Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Одох једној мајсторици. Добра жена, имала је двоје-троје дечице. Ја јој се понудих да им будем дадиља. Мајсторица ме је с неким саучешћем посматрала.
!... Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ Ја одем... Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Па реко’: кад можеду попови да се тучеду... — Ју, а који попови?! — трже се Пела мајсторица. — Па попови,... ови... наши. — А кога су, рекосте, тукли? — Хе, кога: тога који се неће сигурно пофалити.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Оковао се и онај кој те држи у кући. СТЕВАН: А гле мајстор Сретинице, како лепо зна претити! СУЛТАНА: Мајсторица ти била мати, па те лебом ранила. Ја сам твоја госјгођа.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ово смо овако били одредили за заметнути трагове. Моја мајсторица била уранила, да у цркву пође. Слажем њојзи да ћу с Ником цели дан на удицама рибу ловити.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ВАСИЛИЈЕ: Али забога, мајсторице... ФЕМА: Та триста те врага однело, нисам ти ја никаква мајсторица... Таки ми се вуци испред очију, немој ми смрадити собу с твојим аљинама. ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице...
) АНЧА: Мајсторице, вами је зло? ФЕМА (ђипи): Та, скоте женски, што си ти, та докле ћеш ме јести? Каква сам ти ја мајсторица, ваљда ти чиним опанке? АНЧА (загледа се у њу).
АНЧА: А шта ћемо за ручак? ФЕМА: Кувај макар кремења, кад си таква дроља! АНЧА (у поласку): (Међер је моја мајсторица сасвим изгубила памет!) (Отидне.) ФЕМА: Уредћу ја другојаче моју кућу, неће се мени такав сауерај правити.
ЈОВАН: Шегрт од мајстора? ФЕМА: Дакако, медведе! — Видиш и ја како сам се променила. Да знаш, ја ти више нисам мајсторица. Госпођа, фрау фон, или ма... ма... како, врагу, француски кажу, не могу од љутине да погодим.
Који ме шегртом назове, онај је пропао од моје госпође мајсторице. МИТАР: Твоја је мајсторица сасвим полудила. ЈОВАН: Доста је и била паметна. МИТАР: Па куд је сад отишла? ЈОВАН: Да јој читају молитву.
Само филозофи се могу с тобом разговарати, други нико. ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице. ФЕМА: Мајсторица, ниткове, ваљда сам ти коже чинила. МИТАР: Него ниси. Знаш шта је, Фемо, Васа нек узме Евицу, а ти пођи за филозофа.
ЈОВАН: Али моја служба? ВАСИЛИЈЕ: Јован има од мене иљаду форинти. ЈОВАН: Е, али ми је мајсторица јошт и Анчу обећала. МИТАР: Ако спопаднем ону тољагу, сад ћу ти Анчу дати, те ћеш се крстити.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
И тако Ристана неочекивано постаде мајсторица и своја газдарица. Шор је одмах поделио улоге. С једне стране се расклиматала даска на плоту; с друге стране, једнако
Испало је тако да су мајстор и мајсторица преварили паланку. „Весела удовица” роди сина. Крстише дете Срећко, јер је родитељима срећу донело.
” Није претеривао мајстор Коста. Поруџбина ваздан; у кућу се купују нове ствари; деца весела и напредна. Мајсторица је све нешто волела да купи ствари од метала. Говорила је: то деца не могу разбити.
Али су у основи деца била добра, нису чинила штете ни пакости ни људима ни животињама. Мајсторица се понекад ипак потужи на урнебес и тутањ.
Мајстор Коста улети натраг у радњу, дочепа неки предмет и расцопа огледало. Улети сад за њим и мајсторица и дрекне: „А гле откуда Ристина нарав!
” Мајстор Коста, што никада, дрекну такође: „Ја сам добио ту нарав од њега, псета санџаклиског, а не он од мене.” Мајсторица удари у плач. — „Земљотрес код комшије!” — шушка шор.
Постаде везиља. „Треба само да почне вести за цркву, и онда се зна да ће плести седе.” Сети се једнога дана мајсторица Ристана — „Дошло ми као у сан” — неког лековитог блата крај манастира у Санџаку.
И тако се све добро сврши, венчаше се, и Сека оде „далеко” — уздисала је мајсторица. Прво писмо после Секине удаје била је вест да су Ристу затворили. Због увреде мађарског народа.
Онога истога дана кад је дошло писмо с вешћу да је Риста изишао из затвора, умрла је предвече мајсторица Ристана. Али тешко, с питањима и тражењем у очима до пред само издисање. „Децу желиш, Ристана?