заиска од Милице ракије разблажене водом, рече рањенику да се окрене на бок, па, увукавши малко цијев у рану, стаде сипати ракију. Јанко само што нагло дихаше, али не пусти јаука.
да је баш због тебе Јанко оволико тужан! Видје како Милица преблиједи, како јој под грлом заигра, али јој глас малко затрепери кад рече: — Шта ми то збориш, тата!? Зашто ме тако гледаш!? Зашто мислиш да сам крива? Шта хоћеш од мене?
Милићевић, Вук - Беспуће
Гавре Ђаковић се малко замисли и више да га скине с врата него да му учини услугу, обећа му. Може да се усели кад хоће. И они се растадоше.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Само вода са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што се чује, Само с' онде малко светли, Јер се данак приближује. Бела зора већ је туна, Јоште путник један — глај!
(1844, јан.) ПУТ Прокте ми се једном путовати, Бела света малко огледати, Бела света, земаљски чудеса, Па малчице прнут у небеса.
Ово реко, па напоље брго, Пегазу се на рамена врго, И полете малко унапреда, Па ти нешто кâ њиву угледа, А по њојзи неко тумараше, Тумараше, вако зипараше: „Амо, купуј народни
Машише се неба и облака, А он оста као клада кака. Малко лежа, па с' онда помаче, Па још мало, па још мало јаче, Па с' протегли, па горе устаде, Па овако бумбарати стаде:
Ја од пута бија малко трудан, Малко гладан, а малко и жудан, Па се сетим красни печеница, Намастирски красни посластица, Вина рујна и
Ја од пута бија малко трудан, Малко гладан, а малко и жудан, Па се сетим красни печеница, Намастирски красни посластица, Вина рујна и пребела леба, И
Ја од пута бија малко трудан, Малко гладан, а малко и жудан, Па се сетим красни печеница, Намастирски красни посластица, Вина рујна и пребела леба, И остала што
Ово реко, па се лећи спрема, Јера ми се нешто позадрема, Но док место ја тражи по мраку, Гледну малко небу и облаку, Ал' кад виде саме облачине, А звездице те баш ни једине, Падне на ум нојца некадашња, Што бијаше кâ
Њи јунак гледа сетно, невесело, Ту њему срце малко узаврело, Те малко крвце у лице натера, Он осмену се, ал' пуно чемера, Те веђе сабра, расрди дората Па за час
Њи јунак гледа сетно, невесело, Ту њему срце малко узаврело, Те малко крвце у лице натера, Он осмену се, ал' пуно чемера, Те веђе сабра, расрди дората Па за час догна дворима пред врата.
Она му млада око врата паде, Па љубит стаде, дуго не престаде, Тад малко клону, јунак се отрже: „О, збогом, збогом!“ па с' напоље врже.
Ал' напослетку с' из несвести прену, Па слушкињу крај себека зглену, Па упре у њу то стаклено око, И малко диже, уздану дубоко, Па онда младој паде на сред крила, И ту је прве сузице пролила.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ХУСО: И јес ми разговор! Има ли Шемса три сисе, или две! Крупно питање! Наћи ћу ти једну и са дванаест, само је малко глибава, а требаће ти и пара за кукуруз! СУЉО: Ајде, кад ти кажем! Треба ага да чује, па да ради дреновак!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Не, синовче! немој тако, не скрнави света реда! Замоли га и ти малко, израиљска брадо седа!” Израиљска седа брада свећеник је првог реда, у сватове дозвала га филишћанских моћ победа.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Донесе јој столицу, па рече: — Бујрум, ханума, сједи! Пошто је она малко посједела и одморила се, запита је хаџија шта јој треба, а она му одговори: — Ја сам дошла да те нешто замолим, али
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Начинио си ме парасницом, као сам што си. ТРИФИЋ: Ти мене с отим вређаш. Немој тако, пиленце моје. Треба малко да се умериш, ти си госпођа. СУЛТАНА: Гора сам него слушкиња код тебе, напустио си ове да ме каљају од главе до ноге.
