Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама веза новце у мараму, па даде попу: — На остави; ово је Маријино! Онда је узе на руку и понесе је попу да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.
Ћипико, Иво - Пауци
— довикну с кућног прага мајка им. — Ко ће вас сутра будит'?... — Но они попосташе још неко вријеме. Иво посматра Маријино лице. У мјесечевој свјетлости бљедикаво је, без изразитих црта, некако слетно и замишљено.
Мислио је на болесна старца, и пред очи долазило му Маријино и болно и насмијано лице. Сви досадашњи мирни састанци с њоме приказиваху му се живо пред очима.
И машу рупиима с краја и с пароброда. А пароброд одмиче. Иво још увијек разабире тужно Маријино лице и нетремице гледа у њ, све док га не изгуби из вида.
На први мах и не разабере Маријино име, ни о чему се ради. Тек разгледавши добро, увиди да је то на шпањолскоме језику в јест о Маријиној заруџби.