Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
кад се шапурика млела и јела и од шапурикина брашна чесница и весилица правила; о скакавцима и пацовима и о Талијанима мајсторима што имају некакву свирајку па умеју њоме да их извабе из свију кућа и амбарова, па их изведу за собом, а пацови трче
Матавуљ, Симо - УСКОК
Изабраше мјесто за Јанкову кућу између кнежеве и Мргудове. Јанко даде наснову и погоди се с мајсторима прекотрупце за четрдесет и пет цекина. Стијепа постави за настојника и синове му за аргате.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
У Старим и новим мајсторима он слика тај исти контраст између онога што је некада било и онога што је сада у занатлијском реду.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
сагни се под поноћним звоњавама бистрим и тешким као да ти звезде падају на шлем, у шуми великих ружа поседи с мајсторима нека ти нежним длетом промене лик. Онда у планине! До дивовских чаша пуних леда и студених чардака магле.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Јетрве (краљица, деспотица и војвоткиња) носе саме мајсторима ручак, и то по реду: данас једна, сутра друга, прекосутра трећа, — као што је обичај у свакој патријархалној
Но ето сте три брата рођена, у свакога има вјерна љуба: чија сјутра на Бојану дође и донесе мајсторима ручак, зиђите је кули у темеља: тако ће се темељ обдржати, тако ћете саградити града“.
са планине вила: ев' ми јесмо три брата рођена, у свакога има вјерна љуба: чија сјутра на Бојану дође и донесе мајсторима ручак, да ј' у темељ кули узидамо: тако ће се темељ обдржати, тако ћемо саградити града.
Немој сјутра на Бојану доћи, ни донијет ручак мајсторима, јер ћеш своју изгубити главу, зидаће те кули у темеља“. И Угљеша вјеру погазио, и он каза својој вјерној љуби:
Немој сјутра на Бојану доћи, ни донијет мајсторима ручак, јера хоћеш млада погинути, зидаће те кули у темеља“. Млади Гојко вјеру не погази, и он својој љуби не
Нешто ме је забољела глава, — тебе здравље! — пребољет не могу, но понеси мајсторима ручак“. Говорила љуба Угљешина: „О јетрво, госпођо краљице, нешто мене забољела рука, — тебе здравље!
— пребољет не могу, но понеси мајсторима ручак“. Ал' говори Гојковица млада: „Чу ли, нано, госпођо краљице! Ја сам рада тебе послушати, но ми лудо чедо
Вели њојзи госпођа краљица: „Иди, каже, моја јетрвице, те однеси мајсторима ручак, ја ћу твоје изапрати платно, а јетрва чедо окупати“.
Нема шта ће Гојковица млада, већ понесе мајсторима ручак. Кад је била на воду Бојану, угледа је Мрљавчевић Гојко; јунаку се срце ражалило, жао му је љубе вијернице,