СТЕВАН: Срета? Е, то верујем, зашто у тога нема пет на девет, јошт кад се малко усуче. Незнам како је и с његовом Пелом ноћас провео. Сирота, кад је била синоћ код нас, ваљда је мало јаче повукла.
Чисто се и у образу променула. Најпре бјаше набусита, а сад је блага и умиљата, канда је малко спала. ПЕРСИДА: Јесте, милостиви господине, ваљда није добро спавала.
Персида, Стеване, куд вас је враг однео. Персида, ти! СРЕТА: Ха, ха, ха! Гледај ти ње, гди је малко налик на нашу госпођу, оће и она да дигне нос. Море, да знам да си као она, сад би те као печурку смождио.
) Пело, оћеш ти бити паметна или нећеш? СУЛТАНА: Орјатине! (Трчи му руком у очи.) СТЕВАН: Чекај малко да те ја научим, кад не уме мајстор Срета. (Стисне јој руке уједно пак је туче.) Је л’ то лепо, сека Пело?
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Вода га је избацила насуво, јербо се надуво! Због тога је вода у том извору још увек малко као киселкаста. Хоћу да кажем, од самог Књаза Милоша, лично. Зато се тако и зове, ваљда, шта ти ја знам?
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
АЛЕКСА: Шта је толико трпите? Напоље с њом! МИТА (шчепа је за руку): Напоље! МАРКО: Станте малко, станте; ето и Батића. АЛЕКСА (на страни): Тај ми јошт треба! 7. БАТИЋ, ПРЕЂАШЊИ МАРКО: Баш си у добро време дошо.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Има их, богме, невиђен број. Заспао деда, малко и хрче, док пламен шару чудесну плете: Лептири сјајни, ватрене птице у њему ничу, трепте и лете.
Сад је уморан како и не би, и њему малко дремнути треба, изамљео је разнога жита високо брдо, до сама неба.“ И ту се деда за леђа прими, застаде часком па
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
То не може бити, верујте ми. — Готово мени се највише свиди савет нашег Стојана, проговори Гојко, осмехнув се малко, али му са лица не силажаше она љута горчина и бол, што тече из самог срца.
ничега, ничега!... Само вечни, дубоки, непроменљиви мир исписан је на њему, и само једна усна малко... врло малко повукла се у страну, те са ње лелуја сенка осмеха и још јаче истиче онај јединствени израз на
ничега, ничега!... Само вечни, дубоки, непроменљиви мир исписан је на њему, и само једна усна малко... врло малко повукла се у страну, те са ње лелуја сенка осмеха и још јаче истиче онај јединствени израз на окамењеном, непокретном
ала ми је добро !«... Стаде... маше јој руком, исто онако кад је бунцао, зове је к себи... Очи укочене, уста се само малко смеше... а руке као да нису од меса, као да су од самога ваздуха, тихо и нечујно, као лахор, машу и зову...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 147. Мила мајко, подигни ме малко, Да ја видим Јовине сватове; Да их видим, да ме жеља мине — Чини ми се, лакше би ми било! 148.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— 'Оћу, вала, не бери бриге; само ти седи тако да не мо'ш у нас гледати.... Знаш, моји су војници малко стидљиви. — Е добро, кад није друкче. Ево ја ћу овде, за вашим леђима. — Бога ми је то поблизу.
Мислио ти мој Дуле од стотину руку, па никако да смисли, како би малко забушио... аман пред битку на Пандиралу, њега ти пошљу неким послом у болницу.
Само се чује неки безуби старац или бака, како клопара језиком, међ' ретким крњацима. Па и старији се малко ућуташе...
Само старци и бабе, пошто их бардак небројено пута опкружи, добију вољу да се малко са вампирима и вештицама позабаве. Али се сад на њихов разговор мало пажње обраћа. Сад се само живи, весели и ради...
