Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Њих бих ја дотерао овде, да виде како је. А шта си ти у батерији? — Господине мајоре, ја сам водник другога вода. — Аха! — он се насмеја. — Знаш, питам да нису пратили некога који набавља фураж.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
похваљивати, говорећи да што год ја беседим, то разумеду; а своме се ђаку зачну ругати, који зове у помоћ некакве мајоре и миноре, а ту реч није ни за мајоре ни за капетане, него за Христа, за Петра, папу и патријар[х]е.
ја беседим, то разумеду; а своме се ђаку зачну ругати, који зове у помоћ некакве мајоре и миноре, а ту реч није ни за мајоре ни за капетане, него за Христа, за Петра, папу и патријар[х]е.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Еј, море, шта ме гледаш? Млека! — Млека нема, господине мајоре. — Млека! — А... а... а нема млека; а... господине мајоре. — Шта кажеш? — Појела „Ружа“...
Млека! — Млека нема, господине мајоре. — Млека! — А... а... а нема млека; а... господине мајоре. — Шта кажеш? — Појела „Ружа“... — Млека, сунце ти божије!
! — А... а... „Ружа“... — Где се научи да лажеш, милијарду ти Богова.. — Ја... у... у војсци, господине мајоре. И тако лаж која беше глупа и дрско понашање Секулино разјари команданта у тој мери да га је, позеленио као јед,
После нас комбоваше у овај пук. — Шта? Ко то? Шта каже тај? — распитује командант с коња. — 'Нако, гос' мајоре, џакамо о Секули. — Па шта џакате? Дед' шта џакате? — Каже овај Рудничанин познавао га, вели, био је добар човек.
Краков, Станислав - КРИЛА
— Само трећа чета није поднела. — Увек она мора да задоцни... а што си ту конзерву... — Добро вече, господин’ мајоре. Нова висока прилика избија из мрака. Засењен фењером мајор је загледа. — А... ви сте то, Дановићу. Седите.
Посрнуо је на малу клупу, и шампањац се пролио по неотесаној дасци стола. — Ћутите, господине мајоре, чуће вас војници. Душко се нагао и вукао за рукав мајора.
— ”...по сваку цену...” телефон је вриштао из пука. — Ма куд баш мене, господин’ мајоре, — стар сам човек — и жењен сам — куд ћу ја на Стару Попадију — шаљите људе млађе... — Није време за шале мајоре...
— Није време за шале мајоре... Но ни старом командиру није до шале било, јер су му дрхтала мршава колена. Преко гребена су већ промицала погнута
а моју децу, ако их и ти икад видиш... И он би ту обрисао сузу која му се уставила на дугој трепавици. — Господине мајоре, шта је вама? Оставите се тога, глупости, — тешио га је растужени Душко, и брисао плаве, детињске очи.
Са поносом је показивао на огребано месо и на куршумом раздеране чакшире. — Мало коњака, господин’ мајоре. Капетан Дановић пружао је боцу. Мајор застаде н пружи руку.