Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
ГЛАВА ДРУГА У њој је опис Манасија кујунџије, познатог и под именом чапкун-Мане или Манча, који је — иако ова приповетка не носи његово име као наслов — ипак некако главни јунак ове приповетке.
Само духну на нос: „Хм! Јага, што је џимпир! Анасана!“ рекну кад Манча прође крај њих, па се од силна чупкунлука ломи кад иде, а накривио фес на једно око.
Али све скупа ипак сложне беху у томе да Манча треба већ да се жени, и да оне све сложно треба да легну на посао, па да му траже прилику.
куп у амам, та да гледаш и сеириш и бираш, ете, за твојега Манчу, па да ти, како и мен’, дође жал и криво што неси ти Манча! — Их, — гракнуше неке — што је брљиво! Неје те ни срам! Пи, какво зборење! Иди си дом! Несрећо бећарска!...
— Што ти требам? — Позва’ те, бата-Таско, имам си, ете, голему муку да ти рекнем... Оно моје брљиво дете... Манча де... искам да га женим, а он се, ете, рита како магаре кад си неће самарицу на грбину...
Амет! Деде сеци за два гроша од кетену алвицу... А Зона се креће љута, ништа му не вели, него иде школи. А кад је Манча викне да понесе дади алву, а она се окрене и само исплази језик на њега, па продужи пут.
Ту је још Зона чула за Манчу да је најлепши момак и видела да се све отимају да до њега играју. А Манча је био већ на гласу као момак и играч.
Промени се, као и све што се у свету временом мења... И сада се изменише прилике и улоге. Сад је Манча гледао онако као некада она њега, а Зона њега мало боље него он њу некада.
Сад је Манча гледао онако као некада она њега, а Зона њега мало боље него он њу некада. Али је и Манча био и поносит и имао неки свој начин и тактику, тако да је назовем.
Кад засвираше „Нишевљанку“, Манча се ухвати до Калине. Зона више није играла. Гледала је како играју, а није испуштала из очију Мана и Калину; гледала
— За друго ништо зборисмо! Како да бидне!... — Леле, Јевдо! Што ће да бидне убавиња кад се узну! Убав Манча, а убаво, ете, и Замфирче, оној Зоне — та што ће деца да ги бидну убава, све на татка и на мајку!...
— Дошла си, наводаџисала си, ништо неје било, — е, саг се врћеш... Сас зор не бива!... — Е, зашто да неје Манча прилика?!... Зар што су чорбаџијски? — Е де! Дебарско неје ово, та да се отимају девојке... — Мори, и ваше се знаје!