Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Сад отац и син препоруче се, па оду. Започе се разговор о балу. Лујза се хвали како је задовољна била; госпођи Матилди је жао што није могла доћи; имала је главобољу. Но ако опет буде бал у У.
Када је Шамика из Ш. отишао, договарали се у кући Полачековој о Шамики. Сваком се допада, и оцу, и сину, и госпођи Матилди и фрајла-Лујзи. Госпођа Матилда не може да се нахвали „фишкала”.
Тако исто и два пара таква прстена. — То је венецијански филигран. Једно учтиво пружи фрајла-Лујзи, а друго госпођи Матилди. Приме и захвале се; гледају тај фини посао, хвале га.
Матилда је слободнија. Да се уда, шта је стало Матилди; кад Полачек има још пет пута толико, колико би покрај Лујзе дао, даће то и другом.
— Твој Ш. К.” То писмо преда свом верном кочијашу, налогом да гледа ма како да преда Лујзи или Матилди, и то исти дан. То је било уочи заказаног дана Кочијаш оде. Међутим ће се о томе и са оцем договарати.