Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
он зна да би се и сам пред вече кренуо Вељи, ризикујући да и његова жена угледа масницу. Овако је боље; дошао је као наручен. И он притрча к вратима и отвори их.
Их, шта ту !... Краљу, братићу, право ти Краљу! обрте се он Гојку. Па ти њему лепо ту масницу пред очи: је л’ тако ти менека, Господару? рекни му, па се заплачи. Ја како, братићу!... Чуј ти само мене.
Ваздан ми избрбља којечега... Је ли ово доиста од камџије? запита он? пришавши ближе Гојку, разгледајућу дугу, црвену масницу. Глас му задрхта од узбуђења. Гојко махну руком...