Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Не знам. Какав зулум? Кад? — Ето га, нек ти приповједи. — Само што није прокапало! — И данас још Мајданци на њег' шкрипе зуб'ма. Наточи ти мени, Мићане, једну чашу — вели Симеун — да ја видим каква је нова ракија, а за то...
покојни Партенија: „Симеуне, сине мој ду'овни“ — настави Симеун, кад искапи чашу — „ти добро, вели, знаш шта су, каже, Мајданци радили... какав су, вели, зулум и безаконије чинили на нашије' светиња' по нашије' намастирије' и црква'.
А како се не би' и бојô кад 'вамо знам какви су Мајданци... Шјутрадан устадо' рано. Истом зора почела бијељети. Помоли' се Богу, па се онда обуко'.
табор војске. А ударио сам по гори барјаке и оставио разапет чадор, нек виде Мајданци да баш иде за мном војска, а ја кô гереналина напријед измакô.
И данас се од тог, међу нами буди речено, помало беслеишем и дуваним. — „Мајданци, на скуп!“ Скупише се. Ја узја' ата и завитла' сабљетином: — „Симеун Пејић Рудар, ђак од манастира Гомјенице!
— чу се неко код котла. Доћерасмо коње управ пред котô. — По Богу отац, какво је то тако пушкарање отуд? Да нијесу Мајданци? — пита Брадара. — Не питај, већ спасавај! — 'укну Партенија и једва сјâ с коња.