Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— рече један између њих. — Не знате ви то, то је моја ствар... Ја ћу да носим. — Ама то је гроб покојног Марјана Ђукића, ћурчије — рећи ће један од оних опет.
— Ама то је старина, ја ћу да носим! — упео се путник. — Нећете ви то ни дирнути — подвикну на њ син покојног Марјана — док сам ја жив! Ви мислите што је год од сиге да је старо.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Кад ту гомилу деце поделимо на две неједнаке гомиле, па у једну гомилу метнемо свих осам, а у другу само једно дете — Марјана, или »мајкиног принца«, како би га газда Радисав обично звао кад би га био — онда можемо слободно рећи да му је овај
љут као рис, али исто тако и притајен као рис; и чекао је само прву прилику кад ће онако на његовски начин дочекати Марјана гимназисту и билијаристу. И једнога јесењег дана поподне, прошло већ пет сахати.
Већ престају гости поручивати кафу, а јављају се они што траже ракију; већ пола шест, а његовог Марјана никако! Газда Радисаву се само кува.