бавио само о томе, што је разгледао кровове свију околних кућа, или треперење велике тополе, која се, као горостас, по малко њихала пред школском кућом. Трже га из тог заноса врисак детињи. Одмах до њега становао је неки судија с породицом.
Небо почиње да се мења. Не може се рећи да је видније, али нека млечна, јаснија боја узима све већи мах. И звезде су малко блеђе. На једном месту шкрипнуше врата.
Знам да се ту помиње Саво Сарук, кога су пандури, по наредби капетановој, малко продрмусали; али, брате, он је то и заслужио.
« — рече неко из гомиле. — То је све једно, — вели капетан, па малко поћута: — Аха, знам: ја сам уз исправку послао званично писмо, па ваљад' су и њега штампали.
Како сиђе с кола, Јово приђе к нама и здрави се са свима, јер готово сви имађасмо с њим по малко рачуна. Чим се поздрави с капетаном, он ће тек рећи: — Ама шта је оно с Вама, господине, за Бога!
— Како ником, болан! Па чиме ти се пуне данас новине него 'наком грдњом! Али чекај још малко. Довече ће стићи новине, па да видиш и капетанову исправку.
То ме малко текну ... дође ми, управо појави се у даљини једна мисао нејасна, неодређена: »да није то ?...« али је ја одагнах и
— Е па шта ћу, дијете, треба да обиђем добре пријатељице, да изађем и ја малко међу свет. — Баш добро што си дошла! Глиша ми оде, а и онај враг се одскита, па већ ме мука увати саму.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Ама, несам, господин-учитељ, писмен, прос’ сам човек. Малко чатање што научи у Свети Пандократор монастир, и још малко писање за неку квиту и, на прилику, за облигацију — тол’ко
— Ама, несам, господин-учитељ, писмен, прос’ сам човек. Малко чатање што научи у Свети Пандократор монастир, и још малко писање за неку квиту и, на прилику, за облигацију — тол’ко му! А мен’ ми за зборење лако, тол’ко за писање мука!
« А Свети Никола му па збори он: »Ја ће помогнем, ће помогнем, рече, то ми је дужнос; ама, рече, и ти да мрднеш, рече, малко с руке!« Хе, ете тој и саг за овај ствар.
« Хе, ете тој и саг за овај ствар. Да мрда, господине, ама не малко него много; да мрда, и с руке и с ноге да мрда човек за једну такву фајду! А кој ће човек тој да бидне?
— Па јесам ли вам прочитао?! — Јеси, господин-учитељ, да кажем неси, јеси! Ама знаш, ја се малко замаја око ћелерај па и не чу убаво све што му писује у новине. — Ама па Бразилија постаде република!
« — Хе, хе! — упаде Крсман, онако ка’ наш газда Ђорђе написмено, малко облигације. Плану газда Ђорђе и развика се, а други га стишавају.
— Хехе! Двеста шесет и шест динара! Малко паре! што је тој за ћир-Ђорђева кућа!! Ћорава посла! — Ама, па ти си човек богат — вели Срета.
Јевропа со пућет, па ха пред домаћина се поклони, па збори: »Ели може, газда Ђорђе, да играм сас вашу домаћицу; да гу малко за кеф обрнем по јевропејски?
У мутвак је женско!« али нема куд, него јој сад допусти, рече јој: Ђузела, побратим те зове на малко играње. Љубица устаде, а Мића је ухвати како треба за чардаш.
Фаћа ме треска, како грозница! Иска ми душа да се утоплим малко. А ти иди си, па си спини малко; имаш сутра послу! Љубица прекиде играње. Сврши се и чардаш.
Фаћа ме треска, како грозница! Иска ми душа да се утоплим малко. А ти иди си, па си спини малко; имаш сутра послу! Љубица прекиде играње. Сврши се и чардаш.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сви очекују кад ће излећети прва ријеч. Као некијем чудом и под бедемом метеж малко утоли. Сунце (и оно, гле!) повирје иза брда, те млазну својим зрацима конту у очи.
након неколико јаловијех махова, попусти скрози, само што одбијаше — и то немарно — братове ударце, не би ли га онај малко брцнуо. Не мога.
