Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
На стази се сусрете са Маринком Маринковићем. Како га смотри, Маринко сиђе са стазе и дочека га дубоким поклоном. Крушка назва бога. — Бог ти помогао, честити ефендија!
Да кажем ко је Маринко. Он је — сељак. Орао је и копао те се хлебом xпанио; а то су му и стари чинили. Отац његов доселио се из Обарске, из
Отац његов доселио се из Обарске, из Босне, у Црну Бару, па је, наскоро затим, умро. Маринко, као мушка глава, прихвати се домаћинства, али му је оно ишло врло рђаво за руком, јер беше лењ.
И Крушка њега није волео. Али, кад му зазвони глас Маринков онако пријатно, он застаде, а кад му Маринко целива скут и руку, он стаде. — Куд си пошао? — упита га. — У шуму честити ефендија.
— Куд си пошао? — упита га. — У шуму честити ефендија. Крушка га гледаше онако понурена. — А је л’, Маринко? — Чујем, ефендија. — Шта је ово од овијех ђаура?... Зар, што ја с њима боље, они све гори?
— Шта је ово од овијех ђаура?... Зар, што ја с њима боље, они све гори? — Честити ефендија, - рече Маринко - ту не треба много памети. — Да ко не подговара ови народ? — Па, шта друго и може бити!... — А ко је тај?
Веле... — И то све вели поп? — И поп, и кмет, и... сви!... — Пођи са мном — рече Крушка. И врати се назад. Маринко је ишао за њим. Турчин је био врло љут. Криво му што га тако брзо прозреше.
— Могу ја и стајати, честити ефендија! — Сједи, Машо, сједи!... Ево ти духана. Ти пушиш, чини ми се? Маринко диже главу и исправи се тек упола; приђе миндерлуку и спусти на и само један мален делић свога тела.
Турчин му пружи кесу с дуваном, а Маринко је прихвати с највећом поштом, готово онако како у цркви прихвата свету навору. — Е, мој Машо, мој драги брате!...
— Па, како ћу! — стаде се Турчин пренемагати. — Ја бих прво попу подвикнуо!... Он први треба да ме позна! — рече Маринко. — Не, не, не!... Крви нећу!... Ја хоћу човјешки! — Ама, драги ефендија, узалуд ћеш ћоравој квочки дробити!
Ја хоћу да ови народ види да му ја нијесам душманин!... Ја хоћу да се братски разумем са овијем људима!... Маринко је жалио Турчина. Обојица дуго ћутаху.
Наједаред запита: — А како живе поп и кмет? — Као браћа. — Би ли се они могли завадити? Маринко поћута. — Н... не могу!... Не би их могао нико завадити!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Вреди два дуката — рече Стево, практикант. — Хвала, браћо! Држи, тата! — Ево ти да купиш дувана! — рече Маринко магазаџија, и пружи му неколико дуката.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Звао се Маринко Мојсилович, а био је из Голубинаца. Те ноћи, пред зору, Миргород је био осветљен, новом, првом, четврти, Месеца.
Лежао је отворених очију. Пиљио је у Месец. Маринко је, после, у Подољу, причао да он зна да Исаковичи, отворених очију, спавају.
Официри су га пратили, на коњу, понизно, као што је Маринко Павла пратио, а гунђао, на путу. Команда у Миргороду, у то доба, била је на главном сокаку, који је био прав и дуг, а
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Познато је предање по којем је Хајдук Вељко рођен у „пометини“ и зато је постао тако славан јунак.⁵⁷ Маринко Станојевић о томе пише: „Старији људи и жене... тврде како се Вељко родио ноћу и то у кошуљици — детињем мјесту! (...
Дете ће, верује се, онда дуго живети“, пише Маринко Станојевић. Срби у ђевђелијској кази верују да, ако се мајци не држе деца, ваља провући новорођенче, пре сунчевог
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Редак дође Ковиљкином двору да јој иде Мирко и Маринко, да јој иду на цареву војску. Обадва их оправила мајка да јој иду на цареву војску.
Окрете се својој милој стрини. Далеко га она угледала, па је преда њ стара ишетала: „Чедо Мирко, а где је Маринко?“ „Ој, бога ми, моја мила мајко, — јер за другу бољу не знам мајку — кад смо били у боју првоме, пуче пушка из те