Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
, војни старешина, отприлике у чину мајора БИНА-ЕМИН, тур., надзорник за зидање и оправке државних зграда БИРТАШ, по нем., крчмар БИРЦАУЗ, нем.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Био је сигуран да нико неће ни ланути. Право, тако, прође крај најмањег међу братенцима, мајора Ђурђа, који је био растом не само најмањи, него и најдебљи.
Само су официри били у тој гомили на коњима и Гарсули познаде, међу њима, мајора Ђурђа и Трифуна. Трифун је био командант параде тог дана и Гарсули, са запрепашћењем, виде да се око Трифуна, поред
Све се може, кад се хоће. Ето, каже, кроз који дан, враћа се у Беч фамилија Јоана Божича, мајора, па је он, Трандафил, мишљења да би са њим, Исакович, могао да путује, лепо. Божич има таста у Будиму, па долази често.
Божич је примио Исаковича, церемонијално, у кола, али је Исакович, крај све љубазности мајора, чувеног јунака, осећао да су, човек човеку, чак и сународници, један другом, загонетка, и пустиња.
Мислио је да је пошао у шетњу, са ћерком јунака, мајора Јоана Божича, а ето га води, у шпацир, унука воскара Деспотовича. Питао се с ким то путује и куда?
Било је удешено да чувени четверац мајора Рашковича дође по њих, а они да се, неприметно, искраду. Тако је и било. Само, та се бежанија, умало, па да заврши
Павле је црвенео и беснео. А ди Ронкали га је тешио, да мајора Божича не треба озбиљно узимати. Такви су, каже, хунгарски хусари. Воле шалу.
Чему те накараде, које је срео на свом путу у Росију? Чему та жена мајора Божича? Срећа је – срећа, швалер – то она тражи, то траже све жене које нису сретне у браку.
Павле му онда рече име Јоана Божича, и госпоже мајора Божича. А Волкова је то развеселило још много више. Не треба, каже, да се Исакович љути на Кајзерлинга.
За то време, у кући мајора Божича, капетана више нису очекивали, нити су га спомињали. Текла се, неколико дана, чудила што се Исакович не јавља,
То је жене развеселило. Ђурђе онда узвикну, а да ли је Павле испричао да је он титулу мајора већ добио, и да они, Исаковичи, имају у фамилији, козака.
У Осеку су на трагу једној мрежи росијског мајора Николаја Чорбе, који рекрутује људе, за селидбу у Росију. Његови агенти скупљају сиротињу по Срему и Славонији, па их,
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
трагови Грађани Ужица: БЛАГОЈЕ БАБИЋ, са флашом ГИНА, његова жена, са коритом СИМКА, млада удовица артиљеријског мајора Аџића, у црнини ДАРА, ткачка радница ТОМАНИЈА, њена сенка Глумци путујућег позоришта Шòпаловић: ВАСИЛИЈЕ ШÒПАЛОВИЋ,
(Затамњење) ИИИ СЛИКА СВАЂА У АЏИЋА ДВОРИШТУ (Право према публици, унутрашња фасада једноспратне куће покојног мајора Аџића. Дуж целог спрата велика веранда.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Несвршени ђак, он је некако дотерао до сеоског нотара, у селу Шурјану. Био се оженио лепом ћерком мајора Беланова („от Домоглед“), али се одао лову и картама. Жена му је умрла млада. Мој брат је из тог брака.
После би загрмео страшни бас‑баритон архимандрита Дошена. Затим би се зачула, кроз ноћ, команда мајора Драгојлова, који је окретао батаљон, као да је лепеза.
У један вод „трахомаша“, уз церекање мајора Јанаушека, распоређен сам био и ја. Страх од смрти пролази брзо, после битака, али, кад се сетим трахома, мене, и
Наиме, моја мати није у Бечу имала само тог брата, и ту сестричину, него и брата од стрица, мајора Косту Вујића, који се тада налазио на положају ађутанта Врховног војног суда.
Оперету, из Беча. Имамо и свој бордел. Кажу да има два улаза, један за чинове до мајора. Други за више од мајора. Генерали, кажу обешењаци, имају и профилаксу. Трупе које пролазе имају од коприве шињел.
Оперету, из Беча. Имамо и свој бордел. Кажу да има два улаза, један за чинове до мајора. Други за више од мајора. Генерали, кажу обешењаци, имају и профилаксу. Трупе које пролазе имају од коприве шињел.
Нисам још очекивао војничку побуну, мислио сам да ће почети, као у Пешти, у радништву. Преда мном, једног мајора силом скидају. Узимају му капу и секу му са ње царску розету, а он се отима и они хоће да га туку. Псују.
Кад сам ја далеко, каже, живот за њу нема смисла. У Панчеву налазим и оног мајора, Косту, кога је читалац, као и Биримца, упознао у Бечу. Невесео је и Коста. Вели, напустио је војску. Питам, зашто?
неколико дана, у Сегедину, на станици, ухапсили, са једном старом, београдском госпођом, и лепом женом и лепом дечицом мајора Ш.‑Ј. Имао сам, дакле, ову тробојку у џепу.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Напред стрељачки стројеви, па онда резерве свих врста, и у нашој непосредној близини пуковска резерва, батаљон мајора Илије Петровића.