“ запита сердар, сасвијем другим гласом, нагнувши се нада њ. Свијећа плану. „Није ништа, мало ослабих!“ одговори он, малко се насмијавши и тражећи очима. „А тражиш онога?“ рече сердар па и нехотице се намрди, „ходите амо, господине!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Саво са ђаком стигне једном чобанину, који је имао доста сијена, и пошто га поздрави, рекне му: — Молим те, да ми даш малко сијена за коња, веома ми је гладна ова моја животињица.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Ветрова јој мајка на то рече: „Уклони се малко за врата, рајска душице, јер ће сад мој син срдит доћи, па те може сву издрапати.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Лијепо га бјеше видјети, онако стасита и окретна, кад узјаше на гола коња, који се под њим малко пропиње, или граби ситнијем касом, или игра „зечки“.
Сад видјеше друго чудо. Кад је коњ допро до њеке врбе, преплаши се, пак поскочи малко настрану, а у тај мах Букар му уплете прсте у гриву, па скочи на њ, полегну се и потјера га у сав трк крајем острва,
— „А зашта су и повели?“ — Зато што нису имали своји, шјор!... Другови се малко смијаху, а Бакоња, блијед, простријеља их очима и стаде да их грди: — И ви сте слуге светога Вране!...
Додуше, Балеган би, у подне и увече, одвајајући обилате оброке за фра-Брну, малко посумњао у истинитост те покоре, али га Мачак увјери да се тај „гришчић“ може накнадити богословским „крипостима“...
Ја сам заслужија не вишала, него да ме жива пеку... Пивалица заћута. Брне видје како му се рамена малко тресу и чу како му цвокоћу зуби. Брне се згрози, те једва рече: — Ти си, дакле, баш велики гришник.
одмах удари на богословске пречаге о гријеху и кајању, које су му се готово ужљебиле у мозгу, те му се пажња на томе малко заустави, пак се расплину. Бутре, одшкринувши врата, застаде бојажљиво и накашља се. Бакоња се поново разведри.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Можда и због тога што је лепи, сувоњави младић изишао из Небојше са неизлечивом костобољом, и малко хром. И тако, невидљив јаше Господар Јеврем поред Бајракли-џамије.
Сва цпећа да је било, тада и касније, енглеске и друге господе која је друкчије мислила па је истина о његовој смрти, малко окрњена, постала и историјска. Сада, и то је без значаја.
Тражио је у себи радост јер је Београд, најзад, био освојен: радост није нашао, само збуњеност и, можда, малко кабастог умора. Небо, простор сивих, тмастих расветљења, долазило је одасвуд, али је остајало неприступачно.
него и целовита: оне је пукотине нестало, ни супротстављених гласова у њој више није било, само је осећала као да је малко остарила. Имала је, тада тридесет и једну годину.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Уза њ' тек малко на шиљтету ниже, К'о симбол среће, наша мајка бдије; За скори Божић кошуље нам шије, И каткад на нас благе очи диже.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Већ хтедох побећи главом без обзира, но причеках још малко. Тада видех у чему је ствар: тајанствена прилика беше дуга поворка бело одевених људи.
„То ће га, сигурно, неописиво обрадовати. Но он сада држи своје предавање. Али ако се ваше благородије хтедне малко да претрпи, ја ћу вас, чим он сврши свој час, пријавити вашим часним именом“.
„А шта имате на стоваришту?“ Он отшкрину малко капак прозора, танак сноп сунчевог зрака осветли собу. Мардохај оде до ормана, извади из његове фијоке неколико књига
Њутн приђе свом рукотвору да га прегледа. „Ова дрвена пречага“, рече он, „малко се извитоперила. Заменићу је кад опет овамо дођем другом коју ћу истесати у Улздорпу.
„Имам, додуше“, одговори онај други, „исто то презиме, али нисам рођак Сер Исака“. Пембертон устукну малко, но чичица га одобровољи: „Но ја сам његов земљак и добар познаник; зовем се Хемфре Њутн“. „Радује ме!
