Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Осећа како су му очи пуне суза, па га то чисто љути, те се мргоди. Испушио је лулу брже него обично, па се и нехотице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу... Кад би наврх Голога брда, стаде мало и погледа онамо у Овчину.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Не, синко, — рече попа мирно и благо — моја се рука маша само благосиљајући... Љуби!... И поднесе му руку. Станко се загледа у оне бистре очи, у тај извор љубави и милоште;
Станко погледа Крушку. — Јеси видео, Турчине? Али Крушка ни да би речи. — Е, сад је на тебе ред. Право је да твој Маша види шта ће и с тобом бити! — рече он, па сиђе с дрвета. — Хоћемо ли и њега вешати? — упита Заврзан. — Њега нећемо.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
И зорица забијеље дивно, Па се маша у злаћана њедра, Отуд вади оно сунце јарко, Пружи њега више горе чарне, Показа га цијелом свијету.
“ крчмар муца, Јер већ и он пуно с' куца. На сто бокал меће мома, А јунаци на њег' ома. Ал' за цуром с' вођа маша, Ма умаче декла наша. — „Лака нојца!“ дивна рече Па из избе већ утече.
? О драги Боже, што од ње то би? Он слепе очи њојзи таре, сује... Живота знаци неће да се врате; За грану с' маша, са ње росу тресе На њену доле малаксану главу.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
” „Да, Делила!” Одазва се витез млади, те се руком по јуначку челу глади, склопљених се маша веђа као да се нечег сећа, мучи муком.
Је л' му жив још бог? Но бог ће га сачуват, устреба л' — ал' шта делила, збори, живи л', зна л'?” Филишћанин се маша за мандал: „У награду са веште издаје господар млади, Аскалонски краљ, на женидбу с Делилом пристаје!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Весели одсјај као чигра из пећи скаче, зида се маша, по разапетом крзну игра лукавог лисца Мудријаша. Над њим је оквир у ведрој боји, брезова кора, сребрна свијетла,
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Кипи рад, весели се срце, а рука се све брже и брже маша дебелог, једрог корења... У свакој њиви чује се жагор и песма.
Дршће рука, па грчевито стеже сув, неокомишан корен, цепка суве шашљике, па у том заносу баца га на гомилу и маша се другог, а сутрадан на чистој, окомишаној гомили, ваљају се по сто неокомишаних, изломљених кукуруза.!...
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Косовски јунаци, заслуга је ваша Што последњи бесте. У крвавој страви, Када труло царство оружја се маша, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
не пјева, гдје крава не риче, гдје овца не блеји, гдје коза не вечи, гдје пас не лаје, гдје дијете не плаче, гдје маша не куца, гдје се гусле не чују; хајд у ками, у гору, у воду: ту ти мјеста није!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Послушај ти мене све што ти вељу. Ајде ти сам, а ја ћу пречим путем кући; нећу с тобом, јер је Маша лисица. Она би се одма сјетила да сам ти ја приповиједô.
— Добро дошли, господине! — рече Маша. — Заповидате ли штогод? — Молија би вас за једну кафу и чашу воде — одговори Бакоња, пренемагајући се као да је
— Једну кафу, Томе! — викну Маша не мичући се с мјеста, па додаде: — Једну кафу, али добру, чујеш! А ви уморни, господине? Путујете из далека?
— Ја не знам ди сам вас видила — поче Маша заборавивши прво питање и сједајући до њега, али сам вас нигде видила!... Ви овуда нисте пролазили?
На ногама имаше црвене чарапе у отворенијем мествама. Право је рекао поп: така је морала бити Маша дјевојком. Све је то Бакоња једнијем погледом видио, зато одговори Маши одмах. — Не ја нисам овди никад бија.
Већ се због времена није могло сједети под орахом, а крчма бијаше пуна сељака, као ’но ти око Божића. Маша њешто срачунаваше кредом на тезги, а син јој Томо послуживаше људе.
Њега Бакоња сад први пут видје изближе, и по лицу познаде да је глуп. Кад Маша опази Бакоњу пред вратима, истрча смијући се и ухвати га за руку. — А ти ли си? А дошâ си?
— А ти ли си? А дошâ си? А зашто ми се ниси казâ онога пута, и зашто онако побиже? Мислија си да неће Маша дознати? О, липото моја, како си стидљив? Чекај да те тетка пољуби (цјелива забленута Бакоњу).
— Да сам млађа, дала би за њ три царева града, што се у писми каже — вели Маша. — А наћи ће он прима себи! Ајдемо гори, у камару — додаде пошавши ка стубама. — Све ми знамо о теби, Иве.
