Црњански, Милош - Сеобе 2
Запита само за Трифуна и Кумрију. Ђурђе онда исприча да је Трифун пошешуљао и узео у кућу неку Махалчанку, младу, чијег су мужа убиле потере, на Бегеју. То је нека Личанка, од оних што су са попом Тодором били у Хртковцима.
Ни налик на оног бившег, маторог, човека. Имао је обичај да се протеже. Каже: није испаван! Његову Махалчанку, коју је био узео у кућу, дотле, ни Петар, ни Ђурђе нису били видели, а сенаторске ћерке нису ни хтеле да је виде.
То јест Ђурђе је причао да је видео ту жену, једном, кратко, у пролазу, у Темишвару, на тренутак, два, кад су ту Махалчанку саслушавали, профози. Трифун је, вели, претио да ће убити свакога, ко на њу руку спусти.
У сусрет неком другом животу. Чак и ако му се никад више не врате жена, и деца! Ову жену, Махалчанку, ову срећу, коју је под старост сусрео, испод багрења, док је жив, напустити неће! А пута, натраг, нема!
Ана, жена Ђурђева, предложи то вече да би можда требало ипак видети и ту Махалчанку, каква је: је ли дроља или упаљеница, па хоће да се уда за официра. Да фамилија бар зна, с ким има посла.
покојну, која је завршила у Бегеју, а кад се сад сетио те жене, у Кијеву, клањао се и госпожи Јулијани, као да су ону Махалчанку, у госпоже Јулијане кринолини извукли из воде, јадну, младу, удављену.