онемогућим такав потрес, опазих не само при укључивању, већ и при искључивању електричне струје, да се магнетска игла малко покренула. Та померања била су и у једном и у другом случају противног правца.
„Да, да“, рече он, „Ја сам ваш дужник!“ „Како је то могућно?“ „Поседите још малко, па ће те видети да говорим истину“. Седох. Он метну руку на моје раме. „Ја сам истрошени и оронули старац.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Лепо, брате, сасвим лепо. А зар ја то не знам? Али човеку не треба само жена, не! Човеку треба и она симпатија, бар малко оне топле и нежне симпатије тако названог слабијег пола. А чим то имате, значи ствар није привремена.
Осетио сам одмах да су нас ове прве речи које смо измењали малко удаљиле, па ми није тешко било ни да опазим исто тако да је и она ово приметила.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
година!“, да је на радијатору малко укриво положена плитица с облозима, добивају неку посебну важност по томе што су то факти, дијелови истинске
Истина, малко смо хладни у међусобним односима (хладни но нимало непријатељи), али се добро, баш врло добро познамо. Само, не знам
видим га о мом лијевом боку, и нешто нижег од мене: ступамо тако, заједно, раме уз раме, и његово је десно раме малко ниже од мог лијевог. Не мрзим га. Можда га чак помало и волим.
Онако као што се воле малко луцкасти и незаглављени људи који су сами криви својој несрећи. Има нешто племенито, великодушно, нешто несебично у
Само, за утјеху, мајка ми се чинила бескрајно љепшом од оне лоше цртане и малко тусте гаравуше на омоту пјесме. Надаље, гаравуши с омота била је слетјела на рамена рајска птица, која је скупа с њом
како то може да и за нас саме буде неугодно и однекуд болно до те мјере да нас често сили да зажмиримо како бисмо малко расплинули слику стварности и омекшали јој крутост обриса.
Повукао би се из дискусије — и физички би се малко одбио од стола забацивши се леђима на наслон столице, као играч кога не служи карта и који је одлучио да пропусти
Дуго сам слушао тај глас, који је постепено малаксавао, замирао, блиједио, оклијевао малко на граници чујног и нечујног, и настојао сам да га слиједим и даље, у нечујном дијелу његова живота.
стићи да се смјеста угаси чим уочи да ја нисам ја: кратак час бленуће у мене, па ће опет приклопити врата, али сад већ малко увријеђена.
(Упрли су нешто болесници од своје стране а нешто лијечници од своје, први малко интензифицирали своју болест а други своје услуге, па је тако, хвала драгом богу, до подне све сретно посвршавано.
пушачко искашљавање, а мало затим његови тешки кораци, под којима ће шкрипутати даске пода у ходнику, Појавио би се малко набухла лица и закрвављених очију: изгледало је: сад-на некога је тамо у соби својим рукама задавио.
— махнула би му она руком с прозора, као што одабраница у арени махне из почасне ложе свом тореадору. — Забављате се малко свирајући, је ли, Егидио? — Ето, племенита госпођо, да утучем вријеме!... — Свирајте само, Егидио! Само ви свирајте!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро
Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. — Ништа, Ђуро... ето малко... вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска.
— Шта, зар си почео? — викну ћато. — Велиш то истину? — запита и кмет. — Тхе, помало... Јутрос малко почесмо. Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми кажите?
Сви луди оборише главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече му: — Хајдемо—дер малко доле, на пут. — Ви сви седите ту. Да се нисте макли с места! — рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кметом. — Знаш.
камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: — Измакни се малко натраг. Он коракну двапут у назад, стаде и с неком зачуђеном зебњом очекиваше шта ће да буде.
— Чујеш, болан... хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на којој они
— викну Радован, улазећи у собу и смејући се гласно. — Где га нађе? — Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи. Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукајући густе, прогрушале брке. — Под кецељом, је ли?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Он јадан, жалостан, убијен и пребијен, гладан и прегладан, сави се па малко онако уморан заспа, ама када по њему почеше цријева крчати и гудјети, пробуди се.
