Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Тако ти сирома Хаџи-Муста-паша пошаље, те наше војске, а и свог сина с војском, натраг врати. Сад четири дахије Мемед-ага Фочић, Мула Јусуп, Кучук Алија и Аганлија постану и преко везира почну владати, и што годе они напишу и заповеде,
пошљу у сваку касабу својим муселимима заповест тајно, и одреде им дан, да сваки муселим свога кнеза погуби; а Фочић Мемед-ага, не могавши се поуздати да ће мога оца и Бирчанина други ко моћи погубити, науми сам тога ради изаћи у Ваљево.
У јануарију крене се дахија Фочић Мемед-ага из Београда, удари у Зеоке и код куће кнеза Станоја руча. Премда су и Станоје и Хаџи-Рувим записани били у тефтеру
” — Мемед-ага Фочић частио се код свог брата и по лову ишао, но кад чује да Црнога Ђорђа нису послани Турци могли погубити, него
— Он: „Јест ли каков мир здјелал?” — Ми: „Он здјелал толко чтоби четири дахије Фочић Мемед, Кучук Али, Мула Јусуф и Аганлија на лодках побјегли низ Донај; за которима наш вожд послал војводу Миленка у Адакале,
године, тако ми се чини. Бавећи се ја у Бечу, изађе Карађорђе и Јаков с прочом војском на Дрину ниже Лешнице, гди је Мемед капетан Видајић довео војску.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Пусто умље амо га занело, Српско зрно срце му разнело. Паде Мемед и паде Алија, Уједе и она српска змија, Паде, брате, млади Мустај-ага, На дому му оста љуба драга, Љуба, брате,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Али пустимо да о њему говори Вишњић кроз уста Фочића Мемед-аге: Куд гођ иде, све кр'ата јаше, а другога у поводу води; он буздован о ункашу носи, а бркове под калпаком држи; он
“ А кад нама порезу донесе, под оружјем на диван изиђе, десну руку на јатаган метне, а лијевом порезу додаје: „Мемед-ага, ето ти порезе, сиротиња те је поздравила: више теби давати не може“.
Ја порезу започнем бројити, а он на ме очима стријеља: „Мемед-ага, зар ћеш је бројити? Та ја сам је једном избројио!“ А ја више бројити не смијем, већ порезу украј себе бацим,
само „док погубим“ и „он је паша, а ја сам субаша“, два израза који највише истичу једно исто осећање и намеру Фочића Мемед–аге према многим и врло различитим лицима).
Оно није Страхинићу бане, већ је оно царев делибаша; к мене га је царе оправио, јал' је царе, јал' Мемед везире, да ме царе зове на Предају, да ја војску цару не растурам: препали се цареви везири да им почем сабљу не
“ Па скочише у воду Мораву. Цар је Мемед Сталаћ освојио, не освоји добра ни једнога. Љуто куне турски цар Мемеде: „Град-Сталаћу, да те бог убије!
То гледају Турци Биограци, и из града сви седам дахија: Аганлија и Кучук Аллја, и два брата, два Фочића млада, Мемед-ага и с њиме Мус’-ага, Мула Јусуф, велики дахија, Дервиш-ага, градски таинџија, старац Фочо од стотине љета; све седам
браду, па је б’јелу са зубима гризе, ни он не зна с књигом бесједити, већ се и он томе послу чуди; не пониче Фочић Мемед-ага, не пониче, већ јунак покличе: „Дишер море, хоџе и ’ваизи! Мол’те бога и језан учите сваки данак а све по пет пута!
“ А кад нама порезу донесе, под оружјем на диван изиђе, десну руку на јатаган метне, а лијевом порезу додаје: „Мемед-ага, ето ти порезе, сиротиња те је поздравила: више теби давати не може“.
Ја порезу започнем бројити, а он на ме очима стријеља: „Мемед-ага, зар ћеш је бројити? Та ја сам је једном избројио!“ А ја више бројити не смијем, већ порезу украј себе бацим,
Пак ћем онда заћи кроз нахије, те исјећи све српске кметове. Како би нам раја додијала?“ Све дахије на ноге скочише, Мемед-аги сви се поклонише: „Фала, јолдаш, Фочић-Мемед-ага, твоја памет пашовати може!
Како би нам раја додијала?“ Све дахије на ноге скочише, Мемед-аги сви се поклонише: „Фала, јолдаш, Фочић-Мемед-ага, твоја памет пашовати може! Ми ћемо те пашом учинити, тебе ћемо свагђе послушати“.