Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
А омладина, фрајла Јула и фрајла Меланија, само се цмачу и смеше једна на другу. Шта се разговарају, то ће сам бог знати, шапћу па се зацене од смеја, наслоне
како обешењачки погледа и чешља косу, »а сокак све мирише од фине цигаре и миришљава сапуна кад прође«, вели фрајла Меланија. — Збогом, збогом! — вели једна другој. — Лаку ноћ! Пријатно спавање!
— Е, дакле, лаку ноћ! — веле девојке и љубе се као да се неће опет сутра видети. — Меланија, пријатно спавање! — вели јој Јула. — Немој да сневаш штогод страшно, знаш... што смо разговарали... — Но, но!
донела мачка, кога одмах однеше и затворише у »шпајз«, одмах је салетеше с питањима и мајка и ћерка, гђа Перса и гђица Меланија, а Ержа само одговара.
— грди је гђа Перса не знајући на коме да искали свој јед. — Али, мама! — умирује је Меланија. — Уф! — хуче гђа Перса, па не може да стоји на једном месту, него се успропадала, па јој све смета по кући.
А ми, богме, нисмо ’тели да чекамо лимун, него се кренули сами — рече гђа Перса кад је ушла, за њом поп Ћира, а за њим Меланија. И таман је изрекла то, а она се трже, па настави: — Ах, Извините! Но, лепо ћемо изгледати.
— Није Лалика, али је неко други још ређи, па још боље. Извол’те, оче Ћиро, седите, седите, гојспоја-Персо; Меланија дете, ето ти ту до Јуце. Меланија пође тамо, али је гђа Перса повуче и гурну брзо на другу столицу баш до г.
Извол’те, оче Ћиро, седите, седите, гојспоја-Персо; Меланија дете, ето ти ту до Јуце. Меланија пође тамо, али је гђа Перса повуче и гурну брзо на другу столицу баш до г.
Пере, тако да је овоме сада с десне стране била Јула, а с леве Меланија. — Е, баш, баш сте добро учинили што сте дошли — вели гђа Сида; — а ја сам баш мислила да пошљем по вас да дођете;
Фрајла Јула је могла у паузама да живи, али их фрајла Меланија није трпела, и зато она поче: — Па како вам се допада, господине, ово наше место? — Ванредно, госпођице.
— Ванредно, госпођице. — Ех, ви само шмајхлујете! — одговара Меланија. — Откад пре да вам се допадне тако?! Доћи из Карловаца, из онаки’ романтиш предела у ову равницу без околине!
? — Ју, господине, та то би још врло рано било! — вели Меланија. — Е, дабоме, то је увек дело једнога момента. — Нисам знала, верујте, да су карловачки богословци такви шмајхлери!
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Можда и због тога, тек приче су се, као дим без ватре, растуриле саме од себе, али је Меланија Бранковачка постала буднија и клинцима је физика падала све теже. - Ја разумем те ствари! - рече Атаман.
Сада ми је било јасно. Мита има кеца из физике и Атаман га је причом да ће Меланија заборавити да пропитује, или бар да пропитује строго кад буде добијала та писма, без икаквог труда убацио у мрежу.
да се сетим на коју се страну криви фискултурниково „М” у ђачкој књижици мојих сестара, а затим дигао руке од тога. Меланија неће проверавати. Фискултурник се презивао Маркота, имена нисам могао да му се сетим, али оно није било ни важно.
— Меланија ће сутра имати лице као божур, пази шта ти кажем — рече притежући оно нешто у торби, а затим се тихо закикота.
Све ће бити „о кеј”! Нагласила је да јој је физика први час и како је неопходно да Меланија дотле прочита писмо. - Надам се да ће ми ова јаја дати инспирацију за ноћас рекао сам и насмејао се, али она није
Игра је, коначно, постала занимљива, јер се у њу увукао дашак опасности. Меланија ће приметити? Упитаће фискултурника, а онда ђе све отићи до ђавола?
Заузета читањем писама Меланија је испитивала благо, али споро. Рашиду је хватао страх да неће ни стићи до ње у прозивнику.
Веровао сам да не пишем Меланији, већ Рашиди, и у писма сам уносио толико стрепњи, нежности и нестрпљења да је Меланија, коначно, положила оружје и предајући нам о електромагнетима нагло поцрвенела, ухватила се за чело, насмејала и
Па ти си луд! Шта би ти могао рећи неком као Меланија? - Рашида ме је гледала широм отворених очију чешкајући Грету по оклопу, па рекла да сам изгубљен за овај свет.
Она ће мислити како он није могао да дође! - рекао сам, али сам то рекао да бих утешио Рашиду. Могућност да Меланија то мисли била је равна могућности мог оца да се претвори у анђела. Па ипак: она је поверовала.
После распуста он ће, свакако, ићи да је обиђе и биће му потребан новац за то. Меланија зна да је његова мати болесна и да ће он ићи. - У реду, нека и зна. Али, како ти знаш, Атамане! - Зна Мита.
Више нисам био сигуран ни да ли иселим да идем, с Атаманом бар не! - Не верујем да је Меланија пуна пара, Атамане - придигао сам се.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Кивије се слатко насмеја. „А ко треба да постане његова трећа жена?“ „Грофица Меланија Зичи-Ферарис“. „Познајете ли је, Екселенцијо, лично?“ „Дабоме!