Употреба речи мене у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

И њега су са мном душмани народа нашега гонили, и он је страдао за веру и слободу, и он је поред мене у влажној тамници лежао; и ја сам га храбрио, а он је мене тешио. И гле! Ја сам га преживео...

гонили, и он је страдао за веру и слободу, и он је поред мене у влажној тамници лежао; и ја сам га храбрио, а он је мене тешио. И гле! Ја сам га преживео... И сада могу, као овај несрећник са раширеним рукама, рећи: „Нема га! Не!

Истом је пре четири дана легао у постељу... Први дан и ноћ бацао је крв. Други дан, изјутра, беше миран, световао је мене и децу, говорио нам је и о вама. Више је пута повторавао да се у нужди и беди на вас обратимо...

— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли? Она само на оца мрзи, а мене воли. Ох, мајко, мајко!...

— говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли? Она само на оца мрзи, а мене воли. Ох, мајко, мајко!...

Не!... Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!“ Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.

„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући.

“ Од подне до поноћи!... Та то је читав век заљубљенима!... „Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу. Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца...

Тако нам прође ноћ, умилна ноћ!... И данас, кад месец проспе своје сетне зраке по луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве

“ Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ Сад дође и на мене ред. И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...

да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму!

А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: „Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио... Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Притом знај, предрага јуносте, што год добро и полезно ове године од мене получиш да за то ја и ти нашему милостивому и благодјетел|ному З о р и ч у благодарити имамо.

„Која фајда што ме је мој отац учио да ја никога не преварим, кад ме није научио како ћу учинити да и мене други не превари”, вели Жил Блаз.

Мени кукавној! Како си ме осакатила!” „Ко ти је крив?“ одговори купина. „Ко ти се рече за ме хватати и од мене помоћи искати, кад ти добро знаш како ја помажем?

Како ће се ово изиђи?” „Е, о том се ти стараш? Не брини се“, — одговори лисица — „само ти слушај мене, пак се не бој. Стани управ подупревши пређне ноге к зиду, сагни главу, и наклони рогове спред.

Ови му каже своје намјереније. „Е, мој брајко”, — одговори му курјак — „нико више не путује од мене, пак ме видиш какав сам ти.

Нема ти бољег света од онога гди је коме пун трбух! Да ти хоћеш мене упутити гди ја могу тако одебљати као ти, тамо бих ја ишао.

” „Нико му је од мене неће боље чувати”, одговори курјак. И тако пођу. При освитку упази курјак да је псу огуљен врат.

„Ниткове!” — рече му коњ. — „Залуду ти мене толико тареш и око мене лажеш, кад ти мени моју обичну зоб не дајеш.” Наравоученије Ово пристоји онима који не

„Ниткове!” — рече му коњ. — „Залуду ти мене толико тареш и око мене лажеш, кад ти мени моју обичну зоб не дајеш.” Наравоученије Ово пристоји онима који не исполњавају своје дужности,

„Нит ме се више бој”, — рече му Адријан — „нит сакривај од мене; ја сам већ цесар!” Јошт једно подобно овом. Лудовик Дванаести, будући јоште херцег бургундски, имађаше неке од

и оставити оца и матер, жену и чада, дом и имјеније своје, а нећеду већ једном да се освесте да Христос придодаје: „мене ради и Евангелија!" А сад, кад моји родитељи и сродници верују Христа и Евангелије, зашто да их се одричем?

Хе удри ти на ме, ја на те нећу.” „Та мени је то свеједно”, — одговори лонац — „та ја на те ударио, та ти на мене.“ Наравоученије Од зла и пакосна, а јоште кад је јачи, најбоље далеко стајати.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Куцајте се пехарима и крунама! Куцајте се и бурадима, и звонима! Куцајте се, ако хоћете, и кулама! А мене, пошто изведем из чамца, истимарим и напојим, и нахраним овим коњским чичком ову рагу, оставите Београду на прагу!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Мој отац и мати имали су осим мене јошт пет синова: Николу, Петра, Григорија, Димитрија и најмлађега Симу, који је у Ћесарији учио војену академију и био

Турци уплашени оду што су брже могли, а ја се вратим несрећном господину Мијушку, и он окрене мени говорити: ,Цар је мене послао к теби да ти које највредније људе знаш позовеш, да се дигну да вароши палимо и Турке бијемо.

” „Доцније дође један официр к нама и запита: ,Ко је ту кнез Алекса?’ и Арса му одговори: ,Ово је’ и пружи руку на мене. ,Хајде’ вели, ,зове те цар!’ — Кад рече: ,зове те цар’, прођоше ме мрави од пете до перчина.

и држите у скупу; ја ћу вам послати једнога фендрика с неколико фрајкора и чувајте народ, да се не пороби, а и мене ће скоро цар послати, да на Забрежју шанац начиним и топове превезем, но треба, кад време буде, да и ви људе пошљете

” А ја кад то чујем, чисто растем и гордим се, и мислим да сам учен и преучен. Кад мене моје комшинице хвале, мислио сам да ми не треба више ништа ни учити.

онда помислим: баш су мени добро казивале моје комшинице бабе, да сам ја учен; међер и мој учитељ Сабов не зна више од мене, зато он мени ништа не говори, а кад он од мене више не зна, што да седим овде залудан — и желио сам да идем кући.

бабе, да сам ја учен; међер и мој учитељ Сабов не зна више од мене, зато он мени ништа не говори, а кад он од мене више не зна, што да седим овде залудан — и желио сам да идем кући.

недељу дана, мислио сам, да ми ништа више не треба учити, и чисто сам се радовао да мој учитељ не зна више од мене и да ћу се кући скоро вратити, док он једно јутро донесе ми једну књигу и кад седнем за астал, упита ме: „Кад си све

Кршне Главе, оба стари и не велике науке, но што се тиче крстити и венчати и друге обреде црквене, то су добро знали и мене у томе поучавали.

моје војевати, и познато вам је да ја моје заклетве не преступам нити цара изневеравам и остављам, но цар оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали.

Кад оде поп Лука Лазаревић, дозове мој отац мене да пишем писмо везиру. Он диктира а ја напишем писмо, уколико се опомињем о томе, како су у Шапцу остала прикривена

Но кад ви тако хоћете, то је за мене лакше. Ја ћу моме брату, видинскоме везиру Пазманџи-оглу, једно писмо писати и с њим се помирити, моје војске умалити,

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Али му наврх главе рог, као овај дирек пред механом — ни узми ни остави толики, па стоји право као усађен!... Богами, мене ти подиђоше мравци! Надам ти ја бежати, а оно све брже за мном.

Обазре се и рече: »Моли се богу, Радане, што петао запева, а ти би заиста упамтио мене. Него свеједно ту је глава шећера!...« И нестаде га.

Добош ја! Што бре, узимаш паре кад не мош вратити!... У мене, Дашо, нема шале! — Ту се капетан маши руком за чашу у којој беше допола вина.

Мени обрече трећу пару... Та, знаш, хвала богу, да му није било мене, не би гроша добио!... — Па је ли ти барем дао ту трећу пару? — упита Пајо.

Дође други да моли за нешто — тако прође и он. Еле, сваки дан тек купи по неко главу шећера од мене. — Ама зар то нису људи потпазили шта радите? — Нису ја!... Намирисали су то они одмах, али су ћутали! А и шта би му?

! Робијаш стаде, погледа га, па узвикну: — Аха, Ђуко! Нуто, богати — откуд ти овде? — Донесе и мене ветар, Радане. Ви'ш, ја с мојим капетаном квит! — Јеси давно из Владимираца? — Прекјуче сам пошао.

— Тако се сви хвале њиме! — потврди и писар. — Знам ја сâм — рече поп — био је и код мене једно лето, и ја нисам имао бољег момка од њега. — Хм, хм! — учини Милун и мало се замисли.

— Неће ти прескупити, а најпосле госа си, богме, па плати му и више. — Па би ли ти служио код мене, Срејо? — упита Милун окренув се онамо Сретену.

— Јес', јес' — повикаше остали. — Боље раније. — Најпосле како рекнете — рече Среја. — А шта би ти тражио од мене до Митровадне? — Петнаест дуката — газда-Милуне. — Е много је петнаест. Станоје ти плаћа десет.

Видак се искашља мало, па поче: »Уговор између нас потписаних, и то с једне стране мене Сретена Стојића, тежака из Н., а друге мене Милуна Вучевића, трговца из истог места, на следеће заљкучисмо: 1.

, а друге мене Милуна Вучевића, трговца из истог места, на следеће заљкучисмо: 1. Ја Сретен угодих се данас с Милуном да га од 23.

— 'Оћеш само да ти што више заради — додаде други и спусти бременицу. — Бог с вама! Окан'те се ви мене! — Нема то окани се, него, де ти мени плати оне каце! повика трећи. — Каке каце? — Онаке!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Нека дубока унутарња радост прожма му цело тело кад Крушка рече: — Сједи овдје, крај мене, добри човјече! — Могу ја и стајати, честити ефендија! — Сједи, Машо, сједи!... Ево ти духана. Ти пушиш, чини ми се?

Он погледа Крушку право у очи... Овај спази. — Шта је? — упита радосно. — Честити ефендија, не питај! Пусти мене да радим!... Ја сад добро видим шта ти желиш!...

Јелица прошапута: — И баш хтеде да те убије? Он слеже раменима. — И то због мене! Као да му неко опали шамар, он се трже, разрогачи очи и погледа је страшним погледом: — Због тебе?! — Због мене!...

Као да му неко опали шамар, он се трже, разрогачи очи и погледа је страшним погледом: — Због тебе?! — Због мене!... Зар ти не знаш?... А он те одавно мрзи... Станку наједанпут пуче пред очима...

стани!... Она стаде. — Је ли, Јелице? Право ми кажи: или волиш мене или њега? Она се зарумене и обори главу. — Ти знаш — прошапута. — А за њега не мариш? — Не марим. — Нимало?

— јекну Лазар. Маринко се стаде церити: — Богме, дијете, па и главе, ја!... Шта се мене тиче твоја глава, ја чувам своју!... Кад бих ја сад тебе пустио, куд бих онда?... Мислиш Крушка не би дознао?...

Напреже сву снагу и јурну да побегне... Али га Маринко стиже и ухвати за врат. — Пре би од муње побегао него од мене! — рече он и погледа Лазара страшним погледом... Лазар се предаде судбини... Дођоше пред хан...

Ни сам не знам шта ми би!... Дође ми да га морам убити! Или нега или себе!... Нисам могао отрпети да он боље скаче од мене! Па онда, и оборио ме!... Па онда, срце ми се цепало на парампарче кад видим само како га Јелица гледа!...

Кад ти хоћеш, ја ћу се и заклети, а толи лагати! — Али кад лажеш — пази!... Немој да те ухвате! — Ама не учи ти мене! То је мој стари запат!... Ја кад станем лагати, и сам мислим да је истина! — Е, тако, видиш! — насмеје се Крушка.

па се диже колу... Мислим се: дај да видим шта ли је оно чепркао!... Док тек Лазар пројури поред мене са пиштољем у руци. Ја потрчим не бих ли га стигао, али где могу ја потрчати с онаким момком?... Тек само чујем пуцањ..

— Казаћу им да га мрзим! — А ако те буду натерали? — рече Станко и упиљи у њу. — Мене не може нико натерати! — рече она и севну оком. — Ако сам тешка роду, онда... — Онда? — Онда ћу кидисати сама себи!..

Заврзан загледа, па пружи Станку руку: — Е, еј вала ти! У свему си бољи од мене!... Харамбаша му приђе, па га потапша по плећима. Очи су му сијале од задовољства.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ПАДАЊЕ ЛИШЋА Корачаше нема, хладна, поред мене, Без сребрне сузе у мутноме оку; Крај нас беху мртве руже и врбене, Падало је вече на воду широку Старе једне

Тесне стазе беху Пуне косоваца. Весело је цветô Турчинак у њеном говору и смеху. Она је крај мене тада корачала, Страсна као лето, поред мирних вала, Поливених топлим бојама и сјајем. Вај!

И осећам где се буди, тихим шумом, Успавана душа ствари око мене. И мирише море рибом; док за хумом Свод се стакли, шири, мру и задње сене...

Из свију ствари ти си у мене гледао, Твој громки глас сам чуо у морском ћутању... С болом пред ноге твоје свагда се предао, Само за твојим

СЕНКА Иде сен моја поред мене, Огњена сабласт и џин модар; Преда мном као вођ без смене, Као жбир за мном, нем и бодар.

Засипа с топола мир по трави... Анђели веслају барке сна. Нестаје и с даном део мене, Путима незнаним куд и све... Лагано као што и цвет вене, Умиру јесени хладне, зле.

ПОВРАТАК Кад мој прах, Творче, мирно пређе У грумен глине ужежене, Тад неће више бити међе Између тебе и измеђ мене. Кад сврши ропство два начела Духа и тела, зла и добра, Пашће тад уза свих почела У задњој берби коју обрах.

И та тамна жеља негде у дну груди Расте, кô поплава какве мрачне сене. И свакога јутра будна је пре мене; И често загреје, и често застуди. У души засветли... које је то доба: Зора или вече?

Ја где сам? завапих. Моје дело где је? Кога следим вечно, несвесно и страсно? И у мени самом колико је мене? Колико?... Све ћути. Ах! то је ужасно. ЉУБАВ Је ли ово љубав, или болна једна Потреба да љубим?

ДОСАДА Цело послеподне на мом прагу седи Досада, и гледа налакћена мене. Очи су јој мутне, челичне, студене, А усне замрзле и образи бледи.

Свеједно љубиш ли другог или мене: Ти љубиш невино као цвет што цвета. Љубав би ти моја била заточење, У твом безграничном, граница и мета; Таква,

Беше као царска галија кроз пене, С гласом о победи; беше у час зоре Химна земље сунцу; а само за мене — Ред црних застава што кроз мрак вихоре. Рука ти је бела мека као цвеће, А моја остаде сва окрвављена.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Жељна сам те. Хоћу твом Јоци да кажем... хоћу да му кажем... треба ви, брате, обојица да се жените! Мене као стид: — Е, богати, мамо, боже здравља! Док будем имао већу плату! — Доста је, хвала богу, паметноме.

Нека је само теби драга и нека је честита. — Тако ми бога! Она се иначе никад није клела богом, а и мене је псовала што сам био уобичајио уз реч „богами!“. Ни иначе није она марила за каке свечане изјаве.

Неће те нико ујести! — Знам да неће! Момак који га је пратио отвори једна врата. Мене би стид. — Изволи! — рече Јоца. — Хајде ти напред! Он уђе. Уђох и ја. За нама његов асистент, па онај момак.

На кревету покрај чича-Ћорђа седело је женско створење, и оно је гледало, и гледало у мене. Али тај поглед био је нешто сасвим друкчији од Ђорђева.

Из њих је севала тама. — Видите ли моју руку? — рече помоћник, машући руком испред болесника, а гледајући у мене. — Видим, — рече Ђорђе — видим, плави се. Видим прсте! — Прсте!? — рече помоћник с неком болном иронијом.

— Па колико има прстију? Он метну обе руке на леђа, и као човек који пружа непобитне доказе, гледаше у мене. — А? Колико? Можете ли да видите? Ах, јадни Ђорђе!

Онда Ђорђе прво обриса око, и поузданим, чисто веселим гласом обрте се помоћнику: — А ко ће мене тамо анализирати? — Шта? — Та ово, како га зовете? Ова машина! — Да се електришете? Па то више не треба.

ви већ знате. Их, ала сам глуп! Па где је, опет, та квака? Као да су врата два километра од мене! Тога дана после ручка лешкарио сам на кревету и размишљао. Није вајде.

сам даље „аналисао”, даље, редом, иако ми се нешто, ја не знам још шта, све трпа преда ме и каже ми: „Хајд сад узми мене!” „Хајд, тури мене напред!” Али ја се не дам.

” „Хајд, тури мене напред!” Али ја се не дам. Ја с немачком хладноћом систематски разрађујем материјал и остављам оно нешто напослетку,

” Ох, боже, шта то све вреди? Ма шта ја радио, мене је ипак била понела, целога понела та мисао. Ја сам огледао да је се отарасим, али сам се опет, грчевито и весело

и тек кад смо и пиво попили, учини ми се да ћу успети с мојим предлогом: — Чујеш, — рекох — хајдемо, болан, код мене да вечерамо! — Дабогме, да ме још изгрди тетка Сока! — Та који ти је ђаво, шта има да те грди? — Па тако ...

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— Хе, хе, појео их, милостива! — Та, и’те, ви се само шалите; ди сте и’ сакрили? — Па појео, милостива! — И-ју, мене жалосне! Зар толике крофне?! — Хе, хе, из ваше руке, па не зна човек шта је доста!

Него, реци-дер, бога ти, шта да радим, јао, шта да радим?! Ти си сад паметнији од мене! — Не знам ништа! Од стрâ, господине, не знам, ни како ми је име, — вели Аркадија.

— Баш ћу вас нешто замолити, слатка госпоја Сидо, па ма се љутили на мене, — рекла би госпоја Перса, поп-Ћирина лепша половина, оној другој попадији, — све се канем да једаред дођем код вас на

поп-Ћирина лепша половина, оној другој попадији, — све се канем да једаред дођем код вас на једно пола дана, па да ви мене лепо научите како ви то правите оне ваше чувене путеркрофне.

»А ти онда што си«, реко’ му ја, »узео мене! Био узети госпоја-Сиду, кад ти тако пуца срце за њом, па би онда имао ко да ти прави шприцкрофне...

Био узети госпоја-Сиду, кад ти тако пуца срце за њом, па би онда имао ко да ти прави шприцкрофне... а и лепша је од мене, и дебља«... — Ваљда путеркрофне, хтели сте рећи? — поправља је госпоја Сида мало љута због споменуте дебљине.

— Молим, молим, да чујем. — Само тако ћу вам показати ако ви мене научите како се прави онај мелшпајз што се зове: Саће од зоље од квасца, јер сте ви у томе, морам признати, прави

— Верујем, слатка. — Па како је мене моја мама учила, тако ја сад учим моју Меланију. — Слатка! И моја Јуца тако исто. Зна вам та свашта.

одмах се сетила да то звони на вечерње, па одмах остави рад и стаде и сама да се крсти шапћући: »О, боже, опрости мене грешну!

— Но, квартир још и разумем, али да се храните у кафани... код Швабе... а, то тек никако нећемо допустити! Бар код мене није тај обичај. Ви’ш ти то њега!... Него манимо се тога сад, па како би било да вас проведем мало кроз село до школе..

Попа наредио да се патак закоље, а попадија одлаже смрт једнако: »Јао мене жалосне! — говорила би попадија, — а куд би био виртшафт без пáтка.

Овако сам се научио; некако ми је слађе с федермесером. Двадесет и више година је код мене; сам енглески челик, оштар к’о бријач. Извол’те се уверити! — па га даде г. Пери.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Он скупио новац, задржао га код себе и рекао јој: — Е сад добро. Паре нека стоје код мене. А ја ћу да пишем владици и чим он одобри, венчаћу вас.

— Ништа — продужава. - Не ли тада берем биље? У глухо доба, кад гора, вода, све се смири... Кад трава око мене почне да расте и камење по гори да пуца, а тад се биље, у то, глухо доба, оно види... тад оно од Бога пада.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Баш су сами били. — Јесте л', господине, добили од мене писмо? — Јесам. — Па нисте ми досад ништа на њега одговорили. — Нисам био у ствари начисто.

— Па ништа за то! Кад он има две куће, може се дуг чрез мене исплатити, па на кућу алатуру интабулирати, а гвожђарница се може напунити. Али, каквог је владања?

— Чули смо. Но најпре сам рад знати да ли би госпођа радо за мене пошла, — запита Љуба. — Ја нисам противна, ако отац није. Само ми је брига за дете.

— Немојте одма’ с дететом почињати. Детету сам ја тутор, као деда, па му неће ништа код мене фалити; најпре се осим детета разговарајмо. Муштерија у дућану лупа, иште цигарете. Госпођа Перса изиђе.

— Па ништа, одма’ прежи, па иди по њу. — Татијана неће доћи. — Зашто неће? — Ја знам зашто. — Па реци. — Мене мрзи пред овим господарима да кажем. — Та реци слободно пред нама, неће ти ништа бити, — упадне чика-Гавра.

