Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Сједи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо. Ето видиш, ја тако... газдински. Моја Марушка мени спреми све што хоћу, па кад имам госта, она се затвори тамо у другу собу и спава.
— Доведи, доведи!... — викну Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик издаје. Беше се добро напио. Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к Новици и стаде му поверљиво шаптати. — Знаш... ја сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи...
— Ха-ха-ха... — насмеја се Ђурица задовољно. У том се врати Марушка, водећи за собом неку женску, ни младу ни стару, омалену, доста лепушкасту.
— Ја нисам с раскида, ако она хоће... — Не можемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо ! — рече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. — Шта велиш, побро, ове се не шале! ...