Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
коме је досадно, може изаћи, а друштво из разреда задржа дах, тако да се сада сасвим добро чуло како фискултурник Маркота понавља у дворишту: „... ена... два... три...” а ноге вежбача меко се спуштају на земљу.
између ње и наставника фискултуре, иако је то било исто као кад би се говорило о романси између носорога и колибрија. Маркота није још имао ни двадесет и пет, а вереница му је једанпут недељно долазила из Београда.
Меланија неће проверавати. Фискултурник се презивао Маркота, имена нисам могао да му се сетим, али оно није било ни важно.
- Нисам имао где да их оставим. Писао сам само ја њој. Писао сам јој као да јој пише Маркота, то је све! - А, не! Не, све! То не може да буде све! Причај!
- Ја се нисам виђао с Меланијом, иако би то можда било занимљивије за тебе. Ја сам јој само писао писма као да сам Маркота. - Он те је за то замолио? - Он није имао појма о томе. - Ма немој! Као да се не зна да је и он добар светац!
Они, једноставно, нису имали стомак да сваре то писање. Ти ниси Маркота и ти ниси могао писати као Маркота, то је прво. Ако си писао, онда је то превара, то је друго.
Они, једноставно, нису имали стомак да сваре то писање. Ти ниси Маркота и ти ниси могао писати као Маркота, то је прво. Ако си писао, онда је то превара, то је друго. За превару се кажњава, то је треће.
Ја нисам желео, па сам рекао да сам испричао што је имало да се прича. - Маркота ти је наредио да напишеш та писма? - рекла је једна од оних двеју, мислим она чија је офарбана коса подрастала, тако
Одговорих да није. Оне рекоше да у томе, ипак, нечега мора бити. Таква једна баба! А Маркота? Како га није срамота да петља са женом која би му по годинама мајка могла да буде. Рекох да се он није петљао.