јер је чула да јој из вароши доводе неког грка ђувегију, а она каже да нипошто за ћифту поћи неће; пре ће, вели, за мене поћи. — Да, када би то до ње стајало, за кога она хоће.

Па какве сте оштре памети! На свашта знате брзо да одговорите. Ја сам, истина, по свету прошао, ал’ ви опет више од мене знате; кад говорите, не могу да вам речи у’ватим репа ни главе, тако високо говорите.

ћу вам толико казати да врло лако може бити, шта више и верујем да фрајла-Јулка има према мени наклоности, али, што се мене тиче, ту сам сасвим чист. — Ал’, кажите ми право, зашто сте тако очи извраћали кад сте певали „Желиш ли бити моја”?

Пише Јулки писмо, да зна на чему је: Дражајша фрајлице Јулка! Ако сте ради за мене разумети, ја сам, хвала богу, здрав, и молим бога за ваше здарвље. Ја сам срећно кући допутовао.

Зато примите овај изражај од мене, а вама стоји кад год ’оћете приступ у нашу кућу. Остајем са почитанијем Јулка Нерић Кад је ово писмо прочитао,

Сад сам се мало раскуражио. Кажите, молим вас, хоћете ли ви за мене поћи? — Искрено вам кажем: хоћу; ал’ од матере морате ме просити, јер без ње не може ништа бити. — А хоће ли она?

— То је истина да је од мене погрешка била, ал’ знате, ја немам обичај никога у руку љубити. — Па зар ми нећете ту љубав учинити?

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Познајем га лично и познајем његова кола, свако је прошао поред мене. Баш главом барон Гизел, господо Бога ми, части ми! смешка се, малко блед, гледа нервозно лево и десно.

Ја не верујем. — Онда је друго било. — Онда је друго било? Зашто? Али, чекај знам зашто. — Мене је стид од тебе, Јуришићу. — Па добро имам и ја вереницу... Послушај ме, ето повуци ону молбу, повуци је сместа.

А код мене, ево, све је нешто збуњено, испреметано и замршено и сва је моја интелигенција некако грозно унакажена. Међутим, више

Не мисли да си далеко! Ти си у мени, увек ту, унутра у мојој души; и ко ишчупа твој живот убио је и мене. То знај; то добро знај, и чувај се! Сети се мојих последњих речи. Ти и не знаш колико их је овамо остало здравих...

Онда неколико тренутака настаде дубока, страховита тишина, па се он ухвати за главу, и викну: — Јелена, и ти поред мене... и ти поред мене то чиниш... ја ту... једнога... једнога забушанта, сама си казала...

и ти поред мене то чиниш... ја ту... једнога... једнога забушанта, сама си казала... Она сачека да замакну официри и са оном мирноћом

— Одвратна, необуздана животињо... једнога... једнога забушанта... поред мене, преда мном. Она се засмеја сатански: — Вараш се, рањен кроз сред груди, зато је овде, није као ти. — А ја шта?

Па тек шешир на главу — оп, оде негде. — Исто — прекида је огреѕѕе — и она рђа мене никад не пита. — ...Тако један дан, тако други, тако трећи. Пођем ја, Бога ми, једанпут за њом.

И кад би они мене сад питали куда путујем, ја бих морао одговорити да идем на одсуство код веренице. И сви би они мислили да сам ја

„А у ствари, чак ни она блага баба, светитељка она што су јој сина јединца исекли на парчад. сумњем да је од мене несрећнија. Јер све оне несреће њихове стоје ми сад скупа овде у грудима пуним суза.

Па и ја певам, пијем, ждерем, играм, и све радим у неком бунилу, а осећам добро како живот плете и мрси нешто око мене страшно, непојмљиво и фатално. „Јест, сви би они веровали да сам ја једини срећан међу њима. Сви би они мени завидели.

Волим ја вереницу Али како? Ето, убио бих се ја с места кад бих знао: да за мене од сад треба да не постоји друга жена. Да не постоји друга жена, па то би био ужас!

Африка

Док говори, осећам како јесенашње назебе, и све назебе од рођења до данас, ово сунце извлачи из мене. Заузет тим осећањем ја и не чујем добро све његове речи, али их потврђујем главом и смешим се.

Заузет тим осећањем ја и не чујем добро све његове речи, али их потврђујем главом и смешим се. Колико је за мене срећа да путујем са њиме! Сат-два његова разговора за мене су као јединствени семинари.

Колико је за мене срећа да путујем са њиме! Сат-два његова разговора за мене су као јединствени семинари. Он је пре тридесет година водио једну од најважнијих мисија по Судану, он је основао по

Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не очекују велике помоћи, јер сам хтео само да гледам, а прашину од жита не трпим.

Мала је радила и, пролазећи поред мене, стално ме гледала. Упитао сам је где спава; она ми је рекла: „Над кујном!“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код

Дакар није још Африка, није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што је блиско ономе о чему сам сањао.

Вуије седи преко пута мене тужан. Његово лице изгледа одједном још много старије и уморније, ишибано више климама и годинама.

Облачи се лагано брижљиво, и чим се нађе у шалупи наслони се на куфер и спава. Сасвим уз мене, урођеници, један човек и две жене, да би ме очарали, ословљавају се између себе на француском са: монсиеур и мадаме.

преда мном а тако смањени у перспективи, да личе на ове обојене гуштере што силазе на све стране низ плетени зид крај мене. Колибри, птице бљештаво зелене и црвене, ситне као инсекти, лете са цвета на цвет.

Седећи по ивици, сасвим на рубу стабла, младићи завеслаше. Један је био испред мене а двојица иза мене. Да им не сметају, своје тоге обавили су око грла.

Седећи по ивици, сасвим на рубу стабла, младићи завеслаше. Један је био испред мене а двојица иза мене. Да им не сметају, своје тоге обавили су око грла.

сустиже, разбијајући један свој талас на други, између шума чија је разбијена и рашчупана слика силазила дубоко испод мене. Био сам у правом урођеничком чамцу који је јурио по вољи нагих младића.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

на печатњу издао; но почем с једне стране дуговремена болест перо из моји руку истргне, с друге пак променуто званије мене за собом повуче, и нехотећу ми, морала је моја и моји пријатеља жеља неиспуњена остати.

У каковим сам се аљинама венчала, у тима н данас одим. Нити марите за мене, Нити водите бригу о мени, него живим као свака последња у вароши. ЈАЊА: О шкиљи! Не водим брига за тебе!

ЈАЊА: Ама треба и жена да слуша свога господар. ЈУЦА: Ја не знам у чему се ви на мене можете потужити? ЈАЊА: Колико сум ти пута молио и правио инштанција: „Душо Јуцо, немој да си разговараш сос наше

“ Аја! Јуца нећи да ми чуи! ЈУЦА: Он мене ради и не долази, него вас ради и због грчког језика. ЈАЊА: О, шкиљи, оћиш да ми вучиш штрикла преко нос?

Е, де, де! (Гумари, што ниси узио тако лепо новац, па да даш мене, да правимо лепа шпекулација). ЈУЦА: Тај диоген, може бити, да није био ожењен, па је могао чинити што је год хотео;

Ја нећу да се смеје свет од мене, него да ми купите шешир. ЈАЊА: Уха! Оћиш да се свађиш јошт сос мене? ЈУЦА: Ја сам доста трпила. Шта ће то рећи?

Ја нећу да се смеје свет од мене, него да ми купите шешир. ЈАЊА: Уха! Оћиш да се свађиш јошт сос мене? ЈУЦА: Ја сам доста трпила. Шта ће то рећи? Кад ниси за жену, да се ниси ни женио, срам да ти буде!

ЈУЦА: Ја сам чинила што је год било могуће, али видим да је то све бадава. ЈАЊА: Душо Јуцо, што ћиш ти сос мене? ЈУЦА: Оћу да ми шешир купите. ЈАЊА: Ама, за име бога, нема, море, крајцари! Како да ти купим, де?

Живићу како ми бог да. ЈАЊА: Душо Јуцо, што си ти почела? ЈУЦА: Што сам почела, почела! Ја видим да овде нема за мене живота. ЈАЊА: Па то све теће за једно шешир? ЈУЦА: Јесте, за љубав шешира. ЈАЊА: Ама, море, што ћи тебе шешир?

Што ћу да му дам? Ово кажи: „Немој мене, господар!“ Ово опет виче: „Немој мене, ја сум лапа!“ Шкиљи мали, нећим да вас продам, оћим да вас котим, више, све

Што ћу да му дам? Ово кажи: „Немој мене, господар!“ Ово опет виче: „Немој мене, ја сум лапа!“ Шкиљи мали, нећим да вас продам, оћим да вас котим, више, све више, ја, довде! (Показује врх сандука.

МИШИЋ: Кир Јања, ви имате врло красну госпоју. ЈАЊА: За мене красно, за другога ружно. (Прети Јуци.) МИШИЋ: Е, наравно да је она за вас.

Црњански, Милош - Сеобе 2

се стално вртео око њега, Енгелсхофен је извадио свој швапски камиш из уста и довикнуо му: „Можете да поручите, од мене, грофу Хараху, да је матори магарац. Доћи ће време, кад ће се, у Бечу, кајати, да су ове невине људе отерали у Росију.

он је наставио да виче, тако да га је сваки могао чути: „Они мисле да им још и платим што иду у Росију, е па неће, од мене неће понети пара. Ја, сие денкен wохл дасс ицх ихнен дас Гелд солл ауф дие Реисе гебен, неин, сие бринген кеинес.

Да те не окара Ђура, па ћеш да кажеш: гле!“ А отргнувши се, додаде: „Није мене ни мој покојни хватао за руку!“ Ана се препаде и покри лице рукама.

Наслони се на мене! Вала ни ја више нећу остат код Гарсуле! Мислио сам да ћутим и трпим, ал’ овако се више не може. Можеш ли да проходаш?

Мислио сам да ћутим и трпим, ал’ овако се више не може. Можеш ли да проходаш? Та теже ми је ово гледати, него да је мене. Вала, тераћу га, Павле, до њенога цесарскога величества у Бечу, да га суде. То ли су наше награде?

„Ана ће да ти каже, сердце! Ти знаш да је та твоја Росија далеко, а да су у мене ситна деца. Али, ја сам, да се иде. Ако имаш чврсту надежду да се треба дохватити Росије, ја ћу поћи.

Молбе, потврде, акта – ухвате те. Како ћу да оставим сиротог Трифуна? Шта ће он овде, без мене? Грех је преварити човека са шесторо деце. Тешка је, дугоњо, материна клетва.

“ Петар није скидао ока са Ђурђа и жена, а затим остави жену и примаче се Павлу: „Слушај мене, дугоњо, немој ни жене, ни Ђурђа. Аха! Неимање, што но кажу, немир је од свијета.

Ти си, Павле, утањио, ал’ ако те немаштина вуче у Росију, махни се тога! Све што је у мене, и моје Варваре, као да ти је остало од оца! Пусти ти да ти суде у Осеку и сачекај ријеч судника.

Нећу порекнути што писах, знај, док је у мене коња и пиштоља. Е да ме искоријене из најдубљег корена. Аха!“ Павле устаде да загрли братучеда и начини се велика

Док се само небо оспе звезда коњокрадица. Ја сам човек сеновит, Шокице, не бој се, али што кажеш за женидбу, ко ће мене за женика? Несрећа се за мене привезала. То би била моја женидбина. Грех је на то намамити другога!

Ја сам човек сеновит, Шокице, не бој се, али што кажеш за женидбу, ко ће мене за женика? Несрећа се за мене привезала. То би била моја женидбина. Грех је на то намамити другога!

Теодосије - ЖИТИЈА

старцу: — Видим, оче, да Бог, који унапред зна све и који је видео болезан срца мога, поцла твоју светост да утеши мене грешнога. Сада се утеши срце моје и душа се моја развесели радошћу неисказаном.

А ја ћу га, написавши му, одвратити од такве помисли, само ако ми учиниш братску љубав и оставиш мене у ономе ради чега сам дошао.

Зар вам доликује да у цркви са оружјем нападате на такве људе? Какво су вам они зло учинили? Ако ли мене тражите, ево ме где сам. Сада сам заузет, ујутру ћете ме видети, а ове оставите!

сродства отргнути, али се показа посрамљен и несвршена посла, вашим ка Господу молитвама а уједно и телесном борбом за мене.

ово тако свршио, написа писмо родитељима и браћи овако: „Вашим милосрдним писмом, због жалости за мном, душу моју из мене вадите, јер и мене то дира, и ја због тога болујем.

писмо родитељима и браћи овако: „Вашим милосрдним писмом, због жалости за мном, душу моју из мене вадите, јер и мене то дира, и ја због тога болујем.

Али не користи некога више љубити Него Бога, јер рече: ,Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан̒.

Али не користи некога више љубити Него Бога, јер рече: ,Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан̒.

презревши, свет и красоту света и лепоту видљивог као сујетно и маловремено оставивши, припремљени ти пут смерности од мене крстоносно узевши, пођи за мном, и туђиновање и стан у пустињи са мном изабравши живећи, где ћеш свега ослободив се

Као сигурно ми говорим ти, и веруј ми уместо земаљског царства, за које — ако мене слушајући оставиш и к нама дођеш — небескога вечнога царства бићу ти посредник.

Божји мир и љубав светих отаца пустињака, рекао бих — и молитва мене грешнога, у Христу Исусу нека је са свима вама, амин. И одмах савивши писмо, даде га за оца посланима од оца.

као што мени самом бисте, и Божјим црквама сваку част и онима који служе у њима уздајте, и све оно, дакле, што од мене видесте и навикосте — то чините. Сви су се чудили, не разумевајући речи самодршца.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

начелима Корана, услед свакодневне борбе за живот, добио друкчије васпитање: они су радни а кадшто чак и енергични. Мене је често изненађивао ступањ незналиштва, крајњег незналиштва, духовна тромост, некритичност и наивност динарских

Често се у овим песмама осећају утицаји источњачке чулности: Ти ћеш поминиш крај мене, со ће ми легниш до мене Стамено, лелеј, поље шарено, изгореф јагње за тебе, дури да се спавам до тебе, де мори Јано

Често се у овим песмама осећају утицаји источњачке чулности: Ти ћеш поминиш крај мене, со ће ми легниш до мене Стамено, лелеј, поље шарено, изгореф јагње за тебе, дури да се спавам до тебе, де мори Јано деј, казали јагње бре.

Западномакедонски дијалекти нису још у том правцу систематски испитани. Мене су као нестручног проматрача изненадиле романске језичке конструкције, као: „имам видено, чујено, разбрано“ (видео

Дијалекат је по испитивањима Олафа Брока и Александра Белића несумњиво српски језик. За мене је од интереса, што праве поређења са по и нај (повисок, поголем и најголем) и што употребљавају гу уместо је и ју.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— опет ви питате. Зашто, зашто! Ко ће то знати. Можда због тога што је из млина нестајало многих ствари за јело, па мене за то окривише. Јао-мијао, алај си неправедан, драги мој чича! Ко крао? Ја?

одједном се присјети: — Чек, чек, побратиме, па ја треба да бацим у воду џак с мачком или, можда, џак треба да баци мене? Ауф, сад сам баш заборавио, не знам ко кога треба да баци.

Његове кораке и одвише добро познајем. — Ех, шта ли је сад ово? — узвикну непознати и застаде сасвим близу мене. — Биће, канда, неки џак, а? Нико му не одговори.

— Биће, канда, неки џак, а? Нико му не одговори. Непознати онда гурну џак ногом, дохвати мене управ у слабине и гласно се насмија: . — Ехе-хе-хе, да нисам пијан, још бих повјеровао да сам нашао мачка у џаку.

Натресе крушака, наједе се кукуруза, а онда запријети да ће на крају појести и мене кад нестане посљедње крушке и посљедњег кукуруза.

— Погледај, она су двојица већ појела мјесец, сад је ред на мене! Морам да се сакријем у ону велику пећину, тамо ме, ваљда, неће наћи.

Тек што хтједох да скочим, кад истог трена ноге излетјеше испод мене, а ја, колико сам дуг, прућих се по земљи и главом бубнух о брвна.

Истог часа Сланинко престрашено цијукну: — У помоћ! Скочи коњ на мене! — Позор, браћо, ево коња мишоловца! — дочека с вреће миш Брашнов. — Сијевај, бјежи, хитај, коњ скаче на миша!!!

— Гдје је наш пријатељ мачак Тошо? — зачуди се Миш пророк. — Однио га је мој газда Брко у џаку, а мене је истукао и запријетио ми да ће ме убити чим обере кукурузе. Погледај, молим те, јесу ли већ зрели?

Молим те, брзо овамо, па примакни сланину мени или мене сланини. Миш пророк попе се на попречну греду и запе из све снаге да сланину помјери до Тоше, али све је било узалуд.

— Мрњау — фрњау — крњау, мене још воли мој чича Тришо и примиће ме драге воље натраг! Хајдемо Шарове! — А можда мене неће примити?

— Мрњау — фрњау — крњау, мене још воли мој чича Тришо и примиће ме драге воље натраг! Хајдемо Шарове! — А можда мене неће примити? — забрину се Шаров. — Како да неће! — повика Тошо.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

НА СУНЦУ Дивно је то сунчати се нага Ја никад нисам марила месо Ни мене нису те крпе завеле Лудим за тобом овако нагом Не дај сунце да те милује Боље да се волимо нас две Само не овде само

НА МЕСЕЧИНИ Шта је то сад Ко да се месо неко снежно месо На мени хвата Не знам шта је И кроз мене ко да тече срж Нека хладна срж Не знам ни ја Ко да поново све почиње Неким страшнијим почетком Знаш ли шта Умеш ли

НА КРАЈУ Кост ја кост ти 3ашто си ме прогутала Не видим се више Шта је теби Прогутала си ти мене Не видим ни ја себе Где сам ја сад Сад се више не зна Ни ко је где ни ко је ко Све је ружан сан прашине Чујеш ли

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Нудим јој лимун, носим јој крушку. Ал’ она ни да покаже њушку. Да ли постоји, ил’ не постоји? Углавном она се мене боји. АЖДАЈА СВОМ ЧЕДУ ТЕПА Наказице моја лепа!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

? РИНА (збуњена): Боже мој... ја не знам... за мене су сва подједнако важна: има мећу њима девојачких, интимних... И АГЕНТ (пошто је мало размислио посматрајући и једно

Ја вама много благодаран, бескоњечно благодаран. Ви били мој отац, добри, великодушан отац. Пре три године ви мене примили у службу... ПАВЛЕ: Али нашто толико благодарности!

ПАВЛЕ: Али нашто толико благодарности! Ви сте добар раденик, задовољан сам са вама, па свршена ствар. АЉОША: И зато мене жал, неизмерно ме жал и ја се бојим да вас не увредим. То не бих хтео, не бих хтео да вас увредим.

АЉОША: Не, не, не! ПАВЛЕ: Дакле, шта је? АЉОША: Дошао сам да вам благодарим за све што сте за мене учинили и да вас замолим да примите мој отказ. ПАВЛЕ: Отказ? Нашли сте боље место? АЉОША: Не то.

Колико се сећам, лепа и пријатна женица. АЉОША: Она мене оставила. ПАВЛЕ: Напустила вас? АЉОША: Да. Био је ту један певач, оперски певач, Пијерковски. ПАВЛЕ: Рус?

ПАВЛЕ: Како мртав? АЛОША: Ја написал њој. ПАВЛЕ: Шта сте јој написали? АЛОША: Ја написал: Кад ово писмо примиш, мене ће покривати таласи Дунава и тада нећу више мислити на тебе. ПАВЛЕ: Шта говорите, човече; какви таласи, какав Дунав?

Све је то врло разумљиво и, верујте, све се то да преболети. АЉОША (врти главом поричући): Њет! ПАВЛЕ: Слушајте ви мене, Аљоша, човек се подаје женским ћудима; бива то и биће.

Слушајте, Аљоша, ослобађам вас данас рада, па и сутра; одморите се! АЉОША (одбијајући): Ах! ПАВЛЕ: Слушајте ви мене, проведите се мало, разведрите се и све ће то проћи. Знам, немате излишних пара. (Вади из буђелара.

ЉУБОМИР: Зар се и том граном технике бавите? ПАВЛЕ: Да, архитекта, грађевински инжењер... али, мене је одувек врло занимала хидрографија и у слободним часовима бавио сам се њоме.

