Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
То су вам два отресна, ваљана и вредна момка. Имају сестру — да је није шале у свој капетанији. Марица Павићева једна је по једна девојка и по лепоти и по вредноћи.
— О, кљусино матора! — промрмља љутито Марица, па оде у кућу да изнесе и остало тесто. Газда Рака осврте се још једном за њом, махну главом, учини: »хм, хм!
Пошто се већ сит навикао и попио чокањ ракије и каву, пође опет преко ливаде, поред Павића куће. Марица изишла у градину, па нешто копа.
Он поћута мало, искашља се, па опет поче: — Зар баш остаде у потоку, Маро? — Шта велиш? — упита Марица, па стаде, наслонивши се на мотику, и погледа га попреко. — Оно твоје »добро јутро«... Баш си ми ти неки ђаво!
— што, чедо моје? — Чедићеш се Ти никакав, док те одадерем овом мотиком! — осече се Марица. — О, о, богами, она се не шали! — прогунђа газда Рака, па одмаче од плота. — Е, збогом, Маро, збогом!
— Ђаво те носио, кљусино матора! — рече она, па настави копати. Утом дођоше Спасоје и Ђура да се мало прихвате. А Марица, те пред њих: — Ама, Ђуро, богати, привикниде ти оном Радовандери — нек ме се окани једном!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Је ли, снахо, а како би било да пробудимо бату? — рече Јова. Марица слеже раменима. — Нека их, нек спавају мало — рече Катић — уморни су.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Систем Ивица и Марица. Читаву ствар ћу једнога дана, ако не и раније, патентирати под шифром „Како да се човек не изгуби у животу и ти
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Мога тетка Николе није тада било дома, а моја тета Марица ништа се није мешала у моју науку; њојзи је само мило било да ја идем у школу, било у коју било.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Гди је Србије гроб? Је л’ Косово? Марица? Прилип? Ах, сва бедна земља општи плачевни је гроб. Српски роде, прекидај Грозне сузе проливати: Мртва лежи твоја
Смутња у народу расте, и брига се диже и јаук. Моле и заклињу, помоћи траже од Ђорђа и мајке. Онда и Марица, руке небесима ширећи, врисну: „Оде ах, оде, и сад ће се невине ваљати жертве, Љутих кад вукова севати очи са мачима
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
СУМЊИВО ЛИЦЕ КОМЕДИЈА У ДВА ЧИНА ЛИЦА Јеротије Пантић, срески капетан Анђа, његова жена Марица, њихова кћи Вића Жика срески писари Милисав Таса, практикант Ђока Алекса Жуњић, срески шпијун Газда Спаса Газда
'Ајде брже, ако бога знаш, изгорех од нестрпљења! 'Ајдемо у канцеларију! (Оду десно.) ИВ АНЂА, МАРИЦА МАРИЦА (напољу, лево, чује се тресак неког суда који се разбио о земљу. Одмах затим појављује се узбуђена).
'Ајде брже, ако бога знаш, изгорех од нестрпљења! 'Ајдемо у канцеларију! (Оду десно.) ИВ АНЂА, МАРИЦА МАРИЦА (напољу, лево, чује се тресак неког суда који се разбио о земљу. Одмах затим појављује се узбуђена).
Одмах затим појављује се узбуђена). АНЂА (долази за њом): Што да разбијеш шерпењу? МАРИЦА: Па шта бих друго могла разбити кад ми је шерпења била у руци? АНЂА: Па добро, ал' зашто да је разбијеш?
МАРИЦА: Па шта бих друго могла разбити кад ми је шерпења била у руци? АНЂА: Па добро, ал' зашто да је разбијеш? МАРИЦА: Ја сам ти казала једанпут за свагда: нећу ни речи више да ми говориш о томе господину Вићи, а ти нећеш да ме се
Друкче не могу с тобом да изађем на крај. АНЂА: Па не говорим ја за твоје зло. МАРИЦА: За шта год да ми говориш, нећу да чујем, разумеш ли ме? Чим ми га поменеш, разбићу што год дочепам.
Ето баш малопре разговарамо ја и отац; вели има пара, а и воли те човек, казао је оцу да те воли. МАРИЦА (дочера чашу с цвећем која сшоји на столу и тресне је о земљу). АНЂА: Е, јеси бесна, кћери!
МАРИЦА (дочера чашу с цвећем која сшоји на столу и тресне је о земљу). АНЂА: Е, јеси бесна, кћери! МАРИЦА: Казала сам ти, није да ти нисам казала, па шта ме изазиваш! АНЂА: Шта ти је данас? МАРИЦА: Шта ми је? Још ме питаш?.
МАРИЦА: Казала сам ти, није да ти нисам казала, па шта ме изазиваш! АНЂА: Шта ти је данас? МАРИЦА: Шта ми је? Још ме питаш?... Отворили ми писмо; читали га можда целом свету, па сад ме пита шта ми је данас!
АНЂА: Па лепо, 'ајд' да разговарамо људски и паметно о томе. МАРИЦА (дочепа флашу с водом. Одлучно): О чему? О коме? АНЂА: О... Ђоки! МАРИЦА (остави флашу): Ша да говоримо?
МАРИЦА (дочепа флашу с водом. Одлучно): О чему? О коме? АНЂА: О... Ђоки! МАРИЦА (остави флашу): Ша да говоримо? АНЂА: Па тако, да ми кажеш ко је то, шта је, какав је...?
АНЂА: О... Ђоки! МАРИЦА (остави флашу): Ша да говоримо? АНЂА: Па тако, да ми кажеш ко је то, шта је, какав је...? МАРИЦА: Какав је да је, ја га волим, па то ти је! АНЂА: Па знам, кћери, ал' не иде то тако! МАРИЦА: Иде, бога ми!
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
То ме је определило да се заљубим у девојче са осећајима. Плаво девојче звало се црномањастим именом Марица и ја га упитах: — Зашто плачеш, Марице?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
— махнит мановски — језик неког племена у турској војсци (можда: монголски) Маоча — село у Босни марва — благо Марица — извире испод планине Рила, тече кроз јужну Бугарску и улива се у Егејско море мартолози — помоћни хришћански одреди
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Погледај само, Луњо — звао је Ник. — Нек му гледа његова дебела Марица! — отресе се Луња сјећајући се Стричеве приче о плавој Марици и њезиним јабукама, које миришу као ђулови.
Истину говорећи, Марица баш није ни била тако дебела. Био је то здрав округао дјевојчурак, плаве косе и модрих очију, насмијана и добродушна.
— Та ком је данас до приче, рат је — правио се Стриц јако запослен. — Их, па нек рат мало причека — чаврљала је Марица. — Нисам те видјела још од синоћ.
— Гле, откуда ти ово? Баш је било добро. Једном, док су из тамног вечерњег неба пролијетале крупне кишне капље, Марица увуче своју плаву главицу под Стричеву руку и загргута: — Сакриј ме од кишице. — Гле, ђаво је однио, како је умиљата!
Брзо је сазнала ко је био узрок тој Стричевој необичној занесености. Наравно, Марица, ко ће други бити. То се могло и очекивати.