Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Нисам ни осетио како сам се вукао за њим из собе у собу. У мени је било све неодређено, влажно, мекано, као она цицвара што је болничар скиде једном с образа. Ајаох! Страшне слике! Уђосмо у једну малу собу.
— Оправљен! — каже он. — А какав ти је то ланац? — Ланац као сваки ланац — каже он, али некако мекано, није да се издире. — Знам, — каже моја мати — а откуд ти? — Купио сам! — А та шубара? То има само у Миће казначеја.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Има пара као жаба длака. Исправно као јарчев рог. Леп је као леп на плоту. Љубе се као лук и очи. Љут као овца. Мекано као кост, медено као жуч. Милостив као зла маћеха на пасторче. Милује као враг тамјан. Мио му је кô трн у нози.
— Кад се матер зове, небо се отвара. — Богу се иде кроз мајчино срце. — Сваком своја мајка мила. — Мекано је крило материно. — Мајчина љубав, дјетиње весеље. — Над мајком нема пријатеља. — И била мати, и мила мати.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Тад дјевојче неко, измеђ' црних штица, Донесоше људи. Косице јој русе По леденим груд'ма, као свила густа, К'о мекано злато, почиваху ти'о. А залеђен, мртав, к'о да с ледних уста Један горак осмјех још трепташе мио...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ту ће с’ тиха у бурну уселит душу ведрина, Ту ће уморно срце мекано наћи недро. Ал’ ко у поље неће да трави име разбира, Ко л’ на асталу памет дома не оставља млад, Нек не иде у
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
коме су "мач и пушка и отац и мајка,/ двије мале братац и секуна,/ оштра ћорда вијерница љуба,/ тврда ст'јена мекано узглавље,/ кабаница кућа до вијека".
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
3 И од камен му судбине, и од челик-века, мекано да паперје, да златали звек. 4 И да сила му је дата, бодар из непребол-дубине, изрони ли, свима да је за лек.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
јада и кад јој обелодањује своје најскровитије тајне, час је причао он, опет на исти начин: мрмљање, шапат, све неко мекано, лако задовољство.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
И ко зна колико дуго! Сав дрхтећи од умора седе Ведран, и не гледајући где седа: на мекано је увек седао. Кад, гле, шта га то љуто гризе, као ватрица пече? — Ко сте ви? — пита мајушна црна створења. — Мрави!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Мали Николица довлачио је читава наручја папрати, маховине и по пуну врећу сува лишћа. — Опа, алај ће бити мекано! Спаваћемо по читав дан. Разигра се и одомаћи чак и Жуја, па узе да се ваља и преврће по донесеној папрати.