Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Таман би насред ћуприје, а одовуд, мало поводећи се, преда њ Радан. — Јес ти то, Радане? — Кум-Мато!... Гле, ти си! — рече Радан као тргнув се мало. — Ето ја... видиш, тако! Мало, богами, куме, па... Шта му знам.
— Ето ја... видиш, тако! Мало, богами, куме, па... Шта му знам. — Зар опет, куме? — упита га Мато прекорно. — Тссс, куме, шта ћеш? — поче Радан, ако и пијан, да се правда. — Брига, брига, куме!
— Брига, брига, куме! — и ту махну руком као да је све пропало. — Хеј, хеј, мој весели куме! — рече Мато чисто жалостиво. — Хајде кући, куме, хајде! Сутра вала поранити... — Хе, кући!
Нуто, нуто! — Шта, куме? — упита Мато узјазбен. — Нуто оно доле — ви'ш?... Ви'ш како седи!... Та ено га, ено — црни се!... — Ама шта је?
— Ама шта је? — Дете — оно, куме! Зар не видиш?... Та станиде!... — викну Радан и опсова тако страшно да се Мато стресе од страха; сподби ову главу шећера, па што игда може измахну те њом у воду; разлеже се пљесак под ћупријом, а
Ви'ш, оооде!... Мати пође коса навише. — Хајдемо, куме, кући! Хајде — и ја ћу до твојих вратница!... — позва га Мато те пође. Кад беше код вратница да се растану, Радан хукне и рече: — Девет пута, мој куме, није шала!...
— Хеј, мој весели Радане! — прошапута Мато и окрете навише стазом кући својој... Ако си који пут нешто туробан и зле воље, а ти само сврати — особито ако то
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ТАНАСИЈЕ: И мене један такав корпус деликти да избаци из куће? АГАТОН: Може! ПРОКА (обраћајући се слици): Пфуј, Мато, срам те било! ВИДА: 'Ајде, бога ти, да не гледамо бар очима ово чудо! ТАНАСИЈЕ: Хајде, дабоме! (Одлазе у своју собу.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Наставимо. Нешто касније, савезу „двају Ивана” приступио је Мато. Једноставне природе и припростих укуса, али чвршћи од нас у својим увјерењима и одлукама, привукао нас је баш том
Било је нешто чиме ми се Мато особито наметао. Нисам још знао како се та ствар зове, и узалудно сам се упињао да јој откријем или смислим име, али
) За све нас Мато је био ауторитет. И мада смо његове мисли оцјењивали понајчешће као сасвим обичне, просјечне, некрилате, крајње
Од такве ствари добива читаво мјесто, зар не? Једне суботе наишао је Мато ради цијепљења стоке. Иван нас је позвао обојицу на вечеру. Одржан је и договорени кућни концерт.
— Немојте га слушати! То из њега говори завист!... Умјешао се и Мато. — Ја сам додуше у томе потпуни аналфабета. Слушао сам виртуозе по концертима — нема говора, техника, бравурозност и
Помишљао сам: није без неке што се тај инструмент на руском зове „скрипка“... — Ох! Фа-мозан је Мато, с тим својим интуитивним етимологијама!... захихотала се госпођа Миззи забацујући главу дубоко уназад. — ...
Ето зашто се држи онако као да је прогутао... — ... метлу... — ... не, него пушку, набијену пушку! — каприсирао се Мато. — Ти си злобан! — Не, нисам ја злобан, него си ти наиван. Или, тачније, правиш се наиван.
„Надајмо се да ће овај прашак умирити више њега него мене!” XЛИВ Акад је опет наишао Мато па кад сам му испричао ту згоду, праснуо је у смијех. — Не могу да схватим на што је циљао својом алузијом.
Помислио би: бог зна што. А кад тамо — најобичнији млинац за папар! — Ти ме изненађујеш, Мато! У теби дријема литерата, читав литерата! Један танан психолог, анализатор! Један мали Проуст!
