Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Дођите ето једне недеље пре подне, а поведите и Меланију с вама. И она је већ велика; данас сутра па ће јој се јавити каква прилика... па треба да зна, и њу ћу научити.
— Верујем, слатка. — Па како је мене моја мама учила, тако ја сад учим моју Меланију. — Слатка! И моја Јуца тако исто. Зна вам та свашта.
— Ах, бештијо једна, гледај само како је пакосна, мора да уједе! — рече у себи гђа Сида љутито, а посматра Перу и Меланију како су сели једно до другог па разгледају албум. — Персо, деде мало вина — вели поп Ћира.
О, Спиро, спаваш ли? — А? — Спаваш ли, реко’? — Спавам, мани ме... — А мора ли господин Пера узети баш поп-Ћирину Меланију, кад је добио за учитеља? — А? — Ху — хукну гђа Сида. — Мора ли учитељ узети Меланију? — А шта ће старцу две жене...
— А? — Ху — хукну гђа Сида. — Мора ли учитељ узети Меланију? — А шта ће старцу две жене... — Ух, та не стари, него нови учитељ, господин Пера... — А, он!... Не мора...
поспешном ветру, на поп-Ћирину кућу баш кад су изашли да се шетају, а решето је ужасно заблебетало и лупало, да је Меланију формално ућуткало, и ова не могаше до речи доћи. — А, а, то се не може издржати! — виче Меланија. — Заиста не може.
Целог сам пута им’о с њим главобољу. — Но, добро само кад си и сад дош’о. Ми се већ забринули да си то... А већ Меланију сироту не могу да умирим. »Јух, каже, да није само попи унангенем штогођ пасирало.
« а то је, знаш, нишанила на нашу Меланију... »нек причува ону њену Генофефу«, каже, »док је нису спевали паори у шору!« — Охо!
« Е, ето јој сад... — Ал’ молим... — Еле, господин Пера се заљубио до ушију у фрајла-Меланију, па је сваки дан код њих, и доноси јој све лепе немецке књиге, сентименталне и пуне жалостивни’ ствари за плакање.
како јој је муж каз’о да ће господин Спира бити обријан к’о двапут два, а парохију ће добити господин Пера чим узме Меланију, а баш ће бити красан пар; и чим се запопи. Да шта ви мислите! Оде брада. — Хахаха!
Чујеш ли, мамаљуго банацка? — Ал’, за име бога, Персида, па доста ми је удовлетворенија! Ето, Пера је испросио нашу Меланију; кроз неколико недеља ће бити и свадба. Па зар ти није доста кад си му, такорећи, испред носа уграбила зета?!
што сте, то јест, ви, у своје време, изабрали госпођу Персу себи за супругу, а она опет васпитала госпођицу Меланију! ...
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Какво писмо? - Ти, будало! - рече. - Зар ниси Рашиди обећао да ћеш написати писмо за Меланију? Мита се слаже да би то требало да буде дугачко и онакво - Атаман олизну прсте - знаш већ какво писмо?
Замислих Меланију како стоји за катедром с оном својом безбојном косом, очима и свим осталим и одмахнух главом. - Не верујем да сам
већ ујутро закуцала на прозор мамине кухиње и промоливши унутра своју црвенокосу главу изрецитовала да је оно упалило: Меланију су тог јутра видели како полази од куће смешећи се свима редом.
Гледајући Меланију како предаје о електромагнетима смешећи се и ваздуху око себе, гледајући њено сиво лице са исто тако сивожутом косом и
Нисам даље морао да гледам. Знао сам: договарали су се за ново писмо. Посматрајући, затим, Меланију како у пролазу кроз ходник клима главом фискултурнику, а лице јој се расцветава, зарекох се даја нећу бити тај који ће
Јутро је долазило споро, али и на дневној светлости нисам могао да не мислим на Рашидиног оца. Писмо за Меланију написао сам, такође, мислећи на њега, само у почетку, додуше.
Коначно, то је писмо Рашиду избацивало из коже. А шта ако Меланију не избаци? - промиле ми хладноћа низ кичму. Шта ако она опази замку?
То чиме је махао било је моје писмо за Меланију, пуно жара и молби да ниједним покретом не ода своју тајну љубав. Те молбе биле су чиста глупост.
— Ко ће да изађе на састанак? Нисам знао шта да одговорим. Видео сам Меланију како стоји на скели чекајући Маркоту, а дланови јој се зноје. Видео сам је како одлази погнуте главе.
Затим још видех читав један чопор карановских њушки како се кезе опкољавајући Меланију, Попару и Атамана, али оно што ћу памтити нису биле те идиотске њушке, већ Меланијино одједном посивело лице са нечим