Пуковник Недић учини два-три корака, па стаде, витлајући корбачем и адресујући на мајора Илију Петровића речи, које се не могу забележити. Мајор је тога тренутка био морално стрељан...
Оне су, између осталог, објавиле: да се пешачки капетан прве класе Таса Мелентијевић производи у чин мајора у истом роду оружја.
оне свадбе, управо и није никакав човек, већ тип, и то такав који се усуђује издавати и протурати за некаквог бившег мајора и официра, док у ствари то није, нити је кадгод тој витешкој професији припадао, него да је, напротив, многима познат
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Кад сусретнем незнанца испршене појаве и сигурна корака, с класичним изгледом мајора у почивци, помислим: тешко да ће бити умјетник. Воља се развија на штету фантазијског и сензибилног.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
постао је врло значајан, захваљујући дејству ових цеви, а проналасци мог бившег студента и сарадника у истраживању, мајора Е. Х.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
на Француску, постао аустријски официр, да би се затим преселио у Русију и, у војном чину, напредовао до генерал-мајора. Оквирни ток догађаја који је у његовим мемоарима нашао, Црњански углавном није мењао.
Краков, Станислав - КРИЛА
— Ћутите, господине мајоре, чуће вас војници. Душко се нагао и вукао за рукав мајора. Четвртаста глава поручника Луке се бојажљиво окренула изнад угњечене јаке.
Бела коза са дугом брадом увукла се у шатор и мунула мајора. Окренуо се. Неког је опазио. — Има ли већ једном? — Још ништа... ни патроле нема.
Остао је само мајор Милорад са Душком. У мраку се нису видели невесели, чупави бркови, ни боре брига на лицу мајора, али су његове очи сијале дрхтавим, зеленкастим сјајем. — Ја идем до Љубе. Ти са ордонансима буди код друге чете.
Ноћ почиње да бива хладна, и на небу се облаци размичу. — Погинућу, — страх струји кроз душу мајора, и очајна рука прихвата чутурицу. И душко лежи крај њега и дрхти. Куршуми му пресекли сећања и мисли.
Очи се мајора немоћно раширише, па кад угледа више себе израњављене гранчице, које као да је некад у страшноме сну видео, лицем му
А у високо подигнутој руци, која је грчевито стискала поверене ствари, вила се као застава крвава марамица мртвог мајора. ВИ БЕЛА БАРАКА Ипак он није умро. Свршавао се август, а жега је била увек иста. Град је живео ноћу.
— Један по један, на одстојању чуо се глас мајора. Погледи су сада озбиљни, укочени, но Мирни. Ипак понеки поглед дрхти као и тело.
бацајте оружје... једина је истинита велика, вечна љубав над нама... бацајте... Тада је загрмео страшни глас мајора, и на светлости ватре затресли се његови усправни бркови. Војници се узмували. Нешто се десило.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Једна, друга, трећа... Ђенерал Черњајев ходао је зловољан и узбуђен по своме кабинету. Ја сам му читао телеграм мајора Ј.
Пруговац је пао. Турци продиру Шуматовцу. Војска мајора Ј. Петровића распрштала се. Са дваестину Црногораца и неколико народних војника покушао сам на своју личну одговорност
Заузели смо га, јер Турци још не беху стигли. Тражио сам од мајора Петровића помоћ, па да браним шанац. Он ми потпору не посла, но шта више нареди да напустимо шанац.
— Не, рече ми капетан, тамо ће бити Турци. Оставим шанац и после приличнога лутања нађем капетана Сировацкога и мајора Ј. Петровића, где седе под крушком више Прендићеве воденице.
Ова се скрушеност огледала и на иначе мушком И одважном лицу мајора Петровића. Предам Сировацком ђенералову поруку, узмем од њега реверс и похитам у Алексинац. Кад тамо, а штаб празан.
Између осталих поткрепљења, наредио је да с леве обале моравске пређе на алексиначку страну и одељење мајора Стеве Велимировића које се 11 августа борило цео дан на житковачким и прћиловичким висовима.
Ово спомињем стога, што се овај догађај, као што ћемо мало час видети, свршио катастрофом и смрћу мајора Велимировића. Рано ујутру 12 августа доведу војници у штаб неколико заробљених Турака.
дозва себи и између њих двојице отпоче се овај разговор, при коме сам ја имао несрећу да будем тумач између ђенерала и мајора. — Где сте ви досад?
— Скините му сабљу, напишите команданту другог корпуса да ја ово створење (ђенерал показа руком на мајора Велимировића) дајем под суд, под најстрожији војнички суд; нека га под стражом испрате за Београд, нека му тамо суди
Комаров ме повуче за руку, те стадосмо обојица пред мајора Велимировића. — Отпашите сабљу, рекох му ја — (по заповести Комарова) — вас стављају под војни суд, још данас ће вас
Ја немам речи да искажем онај израз који се тада разли по бледом лицу мајора Велимировића, То је била нека чудна смеша од бола, гнева, горчине, суморне ироније, и тешке, тешке туге.
Предајући стога војноме суду мајора Велимировића, наређујем да га под стражом испрате у Београд, где ће му се судити по свој строгости војеног закона.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Кажу ми она два војника да је она супруга једнога мајора, команданта батаљона. Бежала је пред навалом. Тамо негде око Призрена нађе мужа и придружи се њему.