Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
горело пред иконом Богородице, коју је Мане сву окитио и покрио сребром, и блага полусветлост падаше на измучено лице Манино.
дућан за неколико корака, а после застаде, као да се сетио нечега, и врати се и уђе у дућан на велико запрепашћење Манино, који скиде брзо фес и скочи са седишта, али га Замфир поврати, узев сам столицу. — Остани си, остани!... Седи си!...
Јевда је чула, истина, да се нешто прича о Зони, о неком бекству, о некој отмици, али Манино име није чула том приликом, а целој ствари није поклањала никакве вере.
Сад јој је јасно било и оно расположење Манино, а сетила се и покојног Ђорђије, оца Манина, да је и онај увек готов био на такве ствари, — а Мане је исти отац...
ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ПРВА У њој је описано последње момачко весеље Манино. Мане је отишао задовољан кући. Пољубио мајку у руку, казао да пристаје, а све остало, рече, њена је брига!