Ја вам све то казујем да вам укажем на значај овога дела и шта оно за мене представља. Тај рукопис мирно почива у фиоци мога стола, под кључем, али...

ви знате ону малу јувелирску радњу преко пута Касине, тај је јувелир радио за мене. Отићи ћете, дакле, и запитаћете га: може ли ових дванаест кашичица претопити и израдити ми нове. АНА: Молим!

РИНА: Знала сам да нећеш веровати. да, да, није за веровање, па ипак... можеш мислити колико је то мене узбудило. МИЛЕ: Умири се, Буби; то не може бити истина.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

посматрао као што се посматра жаба, корњача или већ нешто слично, док је разред отварао вентиле знојним жлездицама, а мене почело да обухвата осећање дремљивости. - Није ми било потребно. Бацио сам је!

Оно што сам хтео да кажем и оно што су дахтавци око мене очекивали да ћу рећи, сада нисам имао снаге да изговорим. - Мислио сам да је ствар завршена.

Доба кад су и мене шишали на нулерицу, а ја бос и гологлав трчао након пљуска, било је далеко иза мене. Оно које је наилазило није нудило

Доба кад су и мене шишали на нулерицу, а ја бос и гологлав трчао након пљуска, било је далеко иза мене. Оно које је наилазило није нудило богзна каква усхићења.

Коначно, и православна црква изби подне. Што се тиче мене и читавог чопора бабаца, није морала да избија било шта. Ми смо знали: подне је. Не може бити да није.

и настави да корача упоредо са мном на онај свој нарочити начин: ту сам, али не морам бити ту, не обраћај пажњу на мене!

Пљеснувши га по рамену, рекох да идеја није лоша, али да се не осећам спремним за то. - Није такав посао за мене, Атамане! - Ти, будало!

Јуче је био уторак; знам то по сарми. Станика је шугава ако у уторак не скува сарму. Мамин ред на мене је сутра. Упитах се да ли се већ вратила из банке и је ли већ успела да чује.

Очи јој се увек зацрвене када чује за неки мој нови укор, иако осим мене има још две кћерке које су мени сестре, а Влади и Весни нису ништа.

Сада је био ред на мене. Ово ће се, као Бог, смрскати пода мном! - помислио сам направивши први корак по огради, а исто је то, судећи по

Два метра испод мене с једне стране биле су натруле даске скеле пуне ексера с друге стране вода. Дечаци су још пуцали топовима од блата, а

- упитао сам, а она се окренула мени и уштинула ме. - Да то ниси био ти који је мене зауставио? - рекла је и била у праву, као обично.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Богат човек. Ту је већ код Кречара. — Добар дан, Јово. Би л’ погодио за што сам к теби дошао? — Откуд ти код мене? Мило ми је, седи. — Дошао сам к теби да ми за кратко време узајмиш десет хиљада форинти.

А она одговори. „Ни ја вас, откуд вас код мене, ваљда изволите меса?“ Ја пређем ближе к њој, па јој шапнем у уво: „Чујем да имате ваљану кћер за удају, имам за њу

— Добро, ја сам тридесет и пет, и удовац; стање моје знате. Да се много не разговарамо: ’оћете л’ дати вашу кћер за мене?

— Ништ’ то не чини. Питам вас опет: ’оћете ли вашу кћер за мене дати? Не иштем ни крајцаре. Госпођа Татијана мало мисли се, па опет: — Дајте ми на промишљање један дан.

Из очију девојке не познаје се ни жалост ни радост. — Добар дан, госпођо Татијана, ево мене, хоће л’ бити штогод? — Свршено је, моја Софија од своје воље пружа вам руку. Је л’ тако, Софија?

Он је човек уредан, имућан, код њега ћеш добро живети. Чула си од мене како је са првом болесном добро живео, како не би с тобом“? — Од слободне воље, — одговори Софија.

— Тако исто и код мене, моја је навалила само фишкал. Ајд’ нешто и по њој нек буде, а као отац све ћу учинити, трошићу колико треба, само да

— Па добро, кад ћемо се договорити? — Можемо сутра, код мене, ил’ код тебе, но морамо и Чамчу позвати. — На сваки начин.

— Но ви сте баш кукавице; да мене не би, потукли би вас као мачке. — Јест’, да, а ко рäни четвртог? — Испод кревета, — насмеши се подругљиво господар

Ону тројицу лопова, што су у биртији седели, рукама би их све измрвио. Мој негдашњи занат спасао је и мене и вас. Ја, стари табак, научио сам се на зиму и врућину, и та тврдоћа олакшала ми је трговину.

Шта си ме пробудио, Чамчо? Тако сам лепо снивао: био сам код куће, и тамо сам све лепо уређивао; код мене је све у реду. — А јеси л’ што о мојим снивао, јесу л’ сви здрави? — запита господар Софра.

Господар Софра грохотом се насмеје. — Но ти си баш враг, Чамчо. Правиш медведа и од мене и од грофа. Не би’ ишао, ал’ кад сам реч задао, морам. Сад су сви задовољни. Цео дан им је прошао у задовољству.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Показа им руком да уђу и рече тихо: „Појдите и не будите што увреждени слабостјом мојом. Ум ваш не потребуе от мене праздних речи. Отдавајте чест Императорки царствујушчој.

Казаћу му да је пусти међу монахиње у Јазак, можда ће је тамо вода излечити. Казаћу му да сам је узео брату, да је од мене затруднела и да нећу да се растанем од ње.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Н. мео и смео, доклен мене не узео’...“²⁰ У Бачкој, и не само тамо, сматра се да кад девојка свом момку метне кришом у џеп слепог миша, овај мора

) да не може да једе, да спава, док код мене, Јеле, не дође да се разговарамо, да се веримо.“²⁴ У Банату девојке за време младог месеца бацају у ватру семе бунике

Ја те зовем омајниче, распорниче, разболниче да ми омајеш драгог, да га распориш и убодеш у срце, у џигерице, за мене, у очи, у уста, руке, ноге, за мене. Са душом се раставио, са мном се саставио.

разболниче да ми омајеш драгог, да га распориш и убодеш у срце, у џигерице, за мене, у очи, у уста, руке, ноге, за мене. Са душом се раставио, са мном се саставио.

ће дете бити, односно колико ће бити паметно, здраво или дуговечно, према томе у који је дан, рачунајући од месечеве мене, рођено. „Кад се роди дите 1. дан по мини, пуно ће живит, а често се разбољат, 2.

Жене нарочито поштују и празнују младу недељу (прва недеља после месечеве мене) и тада неће чак ни хлеб да умесе. Дете рођено у недељу биће изузетно срећно и живеће „господски“.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

жедне, за преко блага преведене чисте, за онога што снове ваздан дене, за тихе, за сетне, за оне сасвим друкчије од мене и за оне са мном истоветне.

се заносе као барка, за Јефимије, за свете Терезе, за сваку Сафо и Јованку од Арка, за све занете и недовршене, и за мене.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Узалуд су обе старе госпође колутале очима показујући на мене, он је читаву ствар поставио на чисто дијалектичко-материјалистичку основу, тако да сам се потпуно разочарао и са

Одри Хепберн је, изгледа, најпре приметила мог снужденог јелена и по, а тек онда мене. Управо се љубила с оним надувеним Грегори Пеком, који је у том филму играо америчког новинара, кад се изненада

Идуће недеље опазише да између Одри и мене постаје озбиљно, па су скинули филм са програма. Тако вам је то у провинцији! Не дају ти да се истакнеш, издвојиш!

Каже, ћао, момци, још глуварите на ћошку? Ово је Бурза, каже мачки, а ово је Мики; овај овде (то, за мене!), то је, каже, Кеба, има две леве ноге! Показује нас дами као да је у неком јебеном зоолошком врту. Шта се дешава?

Наравно, играли су нас неки други момци; мене је играо онај плави, славни Какосеонозваше, али иначе, све је било исто, потпуно исто!

Док Хелен, Лу, Меги, мала Хелен, мала Лу, Меги и мали Том накупују неке ситнице — свирале и папуче. Шетамо, а мене хвата страх за Београд. Он, неспретњаковић — ништа! Ни прстом да макне! Ни да се покаже. Ама баш ништа!

Неделом у три Косовска улица је за мене најлепши и најтужнији предео на свету, због једног младог човека и једне младе жене, који доводе своју децу у Кинотеку.

Сада је време да човек опрезно погледа око себе да ли га је неко видео како се љуби са Жужи. Није га нико видео сем мене. Чему путовати овако далеко када је све исто? Свугде је све исто.

И ко би вам то, сем келнера, донео чашу воде? И ко би то, сем мене, само за вас писао ову причу о ђубрету и мору? ТЕРАСА Попео се на Терасу са свежњем новина под мишицом.

Али не, није манастир за мене, и заиста је крајње време да се пакујем! Плаже су опустеле, поново ничије, јахте су дигле сидра и отпловиле за Ђенову

Видех их у њиховим животима без мене... Личило је то на завиривање кроз кључаоницу у сопствену дечију собу која је данас изнајмљена неком туђинцу: то је

Помислих: боље да их обојицу држим у чаши него да они мене држе у шаци. Младић за шанком имао је узвишено држање чувара миксерских тајни.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Конте Пијеро започе: — Чусте ли безобразника? Корпо де дио, да се једна солдатина смије понашати онако према мене, а и према вас!? То није хвала!

Корпо де дио, да се једна солдатина смије понашати онако према мене, а и према вас!? То није хвала! Да није било мене и другијех као мене, и вас и другијех кâ вас, ћаше и данас и довијека овдјена заповиједати владика црногорски а не

? То није хвала! Да није било мене и другијех као мене, и вас и другијех кâ вас, ћаше и данас и довијека овдјена заповиједати владика црногорски а не ћесар, и ми ћасмо бити

— Како рече? Милица се заборави и умијеша се: — Ето рече: Јанко! — Јеси ли ти они, те те зову принципом? — Да, мене зову у Котору принцип! — А јеси ли принцип? — Не, гроф сам. — Е, па добро ни дошâ, ко си да си.

Кад те добра срећа на мене намјерила, мој си гост. Ја ћу те одвести ка владици, кад мине Божић. Добро ми дошао, господине грофе Јанко!

Примам ваше гостопримство истим срцем, каквим ми је понуђено! Видим да се бог стара за мене кад вас намјери у овој пустињи, у почетку страшне ноћи, која ће настати. Хвала! Ријечи је наше изговарао заносећи.

Тијем си ми, занаго, ближи срцу!... дакле, као што рекох, оно су ти све обичаји наши, али у мене је то половно, прешно, као мимогред, јер смо коротни, како ми кажемо...

рече: — Благо теби, синко, кад си тако учеван, а занаго и мени би благо било кад би ти овијех дугих зимњих ноћи поред мене вако сједио и причао ми како је у свијету, а особито како је бивало у стара времена.

Вјеруј ми да би то за мене највише уживање било, јер знање и памет је поврху свега. Бјех млад за времена владике Саве, али сам њеколика пута

— Мене ради — рече кнез, чудећи се. — Да, синовче! Ето имаш унука, хвала богу, дијете напредно мимо дјецу, па чисто сви страх

? Је ли, ђетићу (обрте се Јанку), зар не би љепше било да се након мене прича, што ни за кога: „Војевао је сто година, па погинуо!?“ Сви се насмијаше. Син му Рако рече: — Прећера, тајко!

Од нашега племена изабраше два Петровића, гувернадура, кнеза Драга и мене. Пети дан након тога кретоше се галије и ми на њима, божја ти вјера запамтисмо то добро, јер нам никада грђе не бје,

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Какву девојку имам за вас, да вам види око! МЛАДОЖЕЊА: За мене? ПРОВОДАЏИЈА: За вас, за вас, с пет хиљада. МЛАДОЖЕЊА: С пет хиљада? ПРОВОДАЏИЈА: (вата се за трбу).

ПРОВОДАЏИЈА: (вата се за трбу). Аха, како вам је сад? Стотину мени, пак је сместа ваша. МЛАДОЖЕЊА: Пет хиљада, ви мене у нестрпјеније доводите. ПРОВОДАЏИЈА: Јошт из какве је куће. Стотину мени, стоји ли, то јест?

Имам ли право? МЛАДОЖЕЊА: Ја се врло радујем да је на мене та коцка пала. Идем одма справљати што треба. ПРОВОДАЏИЈА: Охо! Стани мало, момче!

КУМАЧА: Та пробирати, то није ништа. МАТИ: Ајде; па да гледамо после и тебе. КУМАЧА: Е, за мене има јошт времена. МАТИ: Шта има времена, треба да гледаш за себе. Доста си браћу служила. КУМАЧА: Та.

Знам да си забуњена. ДЕВОЈКА: Е, забуњена да! КУМАЧА: Море, чудно је кад се девојка удаје. Мене је једанпут један просио, па нисам могла три ноћи да спавам. ДЕВОЈКА: А мени није ништа.

КУМАЧА: Море, немој заборавити кад пођеш на венчање да ме повучеш. ДЕВОЈКА: Нећу, само се ти нађи око мене. КУМАЧА: И да спавам пре венчања код тебе - оћеш? ДЕВОЈКА: Зашто не, бар ћеш ме очешљати.

ДЕВОЈКА: О, врага, извукла ми се машлија. МЛАДОЖЕЊА: Зар ви мене немате радо? ДЕВОЈКА: Ја не знам одкуд сте дошли на то? Да вас немам радо, не би за вас ни полазила.

МЛАДОЖЕЊА: Господична, то су само карте. ДЕВОЈКА: И карте погађају. МЛАДОЖЕЊА: А погађају ли за вас? ДЕВОЈКА: За мене нису ништа ни казале. МЛАДОЖЕЊА: Да се оставимо шале, но да се на наш разговор повратимо.

ДЕВОЈКА: Не знам и ово време какво је, све ветар — никако да се уталожи. МЛАДОЖЕЊА: Овај ветар и на мене дјејствује. Господична, ја не могу никако да се растанем од вас. ДЕВОЈКА: А ви изволте остати.

(Девојки.) А како сте ми ви задовољни? (Она га пољуби у руку.) Хе, хе! Нема без мене ништа, а? Па како сте, то јест? ДЕВОЈКА: Благодарим на питању. ПРОВОДАЏИЈА: Јесте ли весели?

ДЕВОЈКА: Зато је он са мном онолико играо на балу. МАТИ: И ја сам се чудила што толико око мене ходи, и тражи да се са мном разговара. Он се заљубио у тебе. ТЕТКА: Бре, како жали кад је чуо да си се прстеновала.

Ја сам одма казала да ће Устић Пелу узети, па тако је и било. ДЕВОЈКА: Па гледајте, тетка, и за мене. ТЕТКА: Немај бриге, душо. МАТИ: Хеј, хеј! Кад би те Марић узео, онда би била срећна мати.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

видим да су Пушкинове песме, и уопште песме, са ретким изузетком чисте лирике, каквих је у мојој читанци било мало, за мене до моје седме године биле низ загонетних слика, загонетних само због мајчиних питања, јер у песмама, као и у

Ја сам зец, ситне грађе, Радост за племените и отмене, На свету ретко звер се нађе Окретнија, бржа од мене.

Трчао је хитри покрај оскоруше, Трчао је хитри, жалио јој се. У мене, у зеца, срце страшљиво Срце страшљиво, сваки час претрне.

На мору и на копну, па чак ни на небесима Боље животиње од мене нигде не има! Зајцу ће почасно место оспорити медвед, а напослетку ће и једног и другог победити црв.

” „То није чаша, то је мој зечић”, одговори девојчица. „Морам га одвести у амбуланту”. „Иди куд ти драго, а мене пусти на миру”, рекне отац. Девојчица је била упорна, тражила је помоћ за рањеног љубимца.

Да ли је отац тата ил’ - судија за прекршаје? Мене отац стално испитује и жели ово и оно да чује. (…) И зашто нисам мислила и како нисам пазила и шта сам опет

и браћи Лукић пева као дете које поетизује свет: Свакога дана кад с посла дође мој тата мени косу чупне, мој тата мене шаком лупне, и каже: - Јак си као гвожђе.

Подстицао је, убеђивао, упућивао. „Није то за мене, не умем да пишем дијалог”, бранио сам се, пре тридесет година, док је био уредник на радију, или пре двадесет година,

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

МИЛЧИКА: Ви сте радили за народност. ШЕРБУЛИЋ: Мари ко за народност. Кад мене обесе, начаст вам народност! Хм, хм! То је ђаволски посао. СМРДИЋ: Ја канда сам знао, те сам био умерен.

Али од тога нема ништа; него сви на среду. МИЛЧИКА: Зар би ви одали ваше друштво? ШЕРБУЛИЋ: Него? Да мене самог обесе? Лепо ми и ви говорите. МИЛЧИКА: За народност треба да се један жертвује.

НАНЧИКА: Зар ти ниси имала друга посла него у мене да гледиш? МИЛЧИКА: Нисам вас скоро тако расположену видила. НАНЧИКА: Морала сам, зашто ти је отац познат као велики

МИЛЧИКА: Али је баш фад. НАНЧИКА: Као и то ми нешто вреди што чита српске књиге. МИЛЧИКА: Мене је страшно једило кад је навалила била да промените име. НАНЧИКА: Дабогме, кад је њено ружно.

ЛЕПРШИЋ: Ово је због народности, госпоја ујна. ЗЕЛЕНИЋКА: Ух, ух! Народност и маџарска кокарда! Мене ће поразити капља, то јест шлог. Ја морам пасти у несвест!

Кога оћете, затварате; који вам што да, онога пуштате. Мене сте одредили за квартире и да вам поља чувам; а гди се може што добити, ту су други. Како су ти људи паметни.

СМРДИЋ: Брзо да се бежи. ЖУТИЛОВ: Нанчика, брзо спремај што имаш. ЗЕЛЕНИЋКА (испод кревета): Забога, поведите и мене. ЛЕПРШИЋ: Госпођа ујна, брзо да се товари! (Побегне.) ШЕРБУЛИЋ: Еј, наопако, еј, наопако!

СМРДИЋ: То је истина; али знамо ми. ШЕРБУЛИЋ: Пак зар би ви мене издали? Ми стари пријатељи! СМРДИЋ: Добро, само да не окриве нас.

ЛЕПРШИЋ: Дабогме, кад су вас из службе избацили. ЖУТИЛОВ: Мене из службе избацили? Ви, безобразан младић, што сте изневерили ваш народ. ЛЕПРШИЋ: Као ви, што дајете кћер за Маџара.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

»Ја сам, вели он у једном писму, свагда љубио славно име Србин више него живот свој, и старао сам се вазда, уколико од мене зависи, чинити му част.« На руском језику изишло је 1810.

Караџић му је писао: »Нити ја знам како би вама за то возблагодарити могао што сте ви мене удостоили участником бити тога славнога, и сваку человеческу похвалу превосходећега вашега предпријатија.

Милићевић, Вук - Беспуће

Ја бих био несрећан кад бих радио друкчије. А нашто онда тражити несрећу? Ја волим трку за уживањима, мене опија брзина којом јурим. Ја се држим само површине. Јер сумњам да је живот у својој дубини тако сладак.

Да се што не љутите на мене? — запитала је она плашљиво једног дана, прије него што ће да пође, пошто је двапут дуже остала него што је имала

— Мило ми је, мило ми је, - рече Гавре Ђаковић, прогунђавши своје име и питаше се: „Шта хоће овај човјек од мене?“ и гледаше његова набрекла црвена лица, забрекао подваљак, црвене бркове, све под једним простим сламнатим шеширом;

— Боже мој, шта хоће овај човјек од мене? — питаше се очајно Гавре Ђаковић који се досађивао. И он посла у себи до ђавола и Јана Хуса, и Жишку, и словенску

Он се запрепашћавао, чудио, питао: „Откуда ово мени? Кад се је ово биће уселило у мене? Откуда је дошло? Шта хоће тај човјек који мрзи себе и друге, који се подсмијева свему и себи, који живи од зла из

Ви мене више не волите. Ви волите ову у вашој кући. И хтједе да му скине руку са себе. Једна мрачна сјенка прелети преко лица

— запита она не заустављајући се да плаче. — Горе него умрла. Да, она је умрла. Ње нема више ни за мене ни за тебе, она нас је оставила.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Како која година, и како који дан ближе Божићу, а мене редовно, сваке године, хвата све већи страх од њега. Седим тако, па једва чекам да прођу ти дани, као да нисам — боже

а сад су ми врло потребни новци!« — »Имаш добри, вели му Јова, не бој се! Зар у мене немаш вере? Коме сам ја још до сада зајео? Ти само накриви капу!« — Некоме се већ досади да иде сам, па пошаље шегрта.

