Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
сазнала, али се чинила томе невешта, и покаткад издалека наговештавала му, како му је већ отац изабрао другу, ову исту Марику, која је била из горње чаршије, одакле су и они дошли, а уз то је још у мираз доносила неколико винограда.
И, заиста, Марику су му и узели. Мита, као што се и очекивало, ни речи није казао. Чак није дао да се ма шта примети. Само, отада је
Мита није могао више. Ту, на свадби, пред свима, напио се. Бацао новац. Кад се у зору кући вратио, жену, Марику, на мртво је име избио, тукао је, тукао...
— Шта, синко? — затрепта она преплашено. Аритон је стаде грдити: — Шта ћеш ти? Ништа њему није. Спавај. Марику ја зовем. — Ух! А ја нешто сањала! — одахну она од страха и врати се охрабрена поново у собу.
Мита испрва није хтео. Бораше се собом. Као да је осећао да ће, ако узме, увредити Марику, која је једнако у њега гледала.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Тада нам добаци: — Вас двојица ме подсећате на апаше... Водате ме по овој мрачној и каљавој ноћи као луду Марику. А када нам предаде листове, пружи нам руку и у шали добаци: — Хајд... ватајте маглу!
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Они почиње тако што приповедач Миле неочекивано улази на капију смртно болесног пријатеља Мите, угледа његову жену Марику како цепа дрва, и: „Како беше замахнула секиром, тако и остаде кад уђох”.