— А знаш ли ти што за овај прстен? — Па јој извади прстен и показа. Робиња се малко осмјехну па ће: — Знам, богме. Он је добар и поштен човјек, па сам се с њиме побратила, те ме је он, пошто сам му
Ветрова јој мајка на то рече: — Уклони се малко за врата, рајска душице, јер ће сад мој син срдит доћи, па те може сву издрапати. И она се склони за врата.
Ћипико, Иво - Приповетке
тамне очи сјају од изненађења и одскачу сене испод дугих трепавица, а цурска црвена капа оивичила јој чисто чело. Малко узвраћена горња усница приљубила се уз беле зубе. Сврне погледом на Марка и насмеје се.
—И мене су срушили, — упаде у реч Илија гласом из чијег се звука испољавала туга за изгубљеном снагом. Па се малко подиже и рече као за се: — Како Лазо слатко 'рче!... Како се нови храм диже, онако Илијин живот опада.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
(Узме је и ставља на сто.) НИНКОВИЋ (одмах нуди): Молим! ЖИВКА: А за оно... је л' не може то малко да почека? НИНКОВИЋ: Ако немате храбрости, најбоље је и не мислити на то. ЖИВКА: О, брате!...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Војска као море притисла пољану, а од ње малко у страни, на једном брежуљку, разговарају две српске војводе — Караџић и Комаров!
у борбу, стао насред поља, очи му као у мртве рибе, зинуо, подигао и раширио обадве руке, врат испружио а главу малко погнуо напред, као оно човек кад чека да га поп мироше или покропи водицом — па тако стоји и ћути.
Мало милом, мало силом, некога замоли, некоме привикни, некога погурни руком, а некога, богме, обриши малко и сабљом пљоштимице — тек ми наше пешаке вратисмо. »А де! а бре!
Нека је со срећоју сефте: ево и један комунац улете у орденлијски ћуп.« Па це онда примаче са подругљивим осмехом и малко се наже: »Бре, бре, бре, орденче! Чекај да видим чије ово име носи П... Т......
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Онда отпочне разговор међу њима. „Братко... Нека је часно Воскресеније!“ „Ваистину воскресе!“ „Фрлај малко леба, ако имаш.“ — Узме овај наш пола хлеба и заврљачи преко бедема.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
) — Поузмакнем. Одолим се, премда серце жалко Совјетује да постојим још и јоште малко. Но ја сам ти намјерио (ко ту да не краде!) Крадом стазе испитати, — шта ти велиш, Раде?
464—9): Онда узе чедо дично, Па је кући он отпрати, Те се онда, ка обично, у кавану малко сврати; Па с маргера на келнера — Оде право да вечера.
У Славјанци је, као што је познато, понајвише учешћа био узео П. П. Шапчанин. Ја сам случајно сам имао један, малко оштећен, примерак Славјанке, и рекох Пајевићу да ћу му га одмах донети да га пошље Змају у Беч.
Ћипико, Иво - Пауци
— Јеце ли чули, докторе, кога су именовали за претсједника црковинарства? — навлаш га поджиже царинарски чиновник, малко вином угријан. — Браво! — стаде доктора вика...
— Дјевојка обори очи, али не може да сакрије немир. Црвени, а горња малко узвраћена усница очигледно дрхти. — Чекаћу те нефаљено! — рече најпослије, па, и не дочекавши одговор, нагло изађе.
Пресвијетли господин сједе за учитељев сто. —Да видимо малко ваше регистре! — рече тихим гласом. Учитељ извуче главни регистар, обложен у чисту хартију, и стави га преда њ.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Кметица, снажна и сниска, вукући препуна ведра, Засук'ла рукава оба и малко открила недра, Те кравар ушара много. Најпосле укрсти очи, Кад вредна кметица поче да хладну ракију точи.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ја сам о томе некад и писао, па могу тиме да се сада користим. Причекајте, молим, малко! Доња од десних фијока мога писаћег стола испунила се, током времена, започетим и недовршеним радовима.
