Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
“ — притрчим, па је дохватим око појаса и бацим „Ескилу“ на леђа. Онда појашем ја иза ње, и ударим мамуз. А „Ескило“, онај рудни, кад се заљуља, земља се затресе. „Лакше, страх ме, не видим ништа!“ — обгрли она моје руке.
Видим иде сигурним правцем те му попустим дизгине и ударим мамуз. Угледах и светлост у биваку, и у неколико скокова стигосмо пред кућу. — А командир? — Падоше једно другом у загрљај.
Викао је нешто командант, али ја нисам слушао, већ објахах у широком луку, па се залетех. Пред реком заријем мамуз и ошинем корбачем, коњ покуша да скрене, али ја повукох дизгин, да му готово искривих главу.