Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Брат га зове, виче, моли, Сећа г’ мајке, себе, мете, — Него свима слепо дете Мамитељки вили воли!... Ој! Краљица грли њега, Прси — вреле грудве снега, Звезде — очи, коса — злато, Све је њему, све је