О томе важном догађају још ћемо говорити. Њена величина претстављена је у нашем моделу овим зрном граната које је малко веће од бисера којим сам претставио Уранус.
Ми смо при нашем путовању смели да само малко завиримо у свет Венерин, јер га наука само мало познаје. Она зна да је та планета обавијена дебелом атмосфером, пуном
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Спира Омега (професор грчког језика) лепо рече неки дан: (Бранко говори малко кроз нос): „Станите, забога, Каленићу! не разабирам акценте, куд брзате, није то тројка, не касате са дванаест ногу.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
имати, као и сваки који неће да је луд, при почетку настојашчег дела, и ово мојим читатељима за доказати, морам малко путем Александровим.
— Ово малко почиње бити трагически, признајем, но ја не могу шта кад ми је тако расположеније душе. Најбоље је дело оставити на
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Онда запева промуклим гласом, али тихо, да га не чује командант. Мила мајко подигни ме малко... Заћута за тренутак, и опусти главу.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Уза њ, тек малко на шиљтету ниже, Кô символ среће, наша мајка бдије; За скори Божић кошуље нам шије, И каткад на нас благе очи диже.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
“ И истин’ збореше жена! А ја гу теке тагај топрв погледа малко боље Зону. Па кад гу вид’о ону њојну т’нку снагу, па оне њојне пусте косе, па оне беле, цврсте груди, како два
Ће искочимо једанпут! — вели Јевда, само да је скине с врата. — А саг, иди си па легни; преспиј си малко, Доке... — Ете, тој Зоне Чорбаџијско да видиш сал!... — вели јој Дока излазећи.
! — вели му мати. — Снају да ми доведеш у дом, да ми хизмет чини, та да се и ја малко одморим... Ласно ли је мен’ да ја, у овеј моје године, месим ’леб и гот’вим ручак и за теб’ и за момци и чираци твоји?!
Плати за путине осам динара — ем беле паре, бре брате, рече, малко ли је!?... Ама знајеш како бе’у цврсте и јаке путине, па ем сас потковице! Донесо’ ги дом и дадо’ му ги, и он ги узе!
„А ја си, — рече Петракија — кад ми рече човек тој, брго дом. На сопче му катанац, а њега га дом нема „Причекни си малко, рече ми жена, ће дође дете...“ „А за тој па да ми је!
А фрајла Кермина поседе си малко; чека, белким, да се измире сас татка Петракија, та када си виде што ништа неће бидне, — а она си уфати свет...
— Па поздрави се на даду Костадинку. Ако ли да гу понесеш малко пешкеш од мен’?... Амет! Деде сеци за два гроша од кетену алвицу...
— вели поносито Васка. — Знам си ја убаво, зашто: „куде си она топрв иде, ја се отутке врћам“, бата-Мане! Зар малко поруча ћутеци од тетка ми заради Митка?!... — А збори си нешто за мен’? — Па... ете...
Мен’ ми сал оставите... бригу не берите, а ја ћу сама убаво да дуздишем целу работу! Ја ћу да заобиколим малко, па ће да искочи убаво, како под инџилирски план!... — рече и оде као олуја. — Што, што!
! Зашто да се крије? — Аман, Доке!... Реч да не искочи за девојку. — Та што... За малко време... — Како за малко? — Па до „голем нишан“, а после кој да збори... и што има да збори? — вели Дока.
! Зашто да се крије? — Аман, Доке!... Реч да не искочи за девојку. — Та што... За малко време... — Како за малко? — Па до „голем нишан“, а после кој да збори... и што има да збори? — вели Дока. — Бре, како то збориш?
— Зар чорбаџика?... — Лелее, — осмехну се Дока — малко ли ги знајем?!... Е, што је била она Сика турена у песну? За кога се појеше у онуј песну, у онуј рисјанску срамоту