Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Образовање и развитак племена. — Претпостављало се (Дучић, Медаковић, Ровински), да је свако од рашких и црногорских племена постало од једног заједничког претка и да се формирало
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
га жена „превари“, муж има право да јој откине нос тако „да остане за уклин свјету и да се познаје по грдилу“, пише Медаковић.
М., Српски народни обичаји из среза Хомољског, СЕЗ, XИX, 1914, с. 291; Тановић, С., исто, с. 270. ³⁹ Медаковић, В. М. Г., Живот и обичаји Црногораца, Нови Сад 1860, с. 136; Јовићевић, А.
Меад, Маргарет, Гроwинг Уп ин Неw Гвинеа, Пелицан Боокс, 1963. Медаковић, В. М. Г., Живот и обичаи Црногораца, Нови Сад 1860.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
МАЛЕТИЋ 144 ЈОВАН СУБОТИЋ 146 НИКАНОР ГРУЈИЋ 148 ВАСА ЖИВКОВИЋ 150 МАТИЈА БАН 151 МЕДО ПУЦИЋ 153 ДАНИЛО МЕДАКОВИЋ 154 ЉУБОМИР П.
који се не налазе у школском издању (Димитрије Давидовић, Ђорђе Магарашевић, Теодор Павловић, Јован Стејић, Данило Медаковић, Никола Томазео, Милан Ђ. Милићевић, Владимир Јовановић, Милорад Петровић, неколико најновиЈих писаца).
Сви ранији историчари наши, Димитрије Давидовић, Милован Видаковић, Александар Ивачковић, др Данило Медаковић, наслањали су се на ту књигу и често је просто препричавали. Сама књига наишла је на велики одзив. 1823.
Један од српских писаца тога доба, Др Данило Медаковић, 1852. године, у својој Повѣстници србског народа, овако констатује тај велики просветни и културни напредак Србије:
јануара 1831. Магарашевић припада истом реду писаца у коме су Димитрије Давидовић, Теодор Павловић, Данило Медаковић, писцима који су више културни радници но прави књижевници.
ДАНИЛО МЕДАКОВИЋ Рођен 17. децембра 1819. у Зрмањи, у Лици, где је свршио немачку основну школу. У Задру је свршио гимназију 1838.
Повучен из јавнога рада, умро је у Загребу 5. новембра 1881. Медаковић је био активан јавни радник и за Србе педесетих година био оно што је око 1820. био Димитрије Давидовић, око 1840.
до 1852). Медаковић је тим делом допунио једну велику празнину у српској књижевности: дао је популарну целокупну историју српског народа.
Листови, нарочито од шездесетих година, све су многобројнији, и све бољи. 1852. године Данило Медаковић је у Новом Саду кренуо Србски дневникъ, један од ретких словенских политичких листова у Аустрији, који ће за неких
тешкоће од стране цензуре, имао је успеха, дотерао до 2000 претплатника, што је за оно време био незапамћен број. Медаковић је својим Србскимъ дневникомъ створио читалачку публику познијим политичким листовима српским.
1851. Милорад Медаковић кренуо је у Земуну Войвођанку, »лист за књижевност, забаву и живот«, у коме се поред Његоша јављао и Јован Ст.
Поповић и Јован Илић. Одзив је био слаб, а када му је забрањен прелаз у Србију, престао је излазити. Медаковић није имао више среће ни са листом Южном пчелом (1852),75 на чијем књижевном додатку радили су: Јован Ст.