Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ишао је замишљен стазом; суве гранчице пуцкаху му под ногама, а опало лишће шушташе. На стази се сусрете са Маринком Маринковићем. Како га смотри, Маринко сиђе са стазе и дочека га дубоким поклоном. Крушка назва бога.
А с ким се и могао разговарати лепо о Турчину ако не с Маринком? Маринко седе. — А где је Лазар? — упита он. — Отишао је до субаше, звао га. — Ако, ако... Добар је то човек.
— заповеди Турчин. И кад бише близу куће Алексине, онда Крушка нареди те опколише кућу, а он са Иваном, Лазаром и Маринком право на праг. — Ниједно да се није макло! — продера се он.
Његов Лазар се сасвим одбио од куће. Сваки у бога дан је поред Турчина, па ту с Маринком и Крушком очајава. А Крушка?... Крушка сања страшне снове.
Он изгуби свест... 19. ПОЧИЊЕ ОСВЕТА Онога часа кад су Алексу бацили у подрумче и кад се Крушка са Иваном и Маринком врати у своју одају, промоли се иза шумице, што је близу хана, Девина глава...
И онда стаде причати све што знамо. Сваки договор с Маринком, Иваном и Лазаром, сваку речцу, сваку намеру њихову... Ноге заклецаше под Турчином.