превлада његов мушки понос јер му се учини и сувише смијешно да се чини стидљив и дјетињаст према такој жени; али кад Маша немарно и као узгред запита за „скончање“ човјека кога, ако ништа друго, мораше сажаљевати, Бакоњи се згади, он се
Него Маша, не сачекавши одговора, отиде у другу собу. Он чу шаптање и врдање, као да отвараху ковчеге. Бакоња опет владаше собом,
Послије полак часа, кад Маша донесе кафу, затече сама Бакоњу, тужна. Они се једно другом добро загледаше у очи. Машине очи говораху: „Лудо дите!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Изненађење, као прасак, пуца у њему и, у трену, он губи дах а онда се маша за кубуру. Касно: и сад, као и увек, онај је трен био довољан да одлучи победника.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Косовски јунади, заслуга је ваша Што последњи бесте. У крвавој страви, Када труло царство оружја се маша, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Смрт га неће мимоићи, па барем да проговори као онај с коца, или испод џелатове сабље... — Дакле и каурин да се маша за пушку? — Сладак му је живот као и Турчину, ага... Образ тако исто... — Таке је!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
РАДАК: На посô, кажем!... Тражи исполац! Испљускај чамац!... Песак напоље!... (Маша се за нож.) Сваки је тренут данас година. На посô брже, лека лопужо! (Витла голим ножем по ваздуху.) ЈАЊА: Сад...
ХАСАН: И то је чуо: Ту пређе да си с живих Турака Оружје сјајно доле скинуо, Ножеве, пушке, па и пусате! ЋЕРИМ (маша се крадом ножа): Шта ли ће сад?... ИСАК (приближује се Ћериму): Хеј, пријатељу!... Ага-Ћериме!
ХАСАН: Преча, Али су туђи — лепи пусати... ГЛАВАШ: Моји су сад! ЋЕРИМ (опет се маша ножа, а гунђа): Ана сана, пезевенк!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
(Маша се да пољуби Станишу у руку.) СТАНИША: Не, снахо, — не треба! Од крви ми је масна десница, Опоганила би уста ласкава
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
“ Тако збори буљубаша И за нож се руком маша. Даље тврди стражар стари: „Браћо моја, граничари! Имам једног побратима, А у њему вере има; Па ми дође крадимице
Ћипико, Иво - Пауци
своме Ради, кад му је тек дванаестак година било, и легао га с њоме, бојећи се да је не би ко други прије њега одвео. Маша је већ тада била јака, бијесна цура од какових седамнаест година, жељна момачкога миловања.
—Не будали, жено! ... Раде примиче свакога дана... Оно је моје дијете! — хтједе Илија да Машу наведе на шалу. Али Маша не мари, већ оде својим путем, а иза неколико дана поведе је други, јачи момак својој кући и вјенча се с њоме.
Замишљен је, нешто га копка, осјећа; отима се, али није вајде крити: Маша му се врзе по памети... И осјећа воњ њене главе и чини му се да види оно њене коврчасте, плаве косе на затиљку, кад се
очима, што погдјекад као бљесак засјакте, а звучи му глас бистро и једро, док другдје наоко миран је као земља. Маша се чуди што је данас поводљив и разговоран, и уноси своје плаве очи, оивичене тамним обрвама, у његове граорасте,
Раде, напојивши кобилу, сатјера је узбрдицом; гледа часом за њом, па, окренувши се Маши, вели јој да сједне. Маша послуша, а и он до ње сједне на цвијетну траву.
сазријеваше, — и заметак што га у себи носијаше, разви се наједном и букти пламеном страсти, и надјача стид и стрепњу. Маша, гледајући га у очи, осјећа на себи његову снагу и мушку силу, и дође је воља да се тој сили подвргне.
— И за собом повуче врата од колибе. Упоредо упуте се планином. Раде није спртио торбе, па га Маша пита што ће с њом. — Нека је на мени— одговори он замишљен.
Ма збиља — опази, — што ће оно месо на њему што не треба? Раде умуче и иде напријед, попријеко планином; Маша иде за њим и, гледајући у његове стопе, чуди се што цвијетна трава за његовим стопама не остаје погажена.
Прешавши драгу, ступише у кршевити пропланак. Маша не пита куд ће, већ бесвјесно иде за њим; прескачу с кука на кук, а уставише се под главицом од самих високих стијена
— вели јој и, ухвативши је за руке, повуче је за собом у пећину. Унутра је тмица; на први мах не види једно друго. Маша се приљуби боље уз Раду.
— викну изнебуха, из свега гласа, а јека из пећине одврати бистро и гласно: „Машо” — Зовни и ти! —Раде! — повика Маша, а јека одговори. —Видиш, кад је човјек сам, може са собом да разговара... Разговорна је ова пећина!
Нероткиња си, штирка, а веле да су штирке љуће... Може бит' да је и до човјека; и јест човјек ти некакова рђа... Маша, док Раде говори, мисли: „Како је заношљиве, отворене бесједе! Ко би то негда био рекао?” — Машо што си се замислила?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Цар с' одмиче, Марко се примиче, док дотера цара до дувара: цар се маша руком у џепове, он извади стотину дуката, па и даје Краљевићу Марку: „Иди, Марко, те се налиј вина!
“ Ал’ је Иван дете неразумно, он се сабљом не маша Турчина, неће њему да одсече главу, веће ради да увати жива, да га води баби за поштење.
“ Беже мучи, ништа не говори, већ се маша у џепе свионе, и вади јој књигу опрошћења, да узимље потпуно вјенчање, да гре с њиме мајци унатраге.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Седи си!... Ти си работи, а ја ће си седнем малко. Мане покри главу, — збунио се, искашљује се и маша за табакеру. — Па, Манчо, како си?... Како пазар, алиш-вериш како?