Матавуљ, Симо - УСКОК
попео би се уз камене стубе и, стигавши до средине ходника, нашао би отворена врата простране, поплочане и сведене мађупнице, на сред које гораше велика ватра, око које сјеђаху домаћи.
Ложница му бјеше налијево, одмах до мађупнице, једна од најгоријех соба, јер је примала свјетлост из дворишта, и то преко сведеног, готово увијек мрачног ходника.
Мило узе свијеће од ђака. Остали се опростише с владиком. Духовници отидоше у своје ћелије, десно од мађупнице. Ђакон викну с прага ђацима: — Хај’те, дјецо, и ви, одмах, е знате да сјутра морате у зору устати!
Сви остали из мађупнице разредише се сами, по племенима и браствима. Наста испитивање. Сваки и најмлађи имађаше право мијешати се, исправљати,
Али добро би било да се обојица заложите и да понесете мјешчић вина! — Обраде! — викну ђака. Ђак скочи из мађупнице. — Иди код Лаза и донеси овијем путницима по залогај јела и мало вина. Спреми им вина и за пут!...
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— настави Лис. — Дакле, разумиш ли Бакоња, јево је пета година да ми тамо иђемо на сило! (Показа му руком пут нове мађупнице, откуда се чула велика граја.) Нико то од фратара не слути, а слуге нас не смију одати, јер им није у интересу.
Ти знаш какав је он... — Ајде, прођи се предикања! — прекиде Мачак, па крену пут мађупнице. — Шта да га ту катекижаш, кад сам зна да би га Наћвар отира кад би дозна!
Коњ и Букар пролетјеше испред кућа, пак савише дуж ријеке. Фратри, ђаци и слуге препријечише између вигња и мађупнице, те стадоше према води. Сад видјеше друго чудо.
— виче ковач. — Бее-ри-јааа! Тројица се објесише о конопе, те заљуљаше сва четири звона; остали прихватише оружје из мађупнице, те учеста пуцњава, као да се крајина завргла. Киша једнако падаше. Сви искочише из манастира.
— опази Тетка. — А како ћемо им забранити!... У манастир можемо да и’ не пуштамо, али најпосли, нека и’ исприд мађупнице! Десетак приковођана вуцијаху сплату (весла бјеху потопили лупежи) пуну људи, међу којима бјеху Срдар и Бакоња.
Та је сумња била основана, јер се и Шкељо у потоњу сјетио да је њеко излазио из мађупнице, а све назочне слуге одрицаху да је излазио који од њих.
И постаде настран. Прекиде своје јутрење шетње до мађупнице и сједење у хладовини пред капијом, па поче тражити самоћу. По читаве часове сјеђаше на тријему, пред својом ћелијом,
Али, одмах свечера, нестало би сваке гложње, но би сви, и ковач и млинар, говедар и оба возара братски посједали иза мађупнице, према води, те би „крвљу Исукрстовом“ блажили тугу за похараном црквом.
непомичан, са заковрнутијем очима, па одједном удари у такав грохотан смијех, да се одјек морао разлијегати чак до мађупнице. — Ха-ха-ха парце меро... цоенато парум... цурас толле гравес — понављаше Срдар међу наступима силног смијеха.
У то доба кнез је јегленисао са слугама иза мађупнице. Говорило се о Букару. Сви су се чудили његову лукавству. Дунда, већ прилично накресан, викну: — Залуду, брате, нема
Ја ћу се одвојити од наших бештија, па ћу те чекати ди ти речеш. — Чекај ме посли ручка иза мађупнице — пришапта Бакоња. — Ајте збогом! Збогом! Пошли збогом! — вели својима.