»Тако, тако, једномишљениче, не брини се ти! Неће ти пропасти код мене, не бој се!« Ради те особине своје и добио је Јован Максић надимак са којим је познатији него са презименом својим.

— вели Јова. — Шта је било — било, а сад ћемо поштено — вели Јова, па намигне на Насту. Да ја крадем, зар би мене трпео господин министар у служби? Чиновник не сме да краде, Швабо. Српски не сме, а ваш швапски може бити!

— Јуче је јуче, а данас је данас. Него, у шта ћемо да играмо? Ако ти добијеш, да узмеш моју Кају. — О, за мене добра моја Кати; она мене прави кнедле, мени не треба тве жене. Доста једна! — Не треба ваша жена.

Него, у шта ћемо да играмо? Ако ти добијеш, да узмеш моју Кају. — О, за мене добра моја Кати; она мене прави кнедле, мени не треба тве жене. Доста једна! — Не треба ваша жена. — Али мени треба твоја, Швабо.

— Е, добро је — рече Јова. — Жено, чорбу на сто, а ето мене сад. — Затим скиде пиштољ с чивилука и огрну женину бунду (Јован је увек волео да се раскомоти онако у прслуку кад

— Зар ти мени то! Твоме Јови! Видиш ли, море, онај пиштољ? Сад ћу ти га скресати у чело! Ти мене знаш! Кад ме на овом степену видиш — мани ме! Ја сам звер у пићу. И »звер« се заљуља и умало не паде са столице.

А ти отпочни »Рождество«, а ето и мене одмах да ти помогнем. Силно ли пуче стари кремењак, као оно некад Крњо и Зеленко на Жабљаку.

— Побратиме — виче полаженик — побратиме, немаш, бре, бољег пријатеља од мене! А знаш ли, бре, животињо, да сам зват данас код господина начелника, па нисам хтео да идем, извинио сам се лепо.

— вели полаженик. — Е, фала, прико, фала! — вели задовољно домаћин. — Кајо, пипиревко моја, оди ближе, оди до мене... ту, видиш, до мене седи... Седи душо, до мене, Еј, да ми срце не вене! пева домаћин и загрлио своју Пенелопу.

— Е, фала, прико, фала! — вели задовољно домаћин. — Кајо, пипиревко моја, оди ближе, оди до мене... ту, видиш, до мене седи... Седи душо, до мене, Еј, да ми срце не вене! пева домаћин и загрлио своју Пенелопу.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Очи јој вељау Да менека чека, И да је у страу За мене далека. И сузе је лило Драго у самоћи: „О ти вишња сило, Кад ћеш ми помоћи!

Шикће вода, а чун реже, Бежи вртлог, стене беже — Живо, руке, не сустале! Ето мене до обале. Чун ту вежем, лаким скоком На обалу па излетим, Па лаганим онда кроком Двору миле ја полетим.

Близу двора гле менека, А на врати оно ко је? Мила моја мене чека — Чекаш и сад, злато моје? Брже доле, сунце благо, Брже амо, ноћне таме, Амо брже, моје драго Да не чека

Да ти коња твога јашем, Да бос тапкаш поред мене, Да ти бритки ја мач пашем, Бака прелу да т' приђене, Да т' оседлам кô парипа: Да виш како ага ђипа.

“ Викну мома, па ти брже За жбун један зађе, А момак се чисто трже И чудо га снађе: „Јао мене, и до сада Шета ја по горе, Али не чу још никада Да славуји зборе.

до колена Ноне јој се беле, Беле ноне до колена Момка су занеле: „Та да имаш крило лако Да прнеш облаку, Не би мене, чедо, јако Утекла јунаку.“ Па се млађан за њом стисну, Довати је саде; „Јао мене!“ она врисну Па под липу паде.

“ Па се млађан за њом стисну, Довати је саде; „Јао мене!“ она врисну Па под липу паде. О да чудна ваљушкања По зеленој трави, О да чудна љуљушкања, Да т' подиђу мрави!

“ Прођи ме се, тако т' Бога, Сунце моје, душо мила, Док је мене мача мога, Младе крвце док по жила, У пакô би јунак сишô Па весео ван изишô.

“ „Секо, селе, дивна ли си, Око твоје красно ли је, Ал' за мене, душо, ниси, Кад за другом срце бије.“ Ево сада годиница Откако му не глам лица, И нојца се веће спрема, Њега

Осим другог овде свега Мене створи из ничега, Дуом својим ти подуну, У менека душу суну; Па ми, Боже, јоште таде И у душу нешто даде, Та и

Ускрс) ЖЕЉА Кад сам лудо дете био Жеља ми је била: Кад би Боже уделио Мени једна крила, Кад би Бога дао око Мене тако јасно Да по свету нашироко Све је видим ласно; А да видим де највише Грожђа свакојака, Де смокава и сувише

Ја ни лица кријем, Нити суза лијем, Већ с' ето осмевам, И вако попевам: Нека сунца, нека, Мене драга чека, Драга сунца два Мени ће да дā. (1844, 16. окт.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Пишем, драги мој Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још путује куга с косом.

Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице шапутао Лоркине ријечи пуне језе: „Црни су им коњи, црне потковице.

двориште и пред свом дечурлијом разгаламио се на учитељицу: — А је ли ти, шишкавицо, оваква и онаква, ти ми боље од мене знаш какав је вук, а?! Није зелен? Пази ти ње!

Иако баш није било тешко испасти мудрији од Саве, старчић увријеђено пуше: — Мудрији од мене? О, види ти њега. — Да, да. У по дана, у по ноћи, кад ти год драго, само га отвориш, а он ти цак, цак!

Све је то био добар и занимљив свијет, али мене су ипак, највише привлачили гости мога дједа Раде. Био ти је међу њима пензионисани аустријски „фељбаба“ Вук Рашета,

— Исте оне честите Радине очи, душу му видиш у њима. Па чим тај мене спази, а он само стригне ушима и зарже: ђе си, вели, Петраче, камо те већ на овај крај, Србине брате!

Толико заједно љеба изјести и ракије попити, па опет му његов побратим парипче. Е, е, Петраче, лијепо ти мене јутрос накраси. Тек тада се самарџија прену и упиљи у свог саговорника. — Побро, шта ти би одједном? — Још он пита!

Примичем се и пажљиво ослушкујем. Ово је управо нешто за мене. Ја у помрчини толико звјерам и зазирем да би ми требало најмање два коња, и то нека онако — да умију и говорити.

— Раде, брате и побратиме, а је л икада коњ отео жену свом најбољем другу? ...Шта је мене некад окренуло овим путем?

Старац се загледа у мене врло, врло зачуђено, а онда се малчице замисли, растужи и коначно му се негдје испод бркова указа и брзо сакри лак

ПОХОД НА МЈЕСЕЦ Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и стезати. Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш.

Како проћи! Ујутру, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем. Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Ево овако се устобочио, луд, кад ти кажем, па просто вришти: „Женско! Кад помислим да је сто хвати од мене, нек је хиљаду хвати од мене!” ХУСО: Да хоће да се опкладимо ко ће брже богатији да сагради град!

Кад помислим да је сто хвати од мене, нек је хиљаду хвати од мене!” ХУСО: Да хоће да се опкладимо ко ће брже богатији да сагради град!

Његова ствар. Кад је он тражио — а, прича се, и по три-четри за ноћ — мене није питао. Његов алат, његова и работа! Нисам Хасанагиница па да се жалим ако и мени не дотекне.

Али, да знаш, ово ћу да му упамтим! Биће још неких пазара, затребаће му и моји грошеви! Имаће он и мене због чега да погледа! Могу ја и иза букве, и у трње, а не увек у најгушћи метеж! Може и мени да се заглави нож!

Ко зна шта би и теби испевали. ХАСАНАГА: Мени? Воло би баш да видим ко би стиснуо, КО би имо три чисте, да мене тури у скаредну песму! Главу би му откино! АХМЕД: Частио би га сувим златом!

Шта он мени каже! Жудња! Па ја од жудње побенавио? Бре! Па да сам јој слуга толике године, дошла би, да је за мене коња везивала, дошла би, ако не због мене, оно због моји рана, ако не због рана, оно барем због оног детета, да се

Бре! Па да сам јој слуга толике године, дошла би, да је за мене коња везивала, дошла би, ако не због мене, оно због моји рана, ако не због рана, оно барем због оног детета, да се барем због њега, и због Алаха, самилосном

ХАСАНАГА: Сад си рекао! То! Три сата јахања! Ето видиш! Није ми кадуна ни толико могла! Она мене константно презире! Још од самог почетка, нисам ја слеп! Е, па, сад је и томе крај!

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: А од чега, претпоставимо, да је олакшавам? Је ли ово твој Хасанага учинио, или ја? Шта ош од мене? МАЈКА ХАСАНАГИНА: Не знам је ли грешник Хасанага, али знам да је несретник.

Шта је сад нашла да изводи? Немам намеру да вепра чекам у кориту! Није мене мој покојни отац неком вепру за вечеру спремо! Дижи се одатле, па д идемо!

Каку сабљу, питам ја, каже: ону у соби. Ајде да видим. А осећам колко је сати. Уведе ти она мене у собу... МУСА (у разговору са Хусом): Знам само то, кад ага кине, ти мислиш открио се преко ноћи, назебо, Уно у

Ја ти кажем, да он гадно очајава! СУЉО: Тако бих и ја волео да очајавам! Што мене тако неко не унесрећи! Него ти, Суљо, седи на пањ, пред ватру, спреда гориш, с леђа ти ладно, кеса празна, трбух

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

сан младости и среће! Хајде да сневамо: Били смо комшије. Твоја мајка само тебе, моја мајка само мене имађаху. Баште наше беху раздвојене потоком, преко кога се прелазило на намештане, овеће, каменове.

— Ах! Ево ме! — велиш стајући преда ме — шта си ме звао, а? — Мајка те зове! — И ти не гледајући на мене, брзо, превијајући се и избацујући из шалвара твоје мале ножице у белим чарапама, отрчиш матери која те пошље да јој

Кад изредим тако све куће у комшилуку односећи и доносећи, онда пробирам што је најлепше за мене. Кад дође време да се иде на гробље, мати спреми велику котарицу и наслаже све: пите, јела, зачине.

Ако ли не? — нећу ни ја! Ево, чекај! — Па брзо, хитро, узимајући тако озбиљно улогу домаћице, доносиш ти пред мене велику тепсију.

Ја сам сео, прекрстио ноге и пуним уста, а ти само трчкараш, доносиш, седаш спроћу мене подвивши колена и пробираш што је најбоље. — Ево, узми! — велиш ти озбиљно и пружаш ми. — А што ти не једеш?

већ почех да се заносим амбицијама које, подстицане успоменом мога „високог порекла“ и охолим материним поуздањем у мене, све више се и више шираху, пружаху чак до — стид ме је већ!

Ја сам само то знао, да ти ниси за мене, да си много доле, ниско, ниско! И да је чак то доста од нас, што ти допуштамо да си код нас, те да нас служиш, да ми

Светлост је долазила кроз прозоре и јасно осветљавала све. Одједном уђе и ти. Стаде до мене. Левим лактом се наслони на моје раме, а десном руком поче прелиставати књигу коју читах. — Читаш ли?

— Ништа! — И привукох те силно да се твоја глава наслони на моју. Целим телом беше ти наслоњена на мене. Стиснух те јаче, хтедох да окренем главу, образи нам се протрше, ти осети мој врео дах и уздрхта, клону, али се брзо

Избегавала си да останемо сами. Као да осећаше неки страх од мене. Нестаде нашег тепања и миловања. Сета се често спушташе на твоје чело.

Знао сам ја све то, па ипак... Да, ниси ти била богата, из знане куће и ниси била виша од мене. Пече ме! Боли! Али и ја нисам свему томе био крив.

Али мати? Улази она тихо, поносно. Увек обучена чисто, са белом марамицом око врата. Седа спроћу мене и пита ме за школу, за другове из богатих породица. Да ли се и они уче као ја?

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Ето ти твој посао! Пак хоћеш да ти бољи после мене дође. Ај, ај, мој Хорваћанине, видиш ли што примисал неба чини! Послати такога који ће ти хака доћи: и опет ти ј кажем

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

— Лепирица као бела кад би собом цвет понела, да га виса спасе вела од земљина од увеља: тако вила поне мене у просторе васељене; те небесном лик лепиру лети с цветом по свемиру, по свеширу, по етиру. Васијона пукла пуста.

се стану отимати, наваљују, ревене се, ко ће да га пре однесе, да звездану кади Ногу његовом и њином богу: — Тако мене звуци ломе у живоме срцу моме, из недара да га носе, једни маме, други просе, једни прете, други туже; — »Ој, давори,

Тако зборе вилске очи, а у мене свирка точи, свирка лепа мени тепа: »Скочи доле, скочи, скочи! »Да те носе наша крила »где је врело сваког миља.

је, везан за катарку, у безумљу слатку, жарку, слуш'о песме од Сирена, дивних, мамних морских жена: — тако мене звуци вуку, у стоструком зборе гуку: Један вели: — Оди мени! одвешћу те светлој сени, златној звезди стар-Омира!

одвешћу те светлој сени, златној звезди стар-Омира! — — Мене шаље зрак Шекспира! — — Мени свира вечна лира Пиндара, Анакреона — — и Милтона — и Бирона — — Шилеп — Гета и Тењира

вечна лира Пиндара, Анакреона — — и Милтона — и Бирона — — Шилеп — Гета и Тењира — Данта — Таса — — Калидаса — — Тако мене звуци гоне, а за сваким речи звоне: »Не дај се од виле смести, »вештица је, зле је свести, »Бог би знао, куда језди!

— У тишини, по висини носи вила даље сина. Око мене звезде бледе, све се већма губе, реде, а вила ми прстом каже једну малу светлуцаљку, оку моме самртноме на дну видног

Ал' уместо лишћа вела једна се је ружа свела, па је пала, па се расцветала посред срца мога врела; ал' од те ће руже мене врело срце да увене. СИНОЋ (Одломак) Синоћ, Дико, жељо жива, синоћке те очекива'!

Силних жеља полетело јато да с висине изгледује злато, о небо се жеље приковале, место звезда на мене су сјале, а највећом од тих жеља клети' придела је нојца вео бледи, бледи вео сади-месечине, хоће нојца комарник да

” Прислушкујем божјем слову, довијам се благослову, у слушању услиша ме: цветак један паде на ме. Замириса око мене, пун сам среће нечувене, пун сам миља, пун сам вере, а надама нема мере.

„Опет позајми! море, докле ћеш? у Преходнице новци су ми сви!” — Позајми ми од своје науке, освести мене шта да верујем о јамачности општег ускрса?

Је л' му још љубав 'нако у снаги, је л' још онако, или већ вене, јер калуђером поста због мене! Кад мене Турци украдоше младу, украдоше и њему једину наду, једину милост коб му узе прека, и одрече се милости

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

236 ПУСТИО БИХ ЈА ЊЕГА, АЛИ НЕЋЕ ОН МЕНЕ 237 ТУРЧИН, РАЈА И ЦИГАНИН 238 ПОМАЖЕМ ТИ СПРДАТИ 239 ЕРО И ТУРЧИН 240 ЕРО И КАДИЈА 242 ЗЛОГУК 243 НЕМОЈ, ХАЏИЈА, БОГА

Кад царевић све то види, он се већма зачуди, па се тргне мало натраг, а овај чоек проговори: — Ходи унутра код мене, заклињем те богом живијем!

онда му онај чоек рече: — Дај учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај зацијело да ћеш од мене за то добити на дар јошт један живот.

Царевић пође па почне да врата затвори, а Баш-Челик рече: — О, јуначе, поврати се код мене, кад си већ два добра учинио, учини и треће, даћу ти и трећи живот.

Јесам ли ти казао да не отвориш девету собу? Царевић му одговори: — Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да Баш-Челика тражим и да повратим моју жену.

Они цар га стане од тога одвраћати: — Немој — вели — да идеш нипошто! Ти не знаш ко је Баш-Челик, мене је много војске и новаца пропало док сам Баш-Челика ухватио, него о стани код мене, ја ћу ти испросити другу ђевојку,

Ти не знаш ко је Баш-Челик, мене је много војске и новаца пропало док сам Баш-Челика ухватио, него о стани код мене, ја ћу ти испросити другу ђевојку, и не бој се, ја те опет милујем као сина свога.

стане га одвраћати говорећи му: — Прођи се ти, шуро, тога ђавољег врага, и не иди тијем путем, него остани овдје код мене, бићеш свега задовољан.

Но она му на то одговори: — Куд ћеш кад ће нас Баш-Челик стићи одмах па ће — вели — тебе погубити а мене вратити. Царевић знајући да има још три вијека да живи, наговори жену да бјеже, па тако и учине Но кад они почну

Ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди кући, и немој живот свој што ти га је бог дао да изгубиш.

јави се жени, а она се зачуди и препане па му рече: — Бога ти, зар ти је тако омрзнуло живјети, те си се вратио по мене!

Ја знам да си и ти рада да се опростиш од те напасти. А баба му се утече у реч: — О, мој синко, како не бих! И мене је тако ухватила, али сад се нема куд. Онда он настави: — Слушај добро што ћу ти казати.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

(Приступи му умиљато.) Не бој се, не бој се, нећемо пропасти. МАКСИМ: Иди од мене! СОФИЈА: Зар се ти срдиш? МАКСИМ: Иди, кад ти кажем, док си читава! 6.

МАКСИМ: Нећу, да шта ћу; аљине се неће прати; цветови се нећеју куповати? Кад сам ја јошт на бал ишао? За мене је бал! СОФИЈА: Па ти немој; ићи ћу ја са Лепосавом. МАКСИМ: И дете да ми квариш!

Што си тражио честиту жену, кад си такве нарави? Мислиш и мене као ону прву? О, вараш се, драги, пре ћемо се раставити. (Одлази с Лепосавом.

Мислиш и мене као ону прву? О, вараш се, драги, пре ћемо се раставити. (Одлази с Лепосавом.) МАКСИМ (сам): Сад, она мене јошт псује, и она је честита, само ја не ваљам.

Тако је, кад јој се попушта; али како се била разрогачила, јошт би она мене тукла. Хм! Хм! Да сама иде на бал, смем ли је пустити, а каква је, она би то и учинила.

коју, три стотине вила и што ти ја знам; ако ћутим, а она: „Шта ћутиш, шта не говориш; зашто си ме узео, кад мрзиш на мене“. Више би пута пио и ја мало вина, али она: „Како ја пијем воду, па нисам умрла“.

Шта га видим, кад изиђем из подрума, уста бела, а она као рис на мене. Од тог доба немам поштења да идем сам у подрум, него ме увек она прати. МАКСИМ: У меану, куме, кад ти дође жеља.

МАКСИМ: Опет мислим, да је моја гора. Отоич мал ме није столицом ударила. КУМ: Мал није? То је јошт добро. Код мене не иде тако непоуздано, него што науми, то и сврши. МАКСИМ: Кад је тако, то смо ми обојица несрећни.

На пример: „Гди си био битанго светска; куд те враг једнако носи.“ МАКСИМ: Доста, куме Мито, доста, код мене је друга фела од жене, а фела од зли жена има толико, колико грозница: једна је ладна, друга с ватром, трећа нема ни

МАКСИМ: И моја штета. СОФИЈА: Не верујем да си имао штете од мене. МАКСИМ: Та куд ће ми веће штете, него што сам узео такву распикућу.

Четврти дан или је отера, или сама побегне. МАКСИМ (тресе главом): Еј, код мене би је ја отерао, али она не да. КУМ: Ја ти кажем, куме, ти имаш анђела.

СОФИЈА: Ја сам тврдо закључила, и то мора бити. МАКСИМ: Мора? Кучко од жене, та ти си наумила мене да сараниш! Само нека то буде, па нећеш ни по сата бити са мном. СОФИЈА: Већ зато ћемо лако.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

задобио; имао сам срећу сопственим ушима слушати како је гдикоја лепа господична свој удивленија достојни језик против мене пружила, али — ружа остаје ружа, ако ће нас двадесет реди на дан убости.

