Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Зона више и не погледа на Ману, игра и даље и све гледа у Манулаћа чорбаџи-Ранђеловог, а кад Мане дође у игрању према њој, а она га и не гледа, него само пући уста...
Зато тетка Таска и долази сваки дан, савесно и тачно као хирург ради операција, и саветује и теши Зону: хвали Манулаћа, а куди Мана. Куди му сталеж, а још више владање и поведење његово.
А у исто време кад је кудила Мана, хвалила је оног Манулаћа чорбаџијског. Хвалила га је и она и све тетке и стрине, а и мајка јој Ташана, чији је он најозбиљнији кандидат био,
И да се ту није питао и хаџи Замфир, као отац, удадба Зонина за Манулаћа била би давно свршена ствар. Али, како се Замфир баш никако није одушевљавао том комбинацијом Ташанином, јер му се
Зато неће бити згорег — чак писац мисли да је то неопходно потребно — да у неколико потеза оцрта тога Манулаћа, који је ушао у комбинацију, био љубимац свију стрина, ујни и тетака Зониних, и био предмет и повод непријатних сцена
се зна, није никад примамљива, ни лепо утрвена — и било радост и утеха родитеља својих, као што се то могло казати за Манулаћа. С њим је био задовољан и отац и мајка још од најранијег детињства његовог.
браће Граха, да је децу своју сматрала за најлепши и најскупоценији свој адиђар, тако је исто и Персида сматрала свога Манулаћа као најлепши и најмилији адиђар свој, и зато се није нигда и никуда макла без њега.
Ето, тога и таквога Манулаћа хвалила је Зони тетка Таска, а Мана кудила. Али то све није још ништа помогло код Зоне. јер, слушајући тетку, Зони је
— Разбирам си, убаво разбирам. Теб’ ти кеф и мило и наводаџија си за онога зевзека чорбаџи-Јордановог, оног Манулаћа... за њег’ ти мило... — Е, мило ми, де! Што ке ми чиниш?
— Е, ја сам си тетка на Зону! — вели Таска. — Ја па тетка на Ману! — одговара Дока. — Мен’ ми кеф за Манулаћа — вели Таска. — Мен’ па за Ману! — вели јој Дока, па се окрете осталима.
— вели јој Дока, па се окрете осталима. — Аман, жене, тако ви Велик-дан не зацрнеја, бива ли Зона за Манулаћа — прилика ли је?! — За Мана не бива! — вели Таска. — Е, зашто да не бива? — Хехе!
— Хехе! — осмехну се презриво Таска — „Гаки нема, — свирка сака!“ — Е, дајте гу, подајте гу за неприлику, за Манулаћа тога — плану Дока. — Ама послен да ви не бидне криво, кад, ете, стане да „праћа шефтелије“ по други...