Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
? Па га сад онај зграбио лепо, па право кући с њим! Ху, отровала би’ се, а држала сам к’о у воску! — Забога, мамâ, а што се ви толико кренкујете! Није то ништа тако страшно! Има још, фала богу, недеља, па ето може и код нас доћи.
А Меланија је родитеље звала: папâ и мамâ, имала је своју вољу, и њу су сви морали да слушају, па је увек било онако како је она хтела.
Та би вам заборавила и да једе и да пије кад нађе какву такву књигу. — Е, ви, мамâ увек преувеличавате! — брани се Меланија.
Узме само књигу после фруштука па каже: »’Ајде, мамâ, ви будите данаске у кујни!« па је текем нестане. Вичем ја: Мелани, о Меланија! Ајак, ње нема па нема!
А пошло је само како може бити! Учинила си »ероберунг«, па сад не пуштај га ни за часак. — Не брин’те се, мамâ! Остав’те ви то само мени. Та зар сам забадава била у пансионату!
ал’ боље, ’ајд’ погоди сама шта сам ти дон’о! — вели, а заклопио ствар. — Ју, мамâ, иберашунг! Ааа! — Да ми ниси купио наочаре?...