Ја, дакле, таки и таког створа момак јошт нисам срећан био да се каква девојка (оћу рећи господична) у мене заљуби. Ја сам млого пути молио и преклињао Амора и Венеру, бадава; резултат је увек био: „и не пријаша јего“.

СУЛТАНА (замане): Сад ћеш се обрецивати наопако! Мислиш да сам ти ја винцилирка, да се кривиш на мене? Шта си стала? Немаш никаква посла? ПЕРСИДА (пође). СУЛТАНА: Тако, сад ми почни јошт инат терати.

Оћеш да те молим да говориш? Јогунасти роде, неће ме ђаво од тебе нигда курталисати! ПЕРСИДА: Кад вам је тешко од мене, а ви ме отпустите, ја ћу мени наћи службу. СУЛТАНА (ћуши је): Оћеш да ми једнако идеш уз нос.

ПЕРСИДА (О, боже, боже!) СУЛТАНА: Шта мумлаш, немаш свога посла? Сестро Луциферова, ти ћеш мене у гроб отерати. Шта си стала као проштац насред собе? ПЕРСИДА (пође).

СУЛТАНА: Госпођа? Начинио си ме парасницом, као сам што си. ТРИФИЋ: Ти мене с отим вређаш. Немој тако, пиленце моје. Треба малко да се умериш, ти си госпођа.

) ТРИФИЋ: Немој тако, душо, то није лепо. СУЛТАНА: А је ли лепо да напушташ служитеље на мене? Проклет и онај час кад сам те први пут видила. ТРИФИЋ: Али девојка ти није ништа скривила, брате!

ТРИФИЋ: Оћеш за њим на сокак да трчиш? СУЛТАНА: Макар у пакао! ТРИФИЋ: Султана, ти си мене јако увредила. СУЛТАНА: Увредила сам те, а ти мене ниси? Шта си тражио отмену жену, кад јој не знаш чувати чест?

СУЛТАНА: Макар у пакао! ТРИФИЋ: Султана, ти си мене јако увредила. СУЛТАНА: Увредила сам те, а ти мене ниси? Шта си тражио отмену жену, кад јој не знаш чувати чест? ТРИФИЋ: Ја не знам у чему ти чест полажеш?

ПЕЛА: Сад ми је момак казао. СУЛТАНА: Угурсуз! У свачем ме мора једити... Кажу људи да млого на мене наличиш. ПЕЛА: Тако су и мени казивали. СУЛТАНА: Оди да видим. (Повуче је к огледалу.) Заиста,... хм! (Љути се.

Ја знам што радим. Ти си једнаког лица и мога стаса. докле год ја не дођем, ти остајеш овде место мене. Поватаће Султана свима крајеве! ПЕЛА: Али ако ме познаду? СУЛАТАНА (лупи ногом): Опет почињеш? Оћеш и ја да почнем?

Није шала, навуче жена моје аљине, повеза се, пак канда у воду утону, а мене остави да будем место ње госпођа и јошт да се ником не издајем. Шта ће бити ако дође милостиви господин? Ево некога!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

(10. ИВ 1992) ОСМЕХ Ко златну маску из Микене, Која је Други облик праха, Угледао сам на дну мене Тај осмех задржаног даха, Што успео је да се згусне За тренут на дну огледала; Оком без боје и без зене Будућност ме

тренутка заувек ми лежиш У наручју, ван причина и ствари; И свет се обнавља у мојој кретњи И љубави твог чина, изван мене; И зато остаје у равнотежи. Положила сам обе уске шаке Под твоја плећа, придигла полако; И заувек смо скамењени тако.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

паперјасте браде, једним од оних прилично конфекцијских момака из Кнез Михаилове (не замерите, то говори злоба из мене), загрљени су, наравно, али он ме и поред тога гледа са благом мржњом.

сунчаној страни улице некако осећа да сам помало заљубљен у његову Анчи, и сасвим сам сигуран да ме после оговара, а мене је тако лако оговарати — свакога дана пружам милионе повода за оговарање.

Онда се најзад одлучим па — куд пукло да пукло! Цап — а ви мене право на вечеру! Стварно сте слатки! У ствари, допада ми се код вас то што умете да слушате човека.

Не масирам вас? Знате, вечерас ми је ноћ од брбљања. Без везе. Једноставно, осећам да из мене тече нешто као нека поплава, а и ова винчуга... Ох, опростите — наш породични израз за вино!

Наравно, ако ме лично ви не откуцате? Али нећете ви, то се не би слагало с оним што пишете! Шта могу, то је јаче од мене! Једно време сам, знате, мажњавала само каранфиндле по кафанама! А што се тиче, старог Фокнера, хоћу да кажем...

Ставили бисмо у торбу два велика сендвича са саламом и сиром, и термос пун млека за мене, па бисмо се отиснули чак до горњег шпица Аде, где бисмо глуварили све до мрака.

Скоро ће крај рата. Мене још нема ни од корова. За столом седе три старца. Стари Јосиф Висарионович, стари Черчил и још старији Рузвелт.

Матурски рад — Ана је Ана је Ана! Драга матурска комисијо, па да ли сте ви уопште нормални? Тражите од мене до после свега што сам до сада налупетала (Видети мој необјављени есеј „О улози свитаца у мом животу“, Кондина 9, И

локатора заузимао много локаторскији положај него Суленце: због тога је и могао да каже Сулету: „Иди, дете, среди то — мене мрзи!

Систем: Јадници (од Виктора Игоа). После се некако навикну на мене, а та гајба постане мој дом, док улица поред пијаце буде мој град.

кича за младенце, ватање у капијама; Београд је измислио још сву силу ствари, а поврх свега— Београд је измислио мене или ме, и то је чињеница која ме чини срећном.

Волео је, иначе, да нас окупља и да нам чита најновије вести. Наравно, сви су убијали тутањ сем мене. Тада ме је жестоко убеђивао да је Адолф Хитлер обично аустријско мазало и да никада неће успети да се извуче из

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

КУПИНОВО І МЕЂУМУРЈЕ, ИЗРАВНО Сањам ли се или јесам, или са сна стресам плесан? С мене јутра трипут свићу и освану у небићу. Изван света, изван ура, тече, тече моја Мура.

У сну ли сам или што сам? Није лудња — Реч је ово. Звезде једе Купиново. Труле сињи сни изнутра. Са мене се свлаче јутра. Као Ново свето слово расцвета се Купиново. Из трњина и оструга прхне птица, засја дуга.

У зрелој јези сурога иња цвати ми, цвати Роѕа цаніна. Из мене сјаји гљива лудара. Са чамов-даске пишу ми чавке. О тмурно подне лађом ударам и бродим, бродим без једне јавке.

Златну ми шкрињу чворак раскује: освићу цесте, светле богази, од моје руже флора страхује, кроз мене ружа с ножем пролази. Спушта се паук с празне чахуре и жедан преде, у лов полази.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МИТА: Али славенски треба и мене да научиш. АЛЕКСА: То је лако; само употребљавај често „понеже“, „дондеже и по неколико баталиона „ахова“ и „ихова“

МАРКО: А, и ви сте од књига! То сте се рђаво на мене намерили, него ево моје Јелице, од ње нећете моћи утећи. Збогом! Разговарајте се док ја неки посао свршим. (Полази.

ЈЕЛИЦА: Ви дакле морате бити особити гени. АЛЕКСА (поклони се): Ово је за мене комплимент, господична; но ја искрено исповједам да је највише моје воспитаније к тому содјејствовало.

И ко ће противу судбнне? данас би срећним себе цјенио, кад би искусио да ме искрено љубите. Ви сте мене стрелом ујазвили, коју никакови балзам залечити не може; ви сте ме обајателном дражестију вашом тако опчинили, да не

АЛЕКСА (ђипи горе и увати је за руку): Ви мене љубите? О, бози, помозите ми да моја чувства изразим. (Пољуби је у руку.

Видиш ли ову девојку; тако сам је речма довео, те се заљубила у мене као маче. Него, сад лажи, ако мислиш штогод. МИТА: А шта ти ја знам, кад нас је већ видила.

АЛЕКСА: Ваш је труд пун ружична цвећа за мене. ЈЕЛИЦА (наточи вина у чашу): Ако смем служити... АЛЕКСА: Љубим руку. Вина никада не пијем. ЈЕЛИЦА: Ово је ауспрух.

АЛЕКСА: (Еј тужан, та ово се не тиче мене). Господин Вујић, треба знати да се у ствари тек полак случава што се год приповеда.

ЈЕЛИЦА: О, татице! Он ако и остане, неће из другог узрока него због мене. МАРКО: Гледај ти ње! Моја ћерко, он је барон.

Барон жали њену судбину, али опет каже да би овде радије живио, и то због мене. МАРКО: А милујеш ти њега? ЈЕЛИЦА: О, татице, није могла Геновева већма љубити него ја њега! МАРКО: Ето ти!

АЛЕКСА: Пак шта се то мене тиче? ЈЕЛИЦА: Каже да сте ви. АЛЕКСА: То је лепо. Ако јој је што дужан, добро се и досетила.

АЛЕКСА: Тко ће свету уста запушити? МАРКО: Ово је девојче јошт једанпут код мене било. Драга моја, ово није онај младић кога ви тражите; онај се зове Батић.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

ти једном, делијо стара, у лов са мачком Пекмеза цара, идемо журно кроз неку раж у правцу горе Дебела Лаж; у мене пушка одлична роба, ваља ми више од шупља боба, у њега топуз из дрена сува на страх и трепет медвјеђих бува.

Пшеницу желим душу да сладим, само се торбе и зуба бојим. Искрено реци, прикане мој, мислиш ли мене у лонац свој ?

! Унутра сједи чувени госа, храну му скупља милион људи. За мене ради свакога дана крилата војска Џивџана хана.“ Дивима леђа од страха бриде. „Чујеш ли само страшнога ђиде!

Ту су ти шуме и поља родна, понека башта, њивица плодна, скупљала то су читава јата за мене лично гладнога брата.“ Замуца вођа: „Тако ми брка, ђидија овај све живо крка! ... До сада ниси био нам знан.

Нека ти барка још брже лети, и кад је нађеш, мене се сјети, па ми донеси пећ.“ У зору Мачак заплови даље, пингвину поздрав са барке шаље, весело капа маше.

“ Чуди се старац дугачке браде: „Откуда риба за мене знаде?“ „Рибица добра на мору јужном, нашла је капу с поруком тужном и на њој крви трачак: „Јуначки гинем у бури,

Кад је почео, ко ће да памти, и мене, богме, сећање вара, саградише га мајстори вешти у давно доба Пекмеза цара. Сад је уморан како и не би, и њему

У росно јутро, још нигдје сунца, он се дигао рано. — Кад ове стазе оставим — каже — сећај се мене, врано. Крај реке луња и гунђа тужно ко касни пијан гост: — Још док сам био малено штене изгубих овде кост.

У сутон често у небо гледа, тужно му сјаје зене. — Облаче, пловиш у незнан модру, лакше, причекај мене! За првог снега одједном живну, поспану збаци мрену, подиже главу, залаја гласно, у пустош белу крену.

“ На млину у том шкринуше врата, ево ти Трише, веселог деде, угледа кости па истом дрекну: „Без мене, је ли, риба се једе?! Овамо колац, овамо прут, овамо пушку, страшно сам љут!“ „Бежимо, Жућо, батина ево!

Сат ми стао и тврдо заспао, под поњаву сакрио звоњаву. Тврд сан лупи и мене и друга, сваком оста на глави чворуга. Рано јутро лутало по мраку и разбило фењер у буџаку.

“ Бескућна куца скита, тужно јој светле зене, свакога успут пита: „Зашто не купиш мене?“ Жирафа важно шета, небески подупорањ, не може стана наћи, тражи црквени торањ.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизирало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао. Најпре се обзнанило у мени оно што је данас

Његов син скида капу и гледа ме смешећи се. Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј. не гледа ни у шта, пошто тешко да тамо има шта да га занима.

Више бих волео да из Хуенте напустим језеро. — Онда ћу ја у пет доћи по вас. — Дођите у пет по мене. Оно је замак? Изгледа огроман. Не видим рибарске куће. — Село је са друге стране острва.

Између ова два острва, сасвим близу мене, дижући тихи и ведри шум, пролазе две рибарске барке. Људи на њима су ћутљиви и лаганих покрета.

Птице, које су, мора бити биле ћутљиве цео дан, граје раздрагано: у вечери изнад мене, уз острво, све смеђијој а преда мном, по води, све плављој.

Изнад мене се чују журни кораци, отварају се врата негде у дну горњег ходничића и топла, радосна светлост расипа се на све стране.

Чак се и трзају у сањању. Ја не чујем цео разговор који се води око мене. Сасвим сам расејан. Мислим како су сви ови луди апсолутно симпатични и простосрдачни.

Ја сам ти давно то рекла, је ли, Мигуеле? — О, ти си рекла... Разуме се, Бернес је енергичнији много од мене, а онда, Бернеса сви слушају кад говори. Ја не умем да убедим ни у оно што би требало да цео свет зна већ од рођења.

„Какав мислим у себи. „Тако бих волео једном да стварам, скупљајући оно што је најбоље у богатствима око мене, да прерадим то затим у једну јединствену хомогеност.

се огроман, јер сам средиште свога посматрања и своје мисли, а све то друго, иако живот као и ја, остаје сићушно око мене до у бескрај. Међутим све је игра и заблуда личности; перспективе се уређују око мене а ја нисам господар чак ни њих.

Међутим све је игра и заблуда личности; перспективе се уређују око мене а ја нисам господар чак ни њих. Нисам господар ничега, ничега, чак ни себе.

— О, да! — Ви сте најстарији? — Да, ја имам двадесет и осам година а мој брат је за две године млађи од мене. Он воли свој занат. — Зар га ви не волите! — То је била жеља мог оца; да овде останем. Ја сам служио у марини.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Уокруг мене тишина је само, Кроз брсно грање бледи месец сја — Ја блудим даље... Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна!

Т Под нама лисје шуштало је жуто, Крај мене, душо, стајала си ти; Мирна си била, — ах, и ја сам ћут'о, Обома нама тужни беху сни.

Удар судбине обиш'о ме није, Из гроба заман дозивљем те ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва — Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу, не разуме јад, Ни вреле сузе по лицу ми бледом, Ни смрћу твојом

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Старе су напеве као бурјан тргали не би ли црква тврђе им стајала, и мрзели су на мене! У беди минух, по мраку сахрањен, ко чаробњака ме сневају, не устах ја из гроба!

А мене пред црквом држе да смирујем божјаке. Реч ми се залуд открила и залуд бдења и знања кад ме нису са царским писмом

кажем им, док се куполе њишу ко високо цвеће, зар удар звона да буде за мене узвишен знак! И ноћ им прелијем преко торњева и глава.

ПОЧЕТАК ПЕСМЕ Једна је жена прешла са мном реку по магли и месечини, прешла је уз мене реку а ја не знам ко је она. У брда смо пошли. Коса јој дуга и жута, блиска у ходу њена су бедра.

У једном се животу родих звер и бес је из мене кипео као из светитеља миро, побих мужеве и стада и дрвећу трбухе распорих те плакаху дуго као година.

Па и мене су извели из такта ти гадови лепљиви ко гробљанске бубе! Други су хтели да их бритвама дељу, на заласку сунца да их

Јеретицима се иде наруку и то мртвим, а за мене остају сплетке дворске и тешке грдње с неба! КОСОВО Сад је то прича у граду будала, а тад су погинула цара два!

је и свако од нас пустио корен насупрот чуду неисповедивом што над главама промиче мрко Онда Сава стане пред мене каже: ко си овде је вече никога нема сенке све раде по својој ћуди гладуј ево ти хлеба врати се кући проповедај друге

који љубим и одлазим с њом у шуму кажите ми како се зове док свиће ни пијан ни трезан земље ове жамор нешто лети на мене брже од птице диван ми се ближи куршумс друге стране мраморна плоча њих нећу да изгубим.

се на периферијске терасе ниже од насипа ниже од купатила ваздухопловство се страшно свети утваре иду право на мене из ината склоништа увек имају слабу тачку као и привиђења што те море апокалипса се лечи лепотама каже једна жена

знању спремите се за туризам по паклу мада пресуда још није пала Картароши да вас нешто питам има ли за мене места за столом хоћу да играм чак и без весеља можда је и милост коју чекам само обрт у божанској коцки обрт

у ропство затим и наредба да се намештај поломи и да се наложи ватра за нас јер јагње од злата не гори не треба мене критиковати због оваквог краја ја сам био помирљив и сасвим је извесно да сам весео (црно уопште није тужна боја)

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ГИНА: Јеси ли ти то, пријатељ-Агатоне, тако наредио? АГАТОН: Откуд ја? Ко мене пита? Ту је адвокат, он је старалац, па је он ваљда тако наредио.

тако, нашла се ту. САРКА: Добро, то је тетка, а ова девојка? Мене, право да вам кажем, више буни ова девојка. МИЋА: И мене! САРКА: Тебе, пријатељ-Мићо, друго буни, а мене друго.

САРКА: Добро, то је тетка, а ова девојка? Мене, право да вам кажем, више буни ова девојка. МИЋА: И мене! САРКА: Тебе, пријатељ-Мићо, друго буни, а мене друго.

Мене, право да вам кажем, више буни ова девојка. МИЋА: И мене! САРКА: Тебе, пријатељ-Мићо, друго буни, а мене друго. АГАТОН: Шта има да те буни, прија-Сарка, девојка као свака девојка.

Зашто не? За вас би то било врло угодно, јер сте се, извесно, већ навикли на тај стан, а за мене, право да вам кажем, за мене би било то врло пријатно, имати у кући једно тако лепо, младо створење. Зар не?

За вас би то било врло угодно, јер сте се, извесно, већ навикли на тај стан, а за мене, право да вам кажем, за мене би било то врло пријатно, имати у кући једно тако лепо, младо створење. Зар не?

Не слушам ја тебе, него ћу кући, да спакујем мало прњице, а и ови да се разиђу, па ево мене, а ти, ако хоћеш, дођи! (Гласно.) Право каже Агатон, нема шта више да чекамо. 'Ајде, Танасије, 'ајдемо.

То није отмено. САРКА: Па није, дабоме! Ето тако, због неког шапутања, мене мал' није отерао први муж. А зар би то било отмено да ме је отерао? ТРИФУН: Још кад би ви знали шта они шапућу?

'Ајде, Проко! (Пође.) А ти, Сарка? САРКА: Ја нећу да се натурам. Доћи ћу и ја, само доцније, па ако буде места и за мене, добро, а ако не буде, вратићу се својој кућици. Немам шта да бринем кад сте ви толики ту. ГИНА: Па јес', право кажеш.

ГИНА: Па не морам, ал' тако, кад се сетим, а мене гуши. САРКА: Остави, бога ти, то, него шта је теби, жено, те си се прилепила уз тај зид као таксена марка?

Како да идем, забога, а тебе да оставим тако уза зид? (Хоће да је обухвати руком.) 'Оди, наслони се на мене! ГИНА (очајно): Не, не, ако бога знаш! САРКА: Ју, црна Гино, шта ти је то за леђима? ГИНА (престрављена): Које?

МИЋА: Како, ја да питам адвоката? Шта имам ја да питам адвоката? Он би могао мене да пита: „Желите ли, господине, да се уселите у кућу?” Он мене, а не ја њега. ДАНИЦА: Па је ли вас питао?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

За једно кратко време звуци се нису чули... Али наскоро допреше они поново преко неме планине. Око мене сви су спавали. Чобанин је дремљиво посматрао ватру и с времена на време подстицао огањ.

Цело биће његово одисало је бескрајном равнодушношћу, која је најзад прешла и на мене, и сан ме почео хватати. Жуљала ме постеља, окретао сам се, опет сам спавао, али чини ми се непрестано у неком

Мајка се заплакала. Отац је ћутао. Али сам осећао како савлађује свој бол. Кријући поглед од мене, добовао је нервозно прстима по столу. Најзад проговори: — Шта ћеш... није он сам. Цео народ иде...

Ја узех ствари. Приђох наново мајци и пољубих јој руку, она мене у један па у други образ. — Сине, молићу се Богу за тебе, да ми те чува — и покри лице рукама.

рат је, можда ми команда крене, па не волим да имам посла са ратни параграфи — објашњавао је неко поред мене. — Где бисмо већ сад били, да смо још јутрос кренули! — жали се један. — Друже, не секирај се...

