Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Као небо од земље! Ти, Алка, кад би се строго узело, још ти не пристоји шешир носити. Ти си нешто мало више од мајсторице, а ја могу носити и вал, — рече поносито Мица. — И ја га носим, па ко ће ми стати на пут?! — одгонетне Алка.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
фанфуље, сукнозгртаљке, испичутуре, успутњаче, сногуше, сенабије, утешитељке, збрзићке, удаваче, профукљаче, учкур-мајсторице, успаљенице, и зграновнице, и чакшируше!
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЕВИЦА: (Ах, боже, шта ће јошт од мене бити?) ПОЗОРИЈЕ 2. ВАСИЛИЈЕ, ПРЕЂАШЊЕ ВАСИЛИЈЕ: Добро јутро желим, мајсторице. ФЕМА: Каква је ово свиња? (Чепећи се.
Знаш ли ти да могу таки на пединтере повикати да те чак на сокак истерају? ВАСИЛИЈЕ: Ја не знам шта ви говорите, мајсторице. ФЕМА: Рифтик, рифтик, он неку мајсторицу тражи. ВАСИЛИЈЕ: Шта је то? Евице, шта је твојој матери?
То је гурбијанство. Јокан, Јокан, кумте писли хер, вирфте гурбијана хинауз. ВАСИЛИЈЕ: Та немојте се шалити, мајсторице, него ја сам дошао да питам какве ћемо аљине за Евицу.
ФЕМА: Ти мој зет, с овим издртим лактовима? Сад ће ме сместа грозница уватити. ВАСИЛИЈЕ: Али забога, мајсторице... ФЕМА: Та триста те врага однело, нисам ти ја никаква мајсторица...
Таки ми се вуци испред очију, немој ми смрадити собу с твојим аљинама. ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице... ФЕМА (увати га за руку): Марш из моје куће, тражи мајсторице код твога оца, а не код ноблеса. Ух!
ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице... ФЕМА (увати га за руку): Марш из моје куће, тражи мајсторице код твога оца, а не код ноблеса. Ух! (Наједанпут га пусти.) Ух!
ВАСИЛИЈЕ: Мајсторице, то није лепо од вас. ФЕМА (полети на њега, пак се опет тргне): Вуци се, кад ти кажем, из моје куће, или ћу таки
ФЕМА: Наш Васа, паорска траго! Оћеш да се љубиш с њиме? (Василију.) Напоље се вуци! ВАСИЛИЈЕ: Забога, мајсторице, имате ли душе? ФЕМА (пође, пак се тргне): Ух, што не смем да му се приближим, да га сама истерам.
Али чекај, безобразник! (Узме лепезу, па га почне с њом турати.) Напоље из моје куће! ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице, само још једну реч. ФЕМА: Кест машир, марш! (Истура га.) Безобразник један, опоганио ми лепезу.
Нећу ја непотковану краву да имам, него девојку од моде. ПОЗОРИЈЕ 5. АНЧА, ПРЕЂАШЊЕ АНЧА: Мајсторице! ФЕМА: Каква је ово свињаруша! С њом није вредно ни разговарати. (Пређе к огледалу, и почне намештати косу.
ФЕМА: Каква је ово свињаруша! С њом није вредно ни разговарати. (Пређе к огледалу, и почне намештати косу.) АНЧА: Мајсторице! ФЕМА: Ух, мора човек у несвест да падне. (Седне на столицу.) АНЧА: Мајсторице, шта ћемо за ручак? ФЕМА: Ух!
) АНЧА: Мајсторице! ФЕМА: Ух, мора човек у несвест да падне. (Седне на столицу.) АНЧА: Мајсторице, шта ћемо за ручак? ФЕМА: Ух! (Стресе се.) АНЧА: Мајсторице! ФЕМА: Ју! Забога! (Треска се на столици.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
” А, тако л’ је, мале мајсторице? Туд ли шибате? Стари се не хвата миш том мишоловком, децо! Добро! Трчите кад имате и вољу и ноге.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Ту се загледале и заљубиле у момке чорбаџи-Замфирове, за њих се удале и постале домаћице и мајсторице, али зато ипак и надаље су се сматрале и осећале као род тој кући.