Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Лазар се предаде судбини... Дођоше пред хан... Маринко пропусти Лазара напред. Лазара беше снага издала. Без Маринкове помоћи он не могаше прекорачити прага. Ватра са огњишта осветљавала је xан.
Он је пријатељ и теби и твојој кући; ти не смеш пљунути на љубав његову!... Иван сагао главу па се замислио... Маринкове речи урезиваше му се у срце. Он је осећао да су оне истините.
Не смеш ти волети оно што они не воле!... Ивана као да неко опрљи кључалом водом. Он осети колико су истините Маринкове речи. Знао је попа колико уме да мрзи. Он виде очима провалију која их дели... Али се стаде противити. — Шта?