Маса понесе и мене, размакнух лактовима, а онај дебељко налегао на моја леђа, и запео из све снаге. — Ама полако, човече!

— Пардон — обратих се једном каплару. Али он прође журно поред мене, и тек када се одмаче, као да се нечега присети, окрете се и руком ми показа: — Тамо! — и продужи.

са извесним поносом посматрао сам оне две звездице на рамену, а војници су са неким страхопоштовањем пролазили поред мене. Било ми је одмах јасно. Људи у војсци имају два лица: једно којим гледају испред себе, а другим иза себе.

Људи у војсци имају два лица: једно којим гледају испред себе, а другим иза себе. Иако су испред мене биле високе степенице, ипак ме је тешило што је за мном велика маса, која се окреће по мојем наређењу и која се стара

Поздравио сам и немарно се окренуо на другу страну. — Поднаредниче! Једва сам схватио да се то на мене односи, па се журно вратих стрепећи да се командир није предомислио...

При сусрету са војницима нарочито сам их посматрао, да би ме поздравили. У почетку, то је била мала разонода за мене и као неко задовољење за све оне придике које ми је одржао командир.

— Трубач, свирај збор! — рече одсечно Траило уместо мене. — Ама је ли, богати, како ће они да нађу ствари, кад не знају?... — Е, ће нађу, де!...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Како ли ће она... Ах, шта ја све око ње, кад она и не мисли на мене; то сам баш добро видео... Како ме је гледала... као да сам... како ћу рећи... ћорав или сакат.

Ал’ ето !... Ал’ опет, зар не би баш она могла навикнути на мене! Навика је велика чињеница, тако учисмо у психологији. Па за прво време ја не бих што друго ни очекивао ...

Разуме се већ: ја сам постао сталан, положио практични испит, па гледам ко је срећнији од мене! Хе, али ...« И мисли његове одоше далеко, веома далеко...

— Код мене ни мапе, ни метарских мера, ни слика... Али ми је најгоре за мапу: не знам како ћу без ње. — Цртајте на табли.

Са њима је он једнако рачунао. — Море, знаш ли онога ономлањског, Светислава. Узе од мене велике кромпире (а беху ми родили и раскрупњали се за причу) па наређа на штап ко врапце... дао сам му пун џак...

Море довије се човек у нужди, још како! — Мени није невоља да се тако довијам, одсече се Љубица. Од мене ће на испиту да се захтева сто чуда, а ја од вас захтевам све школске потребе.

викну Љубица. — Ништа... проћи ћемо, рече весео Гојко, који је био на десетом небу од радости: »изгрдила је ћату, а мене сама зове у друштво«.

Него оно к’о вели: дај да бацим кривицу на другог, ако се може; боље нека бриде туђа леђа него моја. А за мене што велиш, госпођо, — грешиш се много: ја сам ти једна пука простачина и не знам ти за политику баш ни мало.

јест, баш одличан учитељ, то каже и господин Веља. Морам му говорити нек се јави за испит. А што ?... Зар се мене што тичу његове ствари ?« — запита се она бојажљиво, аналишући са зебњом своја осећања, али се одмах умири.

»Ала би то био живот, Боже!... али ко сме о томе мислити... Није то за мене, за оваког хм... како да кажем... повученог, јест баш туњавог... Туњав сам, није вајде«.

Да идем да га закључим, рече он смешећи се. — Иди молим те, али немој сумирати без мене. Причекајте ме и спремите ручак. — Ха, то се већ разуме. Како!...

вама требају многе школе. Без тога не може да се ради ваш посао како ваља. Него знате шта: упишите и мене у први разред; ја бих баш волео да учим код вас... Тако да седим у скамији, па само вас да гледам и слушам.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

ЛАЗАРИЧКЕ ПЕСМЕ 24. Лази, лази, Лазаре, Те долази до мене, Приватај се за мене, За свилене рукаве, За свилене мараме, За клечане кецеље. 25.

ЛАЗАРИЧКЕ ПЕСМЕ 24. Лази, лази, Лазаре, Те долази до мене, Приватај се за мене, За свилене рукаве, За свилене мараме, За клечане кецеље. 25.

“ Ту се змају ражалило, Ђевојци је говорио: “Хол’ ми, душо, вјеру дати, Да ћеш к мене повратит’ се? Пуштићу те твојој мајци.

Пред њима Радиша Бичем росу тресе; До две виле води, А трећој беседи: “Пођ’ за мене, вило! Код моје ћеш мајке У ладу седити, Танку свилу прести На златно вретено!“ 40.

гори; Што су ми осам јетрва, То су ми зв’језде по небу; Што ми је једна за’вица, То ми је мајка у мајке; Тешко си мене без тебе! Кад није тебе код мене!“ ПОЧАШНИЦЕ (ЗДРАВИЦЕ) 87.

Кад није тебе код мене!“ ПОЧАШНИЦЕ (ЗДРАВИЦЕ) 87. Бисерна брада, Сребрна чаша; Бисер се рони, у чашу пада; Свако га зрно По дукат

95. С јадом сам ти на двор дошла, јад је мене! Да обидем бона тебе, боре доме! И да питам јадна тебе! много јадна! С чим си ми се ти понио, добар доме!

Па сам јутрос доранила, ишла у јад! Да те, доме, с јадом питам, дуго јадна! Како ти је у тамнилу, тамној мене! У тамнилу без виђела, виђ’ ме јади! Без честога понуђаја, доме славо! Без промјене чисте твоје, много јадна!

Трајат младост у нерадост, знаш ти, доме! Ево идем кукавица у дом куку! Када дођем у дом тамни, тамној мене! Шта ћу ђеци каживати, ђеци леле! Кад ме сретну ђеца у пут, срећо моја! Е су ђеца мила тебе, дико мила?

“ Ал’ говори лијепа дјевојка: “Хвала, вило, на хитрацу трави, Нег’ ми подај онакове траве Којано ће мене омилити Моме драгом, да му будем љуба, И госпођи, мојој свекрвици, И осталој у кући родбини.“ 98.

Кад је било око пола дана, Запевала лепота девојка: “Ко би мене снопље повезао — Дала би му моје бело лице. Ко ли би ми водице донео — Дала би му моје чарне очи.

“ 108. Очи моје, куд сте погледале? Срце моје, шта си пожуђело? Да би Бог д’о сваком, ко што хоће, А и мене, што би мило било!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Ове собе, овог стола, ове фуруне! Овога олајисанога патоса! Овог господина, овог поднаредника, Јелисавете, Софије, мене! ФИЛИП: Да то ти, можда, нећеш да кажеш да сте ви — стварност? ВАСИЛИЈЕ: А да ти, можда, нећеш да кажеш да нисмо?

Зато питам. ВАСИЛИЈЕ: Ја сам исправан грађанин! ДРОБАЦ: А, кад си исправан... да ли ти мене поштујеш? ВАСИЛИЈЕ: Молим? ГИНА: Наравно да те поштује! ДРОБАЦ: Њега питам! ВАСИЛИЈЕ: Поштујем вас, наравно!

И нисам ја дете, да ми се увек попује! ГИНА: Кад се налијеш том ракиштином, ниси ни човек! БЛАГОЈЕ: Правићеш ти мене једном од блата! ГИНА: Да тебе направим таквог каки си, и не треба ми други материјал! БЛАГОЈЕ: Мозгу!

ВАСИЛИЈЕ: Ви се нисте нимало уплашили? СИМКА: Ја сам, господине, из официрске породице!... А сад можете и без мене, надам се да сам вам све показала! Ви се лепо распакујте и раскомотите, као у рођеној кући!

) ГИНА (Благоју): Док стојиш докон, мого би да ми напумпаш воде за испирање... Благоје, чујеш ти мене? СИМКА: Стоји ко одузет! ГИНА: Благоје! БЛАГОЈЕ: Кад је гледам, осећам се ко соба... ГИНА: Ко шта? БЛАГОЈЕ: .

СИМКА: Једино што на њој вреди то јој је коса! ГИНА: Да ја обучем њено, а она моје, не би се видела крај мене ко ни пачавра! БЛАГОЈЕ: Могу да замислим!

Не зна престојнику, ни агентима не зна, ни есесу не зна! А да видиш како код мене зна! Мени је млоги дошо на јесте у седмицу! Униђе ми као надркан пастув, а изнесу га ко пробушено прдало!

СИМКА: Ви бисте хтели да ме Ужице каменује? СОФИЈА: Могао би неко казати да се шалим, али ово је за мене било заиста пријатно, као најлепша гозба! Филип: Зечетина је била потпуно неслана! СИМКА: Зечетина?

ВАСИЛИЈЕ: Ваљда не мислиш да дух покојног данскога краља треба да тражим и по ужичким пијацама? За мене позориште престаје на рампи! СОФИЈА: Није то једно од другог одсечено ко сабљом!

ВАСИЛИЈЕ: Ја сам у свету, у разним позориштима, видео велике манифестације сценске технике, али то Мене није много очарало! За мене је риба веће чудо него лађа! И ластавица је веће чудо него авион!

За мене је риба веће чудо него лађа! И ластавица је веће чудо него авион! СОФИЈА: Не прави се представа ни из чега!

А публика ће да те бомбардује парадајзом! ВАСИЛИЈЕ: Без мене не бисте знале ни где су вам главе! (Улази у кућу. Са веранде се повлаче и Софија и Јелисавета.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Ми смо за смрт! ТРАГ Желим: да после снова не остане траг мој на твом телу. Да понесеш од мене само тугу и свилу белу и мирис благ... путева засутих лишћем свелим са јабланова.

СЕРЕНАТА Чуј, плаче Месец млад и жут. Слушај ме, драга, последњи пут. Умрећу, па кад се зажелиш мене, не вичи име моје у смирај дана. Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

А кад те за мном срце заболи: загрли и љуби грану што вене. Ах, нико нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли: Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Но само јабланови вити и борови пусти поносити.

Понећеш свуд, пошла ма куд, само срце своје горко. Ветар студени душе, не стиди се мене, нема душе, ни закона ни части, над болом има власти још само тело голо.

Ноћу кад лутам у сенци града, крај распећа, баштина и гробља, не жудим за сином, не планем за робља. Ветри ће место мене кличући да језде.

Развратан колут под очима мојим печат је шума, са болом својим. Дрвеће пуно пупова и звезда место мене живи. Све што сам ја реко шапутаће вам меко даље ноћи. Оне вас воде у моје осмехе и грехе, за мном далеко.

ШАЛА Још сам ја весео мада се нећеш удати за мене. Та младићи су само сене, не купе новац, већ успомене. Бићеш госпа гојна, удата често мало, а серената недостојна.

Тих ми је плач а грохотан смех, кад се у зору пробудим први ништа ми није забран, ни грех. Цео је свет за мене вез пун шара моје крви. Шара без смисла, броја и реда, танких ко изоран црв.

Ја га се сетих! Ја га видим! Његова модрина мрси ми душу, и мене обузима грозна језа, и нека, бескрајна, жалост. Предосећано, у Београду, 1920.

И овде, пролетње вече за мене је хладно, као да, долином, тајно, Дунав тече. А, где облаци силазе Арну на дно и трепте, увис, зеленила тврда, видим

страсним и отресам чланке, смехом преливене, али, полако, трагом својим, слутим: тишина ће стићи, кад све ово свене, и мене, и мене. И овде, без боје тајне, ни једне воћке нема, небесне оне боје, горке и бескрајне.

отресам чланке, смехом преливене, али, полако, трагом својим, слутим: тишина ће стићи, кад све ово свене, и мене, и мене. И овде, без боје тајне, ни једне воћке нема, небесне оне боје, горке и бескрајне.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Пекар је био нека мрзовоља и човек љут. — Гле сад! — мишљаше он — иште од мене хлеба!... Ја плаћам порез на своју радњу, а он, кажу, на чудотворан начин умножава хлебове и дели их бесплатно народу.

Ако је то истина, онда најпосле нико неће ни долазити да купује од мене хлеба... Баш му не дам!... — И љутито окрете главу од њега.

Онда подиже очи своје к небу. — Боже, Боже, шта учини то од мене! — хтеде да викне у очајању, али место речи, из кљуна му изађоше само два кратка једнака слога: — Ку-ку!...

— Ку-ку! — одговори пекар. Жена познаде мужа по оним његовим зеленим, пакосним очима. — А шта је то с тобом, куку мене-е! — повика она из гласа, пљеснувши се рукама. — Ку-ку!... Ку-ку!... — одговори жалостиво пекар.

„Проклети старац... просјак и одрпанац, залудио је овај свет, одбио га од мене, омрзнуо ме народу па ће се та фукара можда једаред још и побунити.“ Тако је мислио и осећао цар.

— молио га је цар скоро кроз сузе. Онда му старац рече: — Не мучим ја тебе, царе, него ти мучиш мене; јер ја, царе, не смем примити новац у ком је сиротињска крв. Цар задрхта. — Крв?! — промуца он.

“ рече. Дрма се, пуца Храм Соломона Од грмљавине ускршњих звона... ЛЕГЕНДА О ГЛУВОНЕМОЈ Данас је прошла покрај мене...

Али не може ништ да каже— Не може — Бог јој не да... И мене самог језа хвата Кад видим очи њене сетне, Дубоке, загонетне.

Ко ће њу сад везати?... Анђели?... Они ће маму да вежу данас а мама ће се сетити мене па ће плакати... Зашто нисам и ја тамо?... (Стреса се од зиме.) Зима... руке ми се мрзну, ноге као лед...

Не иди, послушај ника... ме!... Сироче: Па куда ћу? (Плаче.) Госпођа у црнини. Ајде са мном!... Код мене је топло... Мени је тешко на данашњи дан... Сироче: Тешко ти је? Госпођа у црнини. Тешко Врло тешко! (Брише сузе.

Имала си кћер?... Умрла је? Госпођа у црнини: Умрла... Била је велика већ, као ти... налик на тебе... Сироче: На мене налик? Госпођа у црнини: Тако ми се чини, што те дуже гледам. Ајде са мном... хоћеш?

тешко... Сироче: А мени је жао што немам кога да вежем... Госпођа у црнини: Ајде са мном па ћеш мене везати... Хоћеш?... Ајде!... Сироче: (Погледа је радосно изненађено.) Тебе да вежем?

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

У Том браку добије мене, а кад ми беше једва девет година, он умре. Он ми много причаше о својој постојбини, о јунацима и великим карактерима

“ Наједаред, трже ме неки шум. Крај обале, мало даље од мене, угледам неког рибара. Чамац му уз обалу, а он крпи мреже. Занет слатким осећањем, нисам га пре приметио.

Приђем томе човеку и назовем му бога. Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао. — Која је ово земља преко воде тамо што се види?

— Зар је само због свиња чувена та земља? — упитам зачуђено. — Па има и будалаштина много, ал' то мене слабо занима! — рече онај хладнокрвно, и узе опет крпити мреже.

“ Прочитам једанпут, двапут, никако да се приберем од чуда шта све то има да значи. Што је још најчудније за мене, речи су исписане мојим матерњим језиком.

Нисам пошао ни неколико корака, док одједном а око мене се, као око каквог чудовишта, поче са свију страна скупљати свет.

Напослетку се накупи толико света да се закрчи улица и сваки саобраћај. Гледа мене свет с чуђењем, а и мене тај непознати свет задиви. Кога год погледам, украшен орденима и лентама.

Напослетку се накупи толико света да се закрчи улица и сваки саобраћај. Гледа мене свет с чуђењем, а и мене тај непознати свет задиви. Кога год погледам, украшен орденима и лентама.

Чак се неки и завадише око тога, а чули се и прекори онима што су дуго уз мене. — Па нагледали сте се, ваљда, већ једном; пустите сад мало и нас да видимо.

Ниједан немам, тако ми свега на свету! — узех се клети. Шеф се запањи од чуда. Зину, разрогачи очи, загледа се у мене, па ни речи да проговори. Кад се мало поврну од чуда, нареди млађима да што пре донесу десетак ордена.

Једва сам чекао да останем сам и да се приберем од чудних утисака које ова земља на први мах учини на мене. Тек што сам затворио врата за собом, скинуо са себе оно силно ордење и сео уморан и ломан да данем душом, а зачух

— Ви сте странац? — Странац. — Дошли сте нам као поручени, верујте! — узвикну тај виши чиновник одушевљено. Мене то још више збуни. — Имамо једно упражњено место за конзула.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Помози Бог и у кућу! — Бог ти помог'о, одговара ча-Марко за мном. — Ене де Цвеје!... Их, куку мене, каква сам ја, ка' конџолос, вајка се стрина Сара, бришући руке и намештајући убрадачу.

— Тако ви је то код нас адет. Наместише нам, тако, уз ватру, троношце са јастуцима. Једна сна стоји иза мене, а друга иза свекра, па нам потурају столице, а ми се, као аге, спуштамо...

Ова неће овога, она онога, па мука.... Још Анђа у речи, а Јово Перов допузи побауљке до мене, па ме ћушка. Ја се сагох и једва га познадох. — Јес' ти, Јово? питам га шапатом. — Ја. — Шта је?

Ето, припевајте Јова и Милицу! — Куку мене, немој очију ти, стаде молити Милица, ал' Анђа започе, а дружина је подухвати и разлеже се песма припевалица: Јоване

— Јок ја. — Ама немој ти продавати бакчованџији краставце, но реци де само, коју ћеш? — Мене, вала, све'дно. — Знам, знам како ти је све'дно. А не би се љутио на Станицу? — Па, ако она вели....

не знамо.... па како ћемо, муца Анђа. Ми саме нећемо док нам он не каже. — Па 'ајде, 'ајд', и мене, велим ја, јер видим да о мени говоре. — 'Оћемо ми, ал' ти нам кажи име. — Е, Бога ми, то не знам.

те у наоколо, док се једној није досадило, те подвикне: »шта муцате, брате мој, бардак овамо!« Једна викне: није у мене, друга, трећа, све тако.

Јовина млада оде да наточи, а девојке почеше да певају: Узабра' стручак до земље, Дадо' га драгој до мене, Закле' је небом и земљом: »Волиш ли још ког', сем мене?« »Не волим никог, сем тебе, А одсад нећу ни тебе.

да певају: Узабра' стручак до земље, Дадо' га драгој до мене, Закле' је небом и земљом: »Волиш ли још ког', сем мене?« »Не волим никог, сем тебе, А одсад нећу ни тебе.

« — Ама то ви ка' да мене певате, Милице? — Јок, вала. Ми то свакад певамо на комишању. — Знам, знам? — Јес', вала, па питај ког' 'оћеш.

Нашег ћопе нестало; отиш'о доље у Београд и упис'о се с опроштењем, у вокате. Кад љетос, зову мене и Жику, 'нако, у концоларију. Спремимо се ми, па 'ајд'.

— Ене де, зар ви тако знате, заварали мене те ви причам а ви посркасте варенику. Вамо дер, Пајо, с том чашом! — Ама причај, море, оставићемо ти пуну Анђину чашу.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: И да има, бога ми, кад свет узме на зуб... ДАНИЦА: А по чему има мене свет да узме на зуб?... ПАВКА: По томе, видиш, што ти се сваки час чини да је пала саксија... а он млад човек!

Па она сад каже: досадило јој, и отишла од мене, као да ће негде наћи боље. Него тако, женска памет! Па отишла право у адвоката, те твој господин тужи мене за тешку

Него тако, женска памет! Па отишла право у адвоката, те твој господин тужи мене за тешку повреду и сад ме гони као вука по планини. ПАВКА: А, то је? (Чисто јој лакне.) ДАНИЦА: Ти си погрешио врата.

ЈЕВРЕМ: Ког шпиритуса? ЈОВИЦА: Оног, знаш, што кажу да си шверцовао. ЈЕВРЕМ (увређен): Слушај ти, ако и кажу за мене да сам шверцовао шпиритус, ја државу нисам оштетио.

Ја сам казну поштено платио, а за мене бар не кажу да сам лиферовао војсци цркнуто месо. ЈОВИЦА: Ето ти сад! Сад па да почнемо да се вређамо.

Па велим... Могао би', зашто да не би' могао! А ти знаш мене, нисам од оних који се неће одужити. Спомоћи ћу се и ја, али одужићу се и пријатељима, знаш како је кад си посланик...

Па овај... и то да ти кажем... Ако ти је почем стало до тога, а ја пристајем и да поделимо, да ме пустиш прво мене једно две године, колико знаш да се помогнем, па после ти иди, ако хоћеш, у скупштину.

