Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Таман беше окренуо низ поток, кад ето ти Марице с Јаном Срећковом — иду с воде. Газда Рака узе већ да се смеши онако враголасто, па поче: — Нуто, нуто, пораниле цуре!
Оне ћуте, скретоше с путање и прођоше. Рака се осврте за њима, па, смешећи се, упита: — А камо ти добро јутро, Марице? — Остало у потоку!... — осече се она на њ, па пође даље. Газда Рака махну главом, учини: »Хм, хм! ђаво дете!
На то се Ђура поче смејати. — обојицу сузе облише од смеха. — Одиде амо, Марице! — зовну Ђура своју сестру. И оба брата шапташе јој нешто, шапташе па рекоше: — Али тако му реци »биће у механи« —
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Жене спремише вечеру и хајдуци вечераше као цареви, иако вечераше на Дреновој Греди. — Марице, — рече Ногић жени — узми поњаву па нам простри у качари. Жена оде да простре.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Мој отац уздрхта. Стоји као свећа, шупљим погледом гледа моју мајку, а глас му као разбијено звоно: — Иди, Марице, остави ме... Ја сам пропао! — Како си пропао, господару, бог с тобом! Што говориш тако! — Све сам дао!
— И кућу! — рече он, па разрогачи очи. — Ако ће! — рече моја мати. — да си ти жив и здрав! — Марице! — Митре! — Шта ти то велиш, Марице? — Велим: да бог поживи тебе и ону нашу дечицу!
— Ако ће! — рече моја мати. — да си ти жив и здрав! — Марице! — Митре! — Шта ти то велиш, Марице? — Велим: да бог поживи тебе и ону нашу дечицу! Није нас хранила ни кућа ни ливада, него ти, хранитељу наш!
Мој отац као да се мало занесе, па се наслони лактом на раме материно. — Марице, — поче он — зар ти?... Загрцну се, па покри очи рукама и ућута.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
са запада на исток, од Јадранског мора према моравско-вардарској долини и даље; на доњодунавској плочи и у сливу Марице су најбољи они психички профили који се повуку у правцу север—југ.
Ова река и развође између ње и Марице, источно од Софије, чине етничку границу која пресеца на два дела јужнословенско становништво.
Оно се простире од Косова до вароши Ихтимана, која је на развођу Искра и Марице, затим од Ниша до Солуна. Овом типу припада, дакле, део становништва јужне Србије као и Шопови западне Бугарске и
Ова је организација ишчезла вероватно под утицајем византијске управе, јер су ови крајеви и слив Марице били под византијском управом дуже но остале јужнословенске области.
Њу чини широк појас између Искра и Осме, који се продужава јужно од Балкана развођем Искра и Марице, и завршава се између места Вакарела и Ихтимана. Преко ове границе је област источнобалканског типа.
Становништво источнобалканског типа заузима области на истоку од Искра и од развођа између Искра и Марице, дакле доњодунавску плочу (раван), слив Марице са Тракијом и долине планина Родопи и Пирина које су отворене према
типа заузима области на истоку од Искра и од развођа између Искра и Марице, дакле доњодунавску плочу (раван), слив Марице са Тракијом и долине планина Родопи и Пирина које су отворене према Јегејском мору.
Многи су се Кумани раширили по Добруџи. Северна Бугарска је била скоро покумањена, и слив реке Марице су испунили Кумани. Примивши хришћанство Кумани и Печењези су се полако пословењавали.
Врло велики број досељеника, поглавито у сливу Марице и у црноморском приморју Добруџе, из ових је области. Јужни или румелијско-трачки варијетет.
— Обухвата становништво јужно од Балкана с изузетком Помака. Област овога варијетета је поглавито слив реке Марице, у коме превлађује ублажена медитеранска клима. Овде успевају многе хранљиве биљке, којих нема северно од Балкана.
Византијски су цареви, наиме, у више махова пресељавали Јермене из Мале Азије у слив Марице. Само у Х веку је 200.000 Јермена насељено по околини Пловдива.
Нема никаквих доказа о томе да су у средњем веку ишта створили било на доњодунавској плочи, било у сливу Марице или у заузетим областима. После бура су ове различне етничке групе остајале без међусобних веза.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— То он, знаш... Марици. Ено је пред капијом. — Није, тетице, жива ми ти! Баш сам видела како те погледао... А Марице нема. — Добро ... Кад ја лажем, онда... — Јесте! ... Све како ти кажеш... слатка !... »А баш сам добро видела !
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Онда се подиже силна и храбра јуначина мишцом, Петра и Марице врсни син Ђорђе, а потоњи Црни, Ког је невидимо божија десница водила крепко, Народу смућеном почев говорити
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
) АНЂА (чита писмо): „Ђока”. ЈЕРОТИЈЕ: Њега знамо већ. Остави њега, па почни озго. АНЂА (чита озго): „Марице, душо моја!” ЈЕРОТИЈЕ: Аха, је л' ти сад мирише на проминцле?
) XВ ЈЕРОТИЈЕ, АНЂА, МАРИЦА ЈЕРОТИЈЕ (на левим вратима): Анђо, Марице! АНЂА (једновремено са Марицом на вратима): Шта је? ЈЕРОТИЈЕ: Дај ми качкету и пиштољ!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
обрашчићи кад госпа на њега за тренутак упери свој поглед, зна она све његове тајне боли, јер зашто би иначе рекла: Марице, доведи ми соколара Андрију. Боже, како ли сам само претрнуо кад је наишла и како су ми се ноге одсекле.
Рекла је: „Доведи ми соколара Андрију“. Није рекла: доведи ми, Марице, оног момчића. Него: соколара Андрију, сокола Андрију.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— А је л' теби познато да је Вукашин убио Уроша? — Јесте! — Е па, како је он могао потегнути мртав са Марице, где је погинуо, и доћи па убити Уроша? — Не знам!
Плаво девојче звало се црномањастим именом Марица и ја га упитах: — Зашто плачеш, Марице? Она болно зајеца и исповеди ми се: — Госпођица ме пред целим разредом назвала гуском, рекла ми да сам глупа гуска...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Код места Черномена, на десној обали Марице, дошло је 26. септ. 1371. године до битке, у којој су Вукашин и Угљеша катастрофално поражени.
ђевојку, па је поче богом сестримити: „Богом сестро, лијепа ђевојко, баци мене једну крпу платна, извади ме из воде Марице, честиту ћу тебе оставити“. Ђевојка је за бога примила: баци њему један крај од платна, извади га води на обалу.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Сви праснуше у смијех. Стриц љутито забаци шешир и осветољубиво завреча: — Их, што сам се јуче код Марице најео јабука! Једну ми је дала из њедара ев оволику, мирише ко ђул. Чуваћу је сто година и сваки дан пољубити.
XXИ Сваке вечери, враћајући се с предавања на курсу, Стриц је пролазио крај куће оне „дебеле Марице“због које се, некад, толико препирао с Луњом. Истину говорећи, Марица баш није ни била тако дебела.
— Их, баш ми је некаква — кисело смрси Стриц. — За нас ће она увијек бити љепша од твоје Марице! — добаци му Ђоко, пецкајући га. — Тако је, то и ја велим, бојс! — озбиљно додаде Ник. Стриц само ућута.