Краков, Станислав - КРИЛА
Иако је одблесак ватре падао по свему, ипак је било тамно. — Изгибосмо, изгибосмо, завапио је Марџукић, гојазни старешина коморџија, и набрајао је мртве. Можда су због тога његове очи биле пуне суза.
Можда су због тога његове очи биле пуне суза. Душку су очи сузиле због дима. Свугде је висило суво месо, којим је Марџукић одмах понудио госта. У једном куту је била гомила конзерви. Отворили су и баквицу са вином.
— На фронту новци доносе несрећу, тешио га је неко и са задовољством осећао како га жуље златници ушивени у појасу. Марџукић је изашао пред колибу. — Не виде се звезде... биће снега. Потом су и други излазили.