Никоме ни речи о томе. И ако те припита ко: шта мислиш, ко да буде посланик, а ти да му кажеш: шта се то мене тиче, ја гледам своја посла а ког народ хоће тај нека иде! Је л' тако? ЈОВИЦА: Тако је! ЈЕВРЕМ: И тако ћеш да радиш?

” Ето, тако ми је у очи рекла. ЈЕВРЕМ (који није ни слушао њено казивање, већ је само расејано гледао): Па шта се то мене тиче? ПАВКА: Боже, Јевреме, па говорим ти о твоме детету! ЈЕВРЕМ: Откуд је госпа Марина моје дете?

ЈЕВРЕМ: Па то јесте! СРЕТА: И ти мислиш да мене вређа што ме зову Срета Нумера 2436. То је нумера судске пресуде којом сам био осуђен на годину дана.

Дедер, реци, ево, ти мени: који је то посао који би се могао свршити без мене? 'Ајде, реци ми? Ако треба да се растури какав лажан глас по вароши, дај овамо Срету; ако треба да се поквари какав

Младић је честит... СПИРИНИЦА: Прилика је врло добра, и ако је да мене питате... СПИРА: Па чекај, забога. Зар не видиш да сам ја зинуо да кажем...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Море, ти си писмен?! — Ама нијесам, господине. — Ама да ти мене не лажеш, море? Знаш ли ти да ја тебе психолошки читам?! Ти лажеш!

Оће да кукате црнога Маринка!« — Е, то ти је, вала! За добро сам добар, а за зло сам баш такав како и рекоше за мене, — рече Срета вадећи једнако књиге и лупајући једну о другу.

Ту сам га већ затекао. Добар човјек. Дошао је амо неких десет година прије мене. Па ове године нешто закуња па потеже па умре, а домаћица му с ђецом диже се родбини.

— »Море остав’те ме, ђецо, вама је до спрдње, а ја муку мучим« — вели чича Трифун — »прошло је то мене коџа давно«. — »Море« — вели трећи, — »кад се стари пањ упали, а, ча-Трипуне!?« — »Море, иди ми бедо с врата!

— Ама, учо, бог с тобом, какав чир! — И ти се, кмете, нађе да мене тамо њему зовеш! Мене и то њему?! — Ама не зовем те њему, него мени! — Свеједно! Ал’ ће и он бити тамо!

— Ама, учо, бог с тобом, какав чир! — И ти се, кмете, нађе да мене тамо њему зовеш! Мене и то њему?! — Ама не зовем те њему, него мени! — Свеједно! Ал’ ће и он бити тамо!

Нек види и други вајду од њега!« Па ако, учо, ко од тога твога народа не омасти брке код мене, — баш заиста га, бели, неће коштати ни парића!

Откуд ко стигне, друго ништа и не ради него ми само трља (под нос!). Љут сам — ето, то ми фали! Да гуја окуси од мене, — отровала би се, чини ми се, тако сам љут. Читао сам те проклете новине; ето то је!

ће онда ка’ и онај Наполеон Први — да жртвује начело за власт, па ето ти часом нов Осамнаести бример и милитаризам код мене жива! А они су сви једнаки; није ни Мића много утек’о од Наполеона! Војник је, не смем му веровати.

Њега је неколико пута одр’о ка’ јарца за неке каишарлуке. Питај њега за то, он зна људе још и боље од мене. Чим чу то име, лупи се Срета по челу. — Врло добро, врло добро!

Саг, на пример, да кажемо да сам ја неки кмет у овој село, па си дође капетан код мене, а ја спремим лепо вечеру, а сас вечеру Уредбу о механама, па му отворим књишку па му кажем: »Чети си,

А после оде путем. А јуче и јопет тако прође а ја стојим пред чколом, па кад мину крај мене а ја за вес, а таман он прође а ја се и јопет искашља’ ка’ и јуче? — А шта он?

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Шта очекујеш од мене? Ништа од твога сна, вечита спавалице! Престрашена, стара машина појури низ шине ноћи, Брзо, као да листа досадне

Човек се на све навикне промене; И збиља, ничег чудног нема ту: Кад она не уме да огреје мене, Ја морам, тако, да загревам њу. Смешну ћуд има моја фуруница; Ове ми је зиме суђено да страдам.

Пет минута да лешкарим као гуштер на пригревку И да народ око мене игра ситну пипиревку. Пет минута, да опробам: нек ме скину одмах затим! Пет минута понижења у животу да наплатим...

су јој као два добоша, Сенка јој се протеже до Драгаша) Кори уљеза и дођоша Лазара, праведника и праваша: „За мене је највећа некултура Кад неко у свашта нос свој тура! Пријатељу, много причаш!

Види се, ту фали рука жене, И ја бих пристала можда... ипак... (Кад би то зависило само од мене): Карактер мој такав је, гибак.” „Судбино, пуна си гада и злоће! Срећо, спорија си од три пужа!

Суклате и отровне гује те! Погледом их као огњем ожеже: „Зашто мој старачки живот трујете? Заплеле сте се око мене као вреже, Ал ја, у мраку рањене сујете, Откривам зачетак равнотеже!

Независно од њихове вредности, или невредности, желео бих да испричам шта ова збирка представља за мене самог, како сам до ње дошао, у којим сам је околностима, и у каквом надахнућу, написао.

Почео сам слати дописе недељном листу „Република”; неки су и објављени. За мене је, у тим чланчићима, најважнији био потпис на крају извештаја.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

На путовање ка мору јако утичу време и месечеве мене. Јегуља нарочито радо путује у време мрачних и бурних ноћи, када у густим масама хита низ реку њеноме ушћу.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

Сподоби же, Владико Христе, и ти, о пречиста Богомати, и мене окајанују васегда о исходе душе мојеје скрбети, јегоже узрех на рождаших ме и на рожденом от мене младенцу, јегоже

пречиста Богомати, и мене окајанују васегда о исходе душе мојеје скрбети, јегоже узрех на рождаших ме и на рожденом от мене младенцу, јегоже жалост непрестано горит ва срци мојем, обичајем матерњим побеждајема.

Удостоји, Владико Христе, и Ти, пречиста Богомати, мене јадну да свагда бригујем о одласку душе моје, што угледах на родитељима ми и на рођеном од мене младенцу, за ким

Ти, пречиста Богомати, мене јадну да свагда бригујем о одласку душе моје, што угледах на родитељима ми и на рођеном од мене младенцу, за ким жалост непрестано гори у срцу моме, природом матерњом побеђивана.

От скврних устан, от мрскаго срца, от нечистаго језика, от душе скврније прими мољеније, о Христе мој, и не отрини мене, рабу своју, ни јаростију твојеју, Владико, обличи мене ва час исхода мојего, ни гневом твојим покажи мене ва дан

от душе скврније прими мољеније, о Христе мој, и не отрини мене, рабу своју, ни јаростију твојеју, Владико, обличи мене ва час исхода мојего, ни гневом твојим покажи мене ва дан пришаствија твојего, прежде бо суда твојего, Господи,

и не отрини мене, рабу своју, ни јаростију твојеју, Владико, обличи мене ва час исхода мојего, ни гневом твојим покажи мене ва дан пришаствија твојего, прежде бо суда твојего, Господи, осуждена јесам савестију мојеју, ни једина надежда нест

оскврњених усана, од мрскога срца, од нечистог језика, од оскврњене душе прими мољење, о Христе мој, и не одгурни мене, рабу твоју, нити ме јарошћу твојом, Владико, обличи у час доласка мојега, нити ме гневом твојим казни у дан доласка

јеси ва тљених и маловечних, колми паче ва непреходимих и великих, јаже васпријел јеси от Бога, телесно бо странују мене ва страних окрмљал јеси изобилно, ниња же објуду прошу да окрмиши ме и да утишиши буру љутују душе и тела мојего.

малодаран у пропадљивом и маловечном, колико више у непролазном и великом, што примио јеси од Бога, јер телесно страну мене у туђини исхрањивао јеси изобилно, те сада те молим обоје: да Ме исхраниш и да утишаш буру љуту душе и тела мојега.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Пре одсудног боја ја ти нисам дао Копрену, ни бурму, ни аздију, као Старински јунаци, по чему ћеш мене Поменути када стигне удес зао И запиште деца и заплачу жене. Сад на разбојишту лежи леш до леша. Племићи и себри.

Шуми, о ноћи прохујалог доба, Страсно и жудно! Она мене чека Ко некад плава Изолда Тристана. Стрепи, и слуша топот из далека, Док месечина насмејана сија И ћув мирисни

У мојој души увек места има За пун заборав, за све што ће редом Навалити на мене као плима, И све, због тебе, заменити бедом. Па што се плашиш и устежеш? Знам те!

И сад, ево, Да ритам буде звучнији, и рима, Уступам место оном што је пев̓о Роксани некад, нека место мене Отпева опет песму своју стару, И нека каже чар љубљене жене У свом старинском љубавничком жару.

Каткад, као зрак месечев, мине Пустим одајама усамљеног двора. Ту тугује она чекајући мене, И са својих гора од снега и леда Уздишући за мном болећиво гледа, И у слаткој чежњи неосетно вене...

ПРИЗИВ Помени ме у молитвама твојим Кад сунце пада за далеке горе. Јер знај да мене кобне мисли море, И да се, као слабо дете, бојим.

Већ зора свиће, бледе млечни пути, А ја још чекам, — и вечно бих чек̓о! О, што је то што мене веже сада За једну пут, за један облик тела, И што ми душа затрепери цела, И сва немоћна издише и пада, Кад ме се

ОЧАЈНА ПЕСМА Упиј се у мене загрљајем једним, Ко грозница тајна струји мојом крви, Крепко стегни моје тело, нек се смрви, И дај ми пољупце за

— Кад помислим, драга, да ће доћи време Кад за мене неће постојати жена, Кад ће чула моја редом да занеме, И страсти да прођу као дим и пена, А да ће, још увек, покрај

неће постојати жена, Кад ће чула моја редом да занеме, И страсти да прођу као дим и пена, А да ће, још увек, покрај мене свуда Бити месечине под којом се жуди, И младих срдаца што стварају чуда, И жена што воле, и вољених људи, Вриснуо

Та моћ твоја чудна заслепљава мене Разноврсним сјајем, мирисом, и бојом. — Ох, буди једанпут ко и друге жене, Да одахнем најзад пред лепотом твојом!...

И да ти донесем тада душу нову, Без иједне пеге негдашње — сву белу. И хоћу да оног часа, кад на мене Падну косе твоје и пољубац један, Будем као некад безазлен и чедан, Да први пут познам чар љубљене жене; И да сав у

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Што ће мене од тебе одбити? Сто путах сам у мојој младости из миндера у зору хитао на твој поток бистри и чудесни, над којијем

На знање ви, главари с владиком! Цар од царах мене је спремио да облазим земљу свуколику, да уредбу видим како стоји: да се вуци не преједу меса; да овчица која не

Хајте к мени под мојим шатором, ти, владико, и главни сердари, само да сте цару на бјељегу, за примити од мене дарове, па живите као досле што сте.

Ту нити је море ни вјештице, но си ето кâ чабар дебео, па те сало кад лежеш задуши. Мене никад још притисла није. СЕРДАР ЈАНКО А мени је она додијала.

Свагда граја бјеше око мене када хоћах по граду изаћи, као у нас бијеле неђеље кад се крену момчад у машкаре. Да једнога би пријатеља, главом

ВОЈВОДА ДРАШКО Пита, брате, не знам ни сам како. Ја изидох пред њим с Грбичићем, поклоних се како ми рекоше. Пут мене се поосмјехну принцип, распита ме за наше крајеве, и шћах рећи љуби Црногорце, јер спомену све редом бојеве ђе су

Кад помислим и ја какав бјеше, распале се уз мене пламови! ГЛАВАРИ СЈЕДЕ ОКОЛО ВЕЉЕГА ГУВНА И РАЗГОВАРАЈУ СЕ, ДОК ЕВО ТИ ТРИ ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ОЗРИНИЋАХ. ЦУЦАХ И БЈЕЛИЦАХ.

ВЛАДИКА ДАНИЛО Ђе вјештице, што говориш, Вуче! Нема тога ни у једну књигу. Сврх мене се сви овде куните, то су бапске приче и мудрости; него лаже ова бабетина, али може нешто друго бити!

БАБА (дрхтећим гласом кажује) Кад се справљах из Бара овамо, док ево ти једнога каваза ђê од паше за мене дошао; поведи ме на Скадар везиру.

ИГУМАН СТЕФАН Разумјех га, ал' плакат не могу. Да умијем плакат од радости, бих плакао слађе него игда, ал' код мене, када поје душа, сузе ми се смрзну од радости. БИЈЕ НЕКО У ВРАТА ОД КУИНЕ, ДА ИХ СЛОМИ; МИСЛЕ ДА ЈЕ ЛУД.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Нећу и не могу да, кад одем до њега, а он да се на мене исколачује: „Шта ти, мори, кријеш онога твога?... Зар ја не знам и не чујем шта он ради, где се луња и колико троши.

Ни ти ни он нити ико од вас на очи да ми не изађете“. И, ето, зато нећу и не могу да те кријем, да после он мене тако грди. И све ћу да му кажем, чим дође, видећеш ти! — завршиле су.

— Па снашке — поче се он нећкати — то би добро било! Добро би било да ја то... Имам ја нешто вина, па кад би мене хтела пустити... — Баш добро. Боље ти него туђин — одахну мати. — Е добро. Хвала ти! — настави брзо Тоне.

Нека гледа да је | од чистог брашна. А ти од оне наше ракије један пангур да наточиш, и да ми донесеш, за мене, јер не могу ову њину „варошанку“ да пијем. — И бацајући се сину о врат и љубећи га страсно продужавала би.

Да га као умилостиви, продужи Софка. — Срамота! Од другарица и света срамота ме, тато! — И мене је срамота! Једнако усправљајући се и већ од беса тресући се, И то не као пред Софком, већ као пред самим собом поче

се и већ од беса тресући се, И то не као пред Софком, већ као пред самим собом поче сав јад да излива: | — Зар мене није срамота? Зар ја то хоћу, мило ми? Зар ја не знам колико је то што ја то морам? И то ја, ја! Ох!

То ли ви хоћете од мене? Никада га Софка не виде таквога. И што нај- | страшније би, то је што осети како је сада она, њена удаја, њен бол,

И сад мене послаше да дођем и јавим, да се спремите, и да останем овде, и, ако што треба, да послушам и нађем се. У том, као без

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

У ПРОЛАЗУ ЈУЧЕ... У пролазу јуче кроз сјајну дворану Крај мене, с човеком — ја га не знам ко је — Ледена лица, к’о пôд онај што је, Ти ми лагано, као узгред, шану: (Глас ти се

Ноћ постаје бела К’о велик покров. Видим добро: Група Авети црних, просјака је стала Свуд око мене, и злослутно ћути. Времена ноћног стадоше минути. „О, куку!! куку!!“ певали су петли.

Тéшко; и срце бол ужасни чупа; Оловна слутња на душу је пала. Душа је празна! Ред просјака што је Стао пред мене, то су жеље моје — Добро их видим — моје наде, страсти И мисли, куку! куку!

— Сени ми хладно и презриво гледе; У њима живот истине утрн’о. Вај! што им судба све спрам мене узе? Упорно, тужно жаљење се јавља И јасно доба пролећнога неба, Снови и наде... и сви тако живи; Срећа се види...

У шиби кише из врта се пружа Прозору моме, где последња ружа У болну јесен жалостиво вене, Док монотоно допире до мене Звук капи које о прозоре туку.

Осећам да се лагано одваја Стари свет жеља и мисли од мене, Да су ми дани са све мање сјаја, И бледо цвеће спомена да вене.

тихо моја младост чили; И у сваку јесен отмену и бледу, У дугачком, тужном и свечаном реду, Промичу крај мене дани што су били: Раскош првих снова у злату и свили, И мртви априли, И радости прошле и драги профили.

Свирепост спрам слабих, спрам деце и жене; У гордости ових кратких, бурних чâса Све сатрапске тежње пројуре кроз мене.

О, како труну бедни дани наши У општој влази што и мене таче, При посртању напора и воље, Сумраку нада. Али очај наш ће Велике буне бити плодно поље, А овај трулеж

Пред сенком смрти и дверима гроба. Што се мене тиче, биће ми тад доста Да приђу само четири човека, Снажна и хитра, равнодушна, проста, И леш понесу до места што

А овако, моћна биће ми и сêн. Па ипак ћу ти нешто тихо рећи, — Прву реч што икад од мене је пала: Знај да љубав треба нашој земној срећи; И ја сам, збиља, једном за њу знала.

У животу моме један ми је лав Био нешто друго, био тако драг... Слободан, снажан, и бескрајно благ Спрам мене, он је гледао мој лик К’о слику неба.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Узецу Миљу Ђулову!“ рече Милун озбиљно. „Аферим! Живио Милуне!“ рекоше момци. „А мене ћеш оставити и заборавити, а?“ рече Стане, тобож ијетко.

А сад потврђујем то, и још вас једном заклињем да одржите моју вољу!“ „А ти момче, пошто желиш код мене да останеш, остани слободно!“ Господар изађе а сви главари за њим.

Не мога. дијете плану, па ће брату: „Удри ти мене слободно по глави, по трбуху, по очима ако ћеш — ти мене, а ја ћу тебе само бости! Удри!

Не мога. дијете плану, па ће брату: „Удри ти мене слободно по глави, по трбуху, по очима ако ћеш — ти мене, а ја ћу тебе само бости! Удри!

“ Затијем, исти Марко, протегну се, па рече: „О, људи, што ме рамена боле!“ „Богами, и мене!“ дода бркоња Радоје. И још двојица тако се потужише. „Боле вас једнако сву четворицу, јер сте се једнако и утрудили!

Дисао је као што дише човјек кад је у највећем трку. „Куку мени, јадној!“ кукаше му кћи. „Убише га!... Ао мене, Милуне, дијете моје!“ рече сердар стењући.

Сузбијен тако ненадно, Пејо паде на простирач, па, као малакшући од ране, једва изговори: „Ето, убише и мене!“ То јој се ражали, па немогав се више савладати, клече крај оца и бризну плакати.

Свак би радо живот свој за тебе дао, а са свим тим...“ „Са свим тим не слушају мене но — нечастивога. Да, он, злоковарни супостат Христов, он објесно и самовољно влада међу њима.

И, чујете, он се наклони с коња и пољуби ме у чело; ја њега у руку. Оба моја покојника (сина), десише се украј мене, па закликташе и поиграше, као од весеља... Фала Богу, чем’ то слути?“ „Како чему?

А да, Цуца господско кољено...“ Петар га прекиде: „Опрости, не заборави на којој си! Мене је првог задио; мене је најпрвога ред да му поврнем!...“ „Нијесам тебе!

А да, Цуца господско кољено...“ Петар га прекиде: „Опрости, не заборави на којој си! Мене је првог задио; мене је најпрвога ред да му поврнем!...“ „Нијесам тебе!“ „Како нијеси у сну, рече, озебао и гладовао у нас?

“ „Ја из цркве најприје к вама, као што сам вазда чинио...“ „Знам, богами, фала ти брајо!...“ „А они су пошли прије мене, прије много, јер сам прекађивао гробове... Бог нека ми у гријех не упише, посијао их је доста, кроз ову годину!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

и ограђивање, којима се ко изузима или ограђује, кад је реч о чему непожељном (Тамо он њему, С опроштењем, Не буди од мене речено, Не буди примијењено, Не било ти заповеђено, По сунцу ходио); г) говорни изрази за скраћивање или подстицање

п. жени се или узима слугу) за кога се мисли да неће дуго заједно живјети. 2) ЗАКЛЕТВЕ Ако сам, од мене остâ траг Бранковића! Ако сам (укрâ паре) ишâ куда и оне (паре) оду!

Рђом кап’о док му је кољена! Своју дјецу на огањ некâ! Сува га муња покосила! Сунце га не грејало, док мене не видио! — (речи којима девојка тајно заклиње момка који за њу не мари, да би се њом занео). Тешка га рђа спопанула!

Да му по кући повучеш драчу, не би му ни за што запела! Дао би ти око из главе. Да окуси гуја од мене, би се отровала. Да падне с дрвета, однео би кући грања. Да разапне мрежу за сокола, ухватио би врану.