А кад сам нешто касније напуштао мјесто, приредио ми је неке врсте опроштајну вечеру. Опет је био позван и Мато, опет је приређен мали кућни концерт, и опет се госпођа Миззи неограничено одушевљавала.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— зачуди се Ђурица, познавши Вујова синовца. — Вујо те зове да идеш право њему. Ради се о твојој глави. Мато ће да те убије, то је извесно. — Знам, чуо сам то. Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом.
— Боље је да не пуцамо. Нож ти је оштар ? — Љута гуја! Ђурица, полако и опрезно, оде пред кућу. Беше све мирно. Мато, као и сви јатаци, није држао псе, по којима би суседи могли дознати кад долазе ноћни гости.
обиђе свуд око куће, разгледа свако сумњиво место, па се упути к високој розги, пободеној у градини, под којом је Мато обично спавао. Дошавши до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спава.
Дошавши до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спава. Сагнувши се над њим, повуче за покривач и зовну га по имену.
Сагнувши се над њим, повуче за покривач и зовну га по имену. Мато скочи с места, и као да није ни спавао, познаде Ђурицу и обрадова му се. — Гле, откуд ти?...
После пола часа Мато устаде и зовну га полако. — Ђуро! — зовну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика умора,
— Лијепо сам намјестио, као да спаваш тамо. А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. После неколико минута врати се Мато са секиром у руци.
Истога тренутка удари га Новица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде мртав... Убице се окретоше и одоше кроз село. У Радоњића забрану седоше.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
А кад он напослетку умукне, тамо преко баште неко почне да зове: Мато, о, Мато! Из дана у дан тако, али тај се Мата још никада не одазива. Који је тај Мата? И што се не одазива?
А кад он напослетку умукне, тамо преко баште неко почне да зове: Мато, о, Мато! Из дана у дан тако, али тај се Мата још никада не одазива. Који је тај Мата? И што се не одазива?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кајице, Бан Зрињанин и Бегзада дјевојка, Новак и Радивоје продају Грујицу, Женидба Стојана Јанковића, Од Хорвата Мато; описе девојачког одела и лепоте у песмама: Бан Зрињанин н Бегзада дјевојка, Женидба Милића барјактара, Удаја сестре
“ Књигу посла Пивљанине Бајо, пак дозива свога побратима, побратима Његошевић-Мата: „Побратиме, Његошевић-Мато, Љубовић ме на мејдан зазива, — опремај се, мили побратиме, да идемо под гору Трусину: виђи, побро, ђе ћу
Бајо, уд’ри на се свилу и кадиву, пак припаса Ава мача зелена, оба мача од једног ковача; опреми се Његошевић Мато, пак пођоше до два побратима од честите Пиве камените, машише се планине Трусине, и сиђоше пољу Невесињском.
Бајо посла Његошевић-Мата да опипа бега Љубовића, да на њему панцијера нема. Оде Мато бега да опипа; кад опипа бега Љубовића, ал’ на њему до три панцијера, три панц’јера један сврх другога.
беже Љубовићу ђе ће дознат Пивљанине Бајо, он загрли Његошевић-Мата, па га љуби у бијело лице: „Богом брате, Његошевић-Мато, немој казат Пивљанину Бају да на мени панц’јери имају; ако мени бог и срећа даде те погубим Баја на мејдану, даћу
Превари се Његошевић Мато, превари се, уједе га гуја, не шће казат Пивљанину Бају, већ превари свога побратима да на бегу ништа више нема осим
Кад то виђе Његошевић Мато, он побјеже преко поља равна са Турчином слугом Шабан-агом; за њим трчи Пивљанине Бајо: „Стани, побро, Његошевић-Мато!
Мато, он побјеже преко поља равна са Турчином слугом Шабан-агом; за њим трчи Пивљанине Бајо: „Стани, побро, Његошевић-Мато! Да си мени јуче побјегао, опет бих те данас сустигао!
Тијана је измишљена планина. 73 Од Хорвата Мато је непозната личност. На њему је кршно одијело, тј. дивно, раскошно одело. Међу њима ножи и синџири, тј.
бел. Е, 4 стасити — стићи, приспети: У ријечи коју бесјеђаху али стаса од Хорвата Мато стина — стена стио — хтео Стјепан херцег — Стјепан Вукчић Косача, господар хумске области од 1435. до 1466.