Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
И сам дух ретко те домаше. Бежиш од руке, ума бежиш Од хитленог; к себи мисли мамиш. Каткад им светлиш к’о вишег живота Светилник; јављаш стазе к бесмертију; Пружаш на славе вековечне Храмове
1842. Никанор Грујић ВАРАЛИЦИ НАДИ Куд нас мамиш с умиљатим лицем, Завараваш очи од намера Са тобожње љубави погледом, Што нам ласкаш с подмуклим осмејом И шапућеш
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Знали су, знали! Сладак је живот од дуката, и знаш то и ти! Мука свакојака да дукат тражиш, мамиш, молиш, зовеш, насилујеш, а кад га већ имаш, онда још ваздан бриге да постане м ој, м ој!