Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Могу ја и стајати, честити ефендија! — Сједи, Машо, сједи!... Ево ти духана. Ти пушиш, чини ми се? Маринко диже главу и исправи се тек упола; приђе миндерлуку и спусти
— Е, мој Машо, мој драги брате!... Нијесам ја за ова посла. Овдје треба Мујо из Богатића, а јок ја! — Ти си добар човек, ефендија!
Он рече да га пусте. По лицу Маринковом познало се да нешто има. – Шта је, Машо? – Добро је, драги ага! – А како је добро?
И рече: — Не знам. — Није ти ништа казао? — Ништа. — Чујеш, чича Машо... — Шта? — Ја не смем ићи! — Мораш!... Мени је субаша рекао да те доведем! — Кажи да ме ниси нашао. — Шта?!...
И Лазар је ишао као овца на клање... Опет се окрете Маринку: — Је ли, чича Машо? — Шта је, роде? — Што ме не пустиш? — Јеси полудео, богами!... Нећу, полази! — Мој бабо има пара!...
Маринко развуче лице и маши се паса тражећи лулу. Пошто задимише, Турчин му се приже: — Па, Машо, тебе, канда они пас хтједе данас заклати? Маринко махну руком. — Махни!
И уђе у кућу. Пошто је мало пио ракије и доручковао, он се поздрави са кућанима... Лазар изиде за њим. — Чика Машо! — Ој, роде. — Право ми кажи; јеси ли видео Станка? — Као ово тебе сад! — А је ли и она била у кући?
— Ко је то? — напрегну сву снагу Крушка. — Ја, драги ага. Светлост од жишка паде му на лице... — А... ти си, Машо, — рече Крушка одахнувши, као да му се скиде неки терет с душе. — Ја. Дођох да ти јавим. — Шта? — Ту су. — Ко?...
Иван назва бога. — Бог ти помогао! — рече субаша. — Него, да чујеш што ти Машо прича. Сједи. — Да седнем! — рече Иван. — А шта прича?... Крушка га погледа прекорно. — Еј, мој Иване!...
Најзад се окрете Маринку: — Шта ти велиш, Машо? — Ја велим да оног маторог треба притегнути!... Треба га натерати да каже где им је даник? — Па?
Ја као човек велим: ако не можете, да вас не мучимо. Али већ кад можете, онда... да се иде... Хајде, Машо кућо, хајде полако... Сад бар можеш бити сербез. Тамо има пуно Турака, можеш их се надворити до миле ласти... Пођоше..
Ћипико, Иво - Пауци
Илија тога јутра опази да је нестаде и похита за њом. Стигавши је у пољу, вели јој: — Врати се, Машо! Удараш у образ мени и Ради .... Куд си накастила? — Својој кући... Не могу даље издржати... Што ће ми лудо дијете.
Раде погледа у сунце. —Идем, Машо! —Збогом, Рад! — поздрави жена и надода: —Напојићеш ме још гдјекад, кад ме пут нанесе... — А што не бих?
Немирно погледа на све стране, а кад опази Машу гдје према њему иде, чисто се стресе и нешто заигра у њему. —Машо! —Раде! —Опет се састасмо .. . —Па да, кад се тражимо! — осијече жена. —Биће да је тако... Жедна си ...
Раде леже потрбушке на земљу, до њених ногу, налакти се и гледа у њу. — Машо — вели јој, — што ме оно осрамоти?... Сагријешила си се што одбјеже лудо дијете ... Чујеш, би ли сада бјежала?
— вели јој. — Да ти се осветим, за инат, да! Их, слатка ли је туђа жена! ... Да се милујемо, Машо! — Ко нам брани? — шапну жена савладана, унесавши своје помућене очи у његове и тражећи дрхтавим уснама његове
Има тога сила по пећини, али ко би све опазио? Требало би бреме луча. — Машо! — викну изнебуха, из свега гласа, а јека из пећине одврати бистро и гласно: „Машо” — Зовни и ти! —Раде!
Требало би бреме луча. — Машо! — викну изнебуха, из свега гласа, а јека из пећине одврати бистро и гласно: „Машо” — Зовни и ти! —Раде! — повика Маша, а јека одговори. —Видиш, кад је човјек сам, може са собом да разговара...
Маша, док Раде говори, мисли: „Како је заношљиве, отворене бесједе! Ко би то негда био рекао?” — Машо што си се замислила? — и обујми је око паса. —Де, ти! —Видиш, ја гдјекад сам о свачему мислим...
и суд је сада за нас бољи од њих! — опази Раде с увјерењем. — Пиј, Машо, ракије! — сјети се и наздрави јој. Па, отрвши руком уста, и погладивши мрке на уснице, пољуби је: — Је ли ти мило?..
И спојише се погледи и у сласти изгубише се... — Што велиш, Машо, за попа? — примиривши се пита је, а и не чека одговора. — А што велиш за мога господара, газда—Јову?
Право хришћани у цркви пјевају: „господи подај!” — слатко се томе насмија. Па погледа на сунце: —'Ајдемо, Машо! Дигоше се. Раде сручи све у торбу и, упртивши се, обујми је око паса и вели јој: —Овако ћемо планином!
За благом уђоше њих двоје. Раде прикупи сува рака и наложи ватру. — Чујеш, Машо, — вели Раде — не бих ја за тобом пристао као поп Вране, кад ме не би хтјела; и још се ругаш с њиме! ...