— Више виде очи него око. — Уздај се у се и у своје кљусе. — Ко није за се, није ни за другога. — Тешко мени без мене. О МАЛОМ И ВЕЛИКОМ — Ни прсти у руке нијесу сви једнаки. — Стотину малијех чини једно велико.

Чиста злата рђа се не прима, Чисто злато потамнити неће. Џефердаре, мој по богу брате! Немој мене с ватром преварити, За око те ни молити нећу. Што је право и богу је драго.

“ — у народу држе да је планинска трава „ива“ необично лековита (као и срчаник, линцура). Ти мене чувај од нокта, а ја ћу тебе од сваког зла.

— Казао кукуруз, јер што се у копању ређи остави боље роди. Уклони се ти мене а ја ћу тебе, па ћу родит’ и за тебе и за мене. — Овако је рекла лоза лози, јер што су ређе боље роде.

Уклони се ти мене а ја ћу тебе, па ћу родит’ и за тебе и за мене. — Овако је рекла лоза лози, јер што су ређе боље роде. О ЖИВОТИЊАМА Бјеше ми га давати докле могах жватати.

Отуда ова изрека. Не гризеш ти мени уши, веће онај што се вије изнад мене. — Казао зец жаби кад му је гризла уши, а он од орла није смио да макне. Нијесу биле ни зреле.

Нијесу биле ни зреле. — Рекао међед за некакве крушке, кад их није могао дохватити. Пуче тријес из небес’, те мене поврх главе.

Што је моје нек је код мене. — Рекао оџа кад је увече вадио исто јутро посађени лук. Да бог да! али како ја знам...

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

него да би могао и учен читати, и прост слушати; а ја сам казао у предговору к Српском рјечнику, како је то за мене тешко! Па још видим, да и поред све муке и труда, опет остају погрјешке!

а ја идем, па ћу ући у кћер тога и тога цара; из свега ће царства доћи љекари, и попови и калуђери, да је лијече и да мене ћерају, али ја нећу изићи, доклегођ ти не дођеш; а ти се начини љекар, па и ти дођи да је лијечиш, и само је окади

изишла моја жена из рупе, па што тражи мене, којекако; али тебе! што ми је нијеси дао извадити из рупе.“ — „Шта наопако! изишла твоја жена!

Кад дођем кући, а то ми се родио отац, па мене пошљу Богу по водицу. Сад ја почнем мислити, како ћу се попети на небо, док ми паде на ум оно моје просо, што се

“ У том Еро дође на ћуприју, па наћера коње преко ћуприје, а њега стане помагања: „Јаог мене до Бога милога! Што ћу сад?“ А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: „Шта је море Еро? Шта је?

Што ћу сад?“ А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: „Шта је море Еро? Шта је?“ — „Од мене до Бога милога! ето одоше ми коњи, а ја остадо за водом.“ — „Ајде море и ти за коњма.“ — „Не смијем, господару!

је крмак пијан, | сврнем лулу, па њега камишем преко леђа, а он се исправи, па ни пет ни девет, него распали држалицом мене иза врата, а ја бацим чибук, па пођем руком за нож, а он још једном, а ја те на руке. И Турске ми вјере!

И Турске ми вјере! да не долећеше жене, ћадијау бити г...а и од мене и од њега. XИ. МЕЂЕД, СВИЊА И ЛИСИЦА. Удруже се међед, свиња и лисица, па се договоре, да ору земљу и да сију

86. Поручује домадар домадарици: Пошљи мене тисли мисли, пале су ми мрке челе на пљешивац. 87. Поручује цицибан цицибаници: Пошљи мене шетљу петљу на магарици,

87. Поручује цицибан цицибаници: Пошљи мене шетљу петљу на магарици, покисе ми бела пена па загалици. 88. Приспи чаре на мачаре, на пање декање, на сење дупоре.

Осим тога Ви сте мене још од 1823 године, како сам имао срећу у Каслу с Вама се видјети и познати, једнако наговарали и опомињали да

За мене ће бити особита радост и срећа, ако Ви нађете да су и ове приповијетке, према пјесмама, достојне народа Српскога.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

што буде у месту овом, нека буде проклет и завезан од Свете и животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, и од мене грешног. И да не буде опроштен нити у овом нити у будућем веку. Због тога писах и потписах ово своје рукописаније 6707.

7, 37) „са источника живота мога“ (Откр. 21, б) и који је затим рекао: „Ко љуби оца и матер више од мене, није ме достојан. Ко љуби жену, или децу, или њиве или имања више него мене, није ме достојан.“ (Мт.

Ко љуби жену, или децу, или њиве или имања више него мене, није ме достојан.“ (Мт. 10, 37; 19, 27; Мк. 10, 29) Ово чувши треба све остављати и за његовим заповестима похитати

Узмите на се иго моје и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем. И узмите образ мој на се, јер иго моје је добро и бреме моје је лако.“ (Мт.

ме хвата да неко од вас не остане ван двери као и пет девојака, и да страшан и грдан одговор онај не чујемо: „Идите од мене, не знам вас ко сте!“ (Мт. 1З, 23; Лк.

се љубављу и покренут божаственим Духом, чу преслатки глас како говори: „Ко не остави све и за мном не иде, није мене достојан“, (Мт.

Пожелевши да за вас нађе место спасења, испроси у цара место ово пусто и узе мене грешног из Ватопеда, и на месту овом настанивши се, проведе нешто мало времена са мном, а велики и натприродни подвиг

уобичајену молитву, тога часа сви падају па лице и слушају игумана, а он овако молитву да измоли од вас: „Молите се за мене у Господу, браћо, да се избавим од страсти и саблазни злога!“ А ви одговарате: „Бог нека те спасе, часни оче!

и да се обучете у високотворену смерност, коју имајући, ваистину, бићете слични Богу, који каже: „Научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем“. (Мт.

“ (Пс. ЗЗ, 12) „Узмите иго моје на се и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем и наћи ћете покој душама вашим.“ (Мт.

наше, почивших у месту овом, и који ће тек починути, како треба појати панихиде и држати помене И они који после мене што достојно учинише и узаконише да се помињу од нас, годишњи помени њихови да бивају, и такође братије чија су имена

А приложићу и молитву мене грешног, да вас учи братски и додаје потребно, ненаучени да се од оних који ово добро знају заштите, а необразовани и

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

МИЛЕ: Рушење јесте, али објеката! ИКОНИЈА: Ааа! ЦМИЉА: Све је то лепо и фино, ал мене чекају нолики судови! ЈАГОДА: А лепо су украсили трибину! МИЛЕ: Одлична говорница! ИКОНИЈА: Прикуцали и ћилим!

Нема више треће смене, ево им шипак! А купио ми свилени веш, код Митића, црно и розе, много даје на мене! ЦМИЉА: Бога ми, фино се понео, нема шта! ЈАГОДА: Понаша се крајње културно!

ИКОНИЈА: Сви на митингу! ГОСПАВА: Зар онај тамо још говори? ИКОНИЈА: Говори, говори, а нема појма колко то мене кошта! МИЛЕ: Добра ова Госпава, кад је погледаш! СТАВРА: За мој укус је мало превише кабаста!

(Враћа се Иконија) ЦМИЉА: Ево ти комовица, стави на кутњак! ИКОНИЈА: На кутњак? Боже ме прости, па мене сасвим престало! Нисам ни опазила! Живота ми, ко руком однето! Дајде наруџбину за оне напољу! ЦМИЉА: Шта оно беше?

ЦМИЉА: Јеси чула, удаје се за профисора, а радница! Дако једаред и мене сунце огреје! ИКОНИЈА: И двапут шкембиће! Толике су се поудавале, па је л их огрејало?

ЈАГОДА: Опет ви. Вереник. Ма каки вереник! Него тај. Матори. Што напаствује. Девојке. Манијак! ЦМИЉА: Куку мене! Прво поинте! ЈАГОДА: Јурио ме. И преко куфера! А пљусак! Ко из кабла! Ево, још пада! Стиго ме. Стего за руку.

Оволикачка гука, а и гноји се. Кад притиснем прстом, остане бело, а кад пустим, опет полако поплави... А што ви мене тако фиксирате? ЦМИЉА: Каже Иконија да вас називају Ћора! АНЂЕЛКО: Па шта с тим?

ЦМИЉА: Па то је онај матори! АНЂЕЛКО: Познајете га? ИКОНИЈА: Свраћо вечерас! Распитиво се за неку жену! Куку мене, ал су га избубетали! АНЂЕЛКО: Погледај само колика му је чворуга! Ко да му детлић извирио из главе!

АНЂЕЛКО: Ајде не причај. Вама је сваки после првога други. ЦМИЉА: Мислиш да ја лажем? АНЂЕЛКО: Ма мене и не занима! ЦМИЉА: А било ми је довде дошло и дозлогрдило! Да ти не причам!

А, видиш, чудо и мени синуло! Да се курталишем и ја онога Репишта! Чујеш ти мене, мацо? АНЂЕЛКО: Ама немо ти мени мацо! ЦМИЉА: Малопре ти није сметало! АНЂЕЛКО: Малопре је за малопре!

ЦМИЉА: Па зар то код тебе не значи то? АНЂЕЛКО: Ниси ти тако наивна ко што изгледаш! Ал код мене крушка не значи јабука! ЦМИЉА: Значи тако? АНЂЕЛКО: Тако! ЦМИЉА: Стићи ће тебе моје сузе!

За свашта заплаче! ИКОНИЈА: Изгледа није било баш за свашта! АНЂЕЛКО: Смислила да судаје, па изабрала мене за мету! ИКОНИЈА: То јоје, будали, фиксидеја! А, вала, и ти... Да, којом срећом, имаш породицу...

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Не може више, сестро. Мора да се говори, мора да се зна. Не могу (показује на Јовчу), па после на мене све да баци, да сам ја за све крив. АНЂА Ниси, ниси крив. МИТА Нисам крив, и нећу да сам крив.

АНЂА Ниси, ниси крив. МИТА Нисам крив, и нећу да сам крив. Нећу да бата на мене после: какав сам ја твој брат и, како сам знао за то, што му нисам на време казао па да он њега, као што треба, за

А она, као да сам јој крвник а не брат, као да јој зло мислим, чак се и обрецне на мене: И моја кућа нека је весела! одговара и гледа ме попреко. И поред њега, и деца нам се искварише.

ЈОВЧА (плане): Каква »прилика«? Какав »муж«? Ко за њу муж?! За мене нема зета! ВЛАДИКА Толики је, најбољи, од кад тражили, а ти не даш, и не даш. Како да нема?! ЈОВЧА (одлучно): Нема!

(Повлачи се.) ВАСКА Једи. Не могу ја сама. На, бар узми, пиј ово. Не могу, јако је то вино за мене. Што ми ниси донео оно друго? МЛАДЕН Није расхлађено. Пауза.

ВАСКА Како: »не служиш?« Кад, од како си, ти си код нас, и колико већ година има, само си код мене, само мене служиш, двориш. МЛАДЕН А, па то. Јест, то. Служим, али није то служба. Тебе кад служим, то није служба.

ВАСКА Како: »не служиш?« Кад, од како си, ти си код нас, и колико већ година има, само си код мене, само мене служиш, двориш. МЛАДЕН А, па то. Јест, то. Служим, али није то служба. Тебе кад служим, то није служба. Није тешко...

АРСА А где је она? Ту ли је? (Гледа у брата питајући.) СТОЈНА Ту је, доле, код мене, спава, одмара се. ТОМА (утишава брата). Нека то сада, после. СТОЈНА А, није газда!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

нити ме чини зидати по воздуху градове; оставља ми моје златно време што ми јоште остаје, у моју власт, и предаје мене мени самому. Почињем мало-помало одисати; избављајући се младости како многоволнујемога и свирепога мора.

Ово, дакле, размишљавајући, рад би[х] да нисам сасвим на свету неполезан био; рад би[х] штогод после мене оставити с чим ће се когод од мога рода ползовати.

Да сам кадар сав трошак сам учинити, чини ми се да нико не би био веселији и срећнији од мене. Даћу повод и приклад возљубљеној јуности српској, коју промисал неба сподоби светом ученија осијати и просветити, да

Ако ли гди будем то чинити, заисто нећу ради мене, но ползе ради моји[х] читатеља: да ако ко што таково при себи позна, да се исправи.

Ако ли што гди буде погрешено, учени ће људи после мене исправити и мени ће человекољубно као чловеку простити. Мени је довољно утешенија дајући приклад ученим мојега народа

ком детету фиргаз или ферулу почео давати, ја би[х] с њим заједно почео плакати, као да би имао после њега нама[х] на мене ред доћи, добри мештер, за избавити ме од всегдашњег плашења и дати ми дерзновеније, почео се са мном разговарати,

је ли то његова милост к мени била или мајсторија моје слатке матере, која је два посла с овим измишљењем исправила: мене сиреч у веће познанство и љубов с[а] старцем мештером довела и мом брату Илији узрок кричати и кавгати се, што он при

Овакве препоруке имале су велику силу. Мој господар магистер (он се није дао звати мештером) имао је заисто на мене особити позор; по совршењу псалтира дао ми је учити катихисис, то јест православноје исповеданије, толкујући ми сваку

Толкованије мога магистра помогло ми је да разумевам прологе; ниједан није остао непрочитат од мене; млого би ме пута попови карали што кварим црковне књиге, но залуду.

једу и пију као и други људи, и не чујући да се око њи[х] гди на[х]оди каква пештера ни пустиња, није ово место за мене, мислио би[х] у себи, пак би[х] се невесео вратио у Чаково.

ме и одвратити; многократ би ме загрлио, љубио и с отачаском добротом би ме обличавао што ја њега не милујем као он мене и да ја неправо чиним, његову слатку надежду, коју је он имао, да ће у мени имати утеху, помоћ и покој у старости

Ја тебе љубим како год да сам те родио; светујући те, твоју срећу желим, а не моју. Ако ли ти мене не послушаш, ја се нећу кајати за добро што сам ти учинио; мени ће бог платити на другом свету, но ја тебе жалим.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Жестоки Ркалина шкргутну зубима, одгурну све, пак се усићи пред фратра. — Јево мене да ти кажем без завијања, најкраће и бистро. Ти одабра сина Кушмељева да учи књигу, па да с врименом буде редовник!

Брне поче грлити Стипана и одмакну га у ћошак, пак се обрну к Јерковићима: — За име божје, шта оћете од мене? — Оћемо да изабереш од наши дитића који буде најдостојнији! — рече Ркалина.

Зашто не пустите мене да говорим, него овај манити Ркалина: дам! бам! тум! пум!, кâ да се не може људски... — Добро! Добро! Ајте сад!

Бакоња, збуњен, врати се у предњу собу, гдје бијаху оних пет, те га опет ночеше задиркивати. — Зашто ниси и мене пољубија у руку, а, гушчару? — пита га, тобож оштро, један извијени ђачић, три-четири године старији од њега.

Како ли га пази стриц Наћвар? Кнез је погледа зачуђено. — А шта си издрељија те очурине у мене!? Зар ја не смим спомињати своје дите? Срам те било! Јер теби баш кâ да је жâ што се твоје слутље не испунише!

— Ма добро, али ди су свидоци — пита Кењо. — А откуда би ја зна, и зашто би мене стриц сла по овом вримену, кад он не би почисто зна ко му је коња одвеја. — Ма, ја, ка вељу да... — Чуј до краја!

Кâ да ми је сам Бог то на уво пришануја, тако сам увирен бија да је то њиов посâ и да им је намира да мене у то уплиту. Кад стриц и Стипан одоше прико воде, ја сам се пуно мучија, па најпосли кажем кувару Балегану своју сујму.

о! — Ја, вире ми, дујо, мало марим, кад ко оће да табачи, па да је и бискуп, разумиш ли? А онај дитић није крив, а мене боли кад видим неправду. Фра-Срдар се загна на њ, али га срећом његовом уставише, јер одиста ћаше награјисати.

И ја сам га видија! Можете замислити, како то тек пренерази ђаке. — Јесам... Оно што јест, јест, а ви знате да у мене нису дви ричи!

— пита Наћвар. — Ја? Је ли? Бик, богме, ја... — А како те зову? — пита гвардијан. — Мене, је ли? Зову ме Грго... — Чеговић? — Прокаса! Грго Прокаса, знаш, из Зеленграда...

— А зашта не сад? — А-ја-јак! Да мене Шк-шко-ран-ран-ца... ву... у... у. — Пак одгмиза опет у запећак, гдје опет захрка. — Страшљив је ка козâ!

Те ствари ја боље знам него ти, кâ шта су боље знали од мене покојни Шкоранац и Чимавица... — Није то, него је он страшљив! — рече Мачак. — Ти лажеш! — викну Бакоња.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ВИДИК Тај мали видик — што кроз прозор видим — И мене мотри с хиљаду очију. Гле: како гране издужују шију. (Ја им се смешим — хоћу да се свидим.

У глави ми гори луди товар прућа Што се болно грчи за кишом и пљуском. Постајем пустиња без хлада и хране. Гле: из мене беже и куљају знанци. Неки, много драги, што их вежу ланци, Зуре из мог тела као из апсане.

Нога би да крене — ал јој санта не да. У белу ме неку пустињу сакрили. Покаткад крај мене црна врана сине И ја зурим у њу прљав од белине. У МАГЛИ Магла влада светом (ил се спрема).

У МАГЛИ Магла влада светом (ил се спрема). Од ње се више одвојити нећу. Чим завесу макнем: већ на мене слећу Димљиве латице цвета кога нема. Ево бежим кроз њу, из ње, али споро. Мање ми се ноге као у корњаче.

Нек о главу доба лупа из свег маха. Не знам: да л крај мене дише град ил шума, Да л сам свеж ко шибље ил ко пањ ороно? О мој оклоп поноћ куца ко о звоно.

КЊИГЕ Опколиле ме ноћас књиге — Зуре у мене из свог праха. Ћутљиве — ко од страшне бриге. Збијене — ко од тешког страха.

Ћутљиве — ко од страшне бриге. Збијене — ко од тешког страха. Ја знам да свака као жива (Мада неима ока, уха!) За мене неки говор скрива У непомичној урни духа.

О тако и ту кућу стару Не држи више земља, но ја. ДВОЈНИК Он нема очи — ал ме вавек гледа. Има за мене увек реч немушту. Он први шане ону мисо сушту Од које бежим ко од ватре, леда. Кад пођем за њим — осванем сред блата.

ПРАЗНИНА Разбежале се речи све из мене: Као од бата неког кад за часак Нестану птице са гране зелене (Ал оставе у слуху шум и прасак).

Насмешен (ал и препун страве) Окрећем слух и бечим зене: Да ли то беше звук сред јаве Или је био јек из мене? И сад, док стојим на пô друма, Гонетам ту реч што је била И прошла мимо мога ума.

У СНУ ТЕ НЕМА У сну те нема, ал чим зене Одшкринем ја наместо зраке Откривам како већ у мене Улази обрис твоје раке.

Већ пола мојих ствари с тобом труле. Нико ме сада не зна, нит ће знати: Из мене зјапи рана место нуле. УМЕСТО ДА У СВИЛУ ЛАКУ Уместо да у свилу лаку Облачим твога тела пламен Ја заодевам хладну

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

А преровски ловци на дивље гуске расуше причу око огњишта са широким и чађавим једњаком. Још истог дана утврдише за мене који сам ноћу први прешао преко младог леда на Морави, давио се и спасао, да нисам из Прерова. Ја не кријем да нисам.

Оплетоше око мене свакојаке приче, тајне и нагађања, и после десет година још једнако плету, јер мали је овај свет поред реке, тесан је

Тврде, бесловесници, да сам мајстор што прави сребрне динаре неком справом смештеном у подруму, у који нико, сем мене и газде, не улази.

И тако мене хапси сваки нови капетан среза. Најтеже је Аћиму било да ме ослободи кад ме оптужише да сам, главом и брадом, Петар

„Ишчупај неколико длака из главе да остану код мене док се не вратиш. Тада ћу да ти кажем шта треба да радиш.“ Послушао је, тако је рекла и тако га гледала да је морао.

Па после — свадба, ја у челу совре, а музиканти око мене. Онда опет деца. А кад умрем, сви кажу: „Толини унуци...“ — А коју ћеш кућу и њиву да му даш? — Дотле је мој.

— И зато се ти мучиш? — прошапта кроз цвокот Ђорђе, посумња да ли је Тола чуо и рече гласно: — Да ