Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Драго ми је, изволите унутра. Ово је мој син. Уђе унутра; ту га дочека фрајла Лујза и млада госпођа Матилда, супруга млађег Полачека. Фрајла Лујза матере није имала господар Полачек је удовац.
Но ако опет буде бал у У., онда ће доћи да мало поигра котиљон са „фишкалом”. Госпођа Матилда на ове задње речи насмеши се, погледа на фрајла-Лујзу и Шамику. Фрајла Лујза се зарумени.
Види се да би се рада Шамики допасти или држи да му се већ допала, почем је одржао реч. Госпођа Матилда изиђе напоље, да се ручак што боље зготови. Донде ће њих двоје сами остати.
— Не знам; ја бих вас молио. Нешто знам али слабо, но после вас ћу и ја покушати. Госпођа Матилда је гања да свира. — Свирај, Лујза. После ће господин фишкал свирати.
— Немајте бриге, послаћемо. Још се донекле разговарају. Шамика се извини да мора ићи. Госпођа Матилда иде звати оба Полачека, ови дођу тако као из посла и срдачно опросте се, молећи га и други пут за посету.
Сваком се допада, и оцу, и сину, и госпођи Матилди и фрајла-Лујзи. Госпођа Матилда не може да се нахвали „фишкала”. Што госпођа Матилда говори, то фрајла Лујза осећа, и још више.
Госпођа Матилда не може да се нахвали „фишкала”. Што госпођа Матилда говори, то фрајла Лујза осећа, и још више. Изгледа јој Шамика међу незграпним калфама као рузмарина крин.
Ступе у кућу, поздраве се. Све је у приправности, све спремно. Фрајла Лујза у роза хаљинама, а госпођа Матилда у мало угаситијим. Старији и млађи Полачек у шпенцерима са сребрним дугметима.
Кад уђу унутра, разгледају да ли ко на њих гледа, клањају се, клања се и Шамика, и фрајла Лујза, и госпођа Матилда, али на лицу им се види ироничан засецај. Кад то чују госпође Криблерка и Хауерка, похите и оне, и већ ту су.
— Јел’те Херр вон Кирић, наш бал је лепши од вашег? — упита фрајла Лујза и насмеши се, а госпођа Матилда грохотом се смеје. — Зашто? Било је врло занимљиво. Такво што нисам никад видео; не кајем се што сам био на том балу.
” И ја нећу обући фрак, нег’ друго што, ал’ зато ћемо се добро провести. На то уђе госпођа Матилда, поздрави се; и њој то исто говори. Радују се.
Виде пред собом већ старију девојку, али још чудо лепу. Госпођа Матилда не може да се уздржи, пита је за ким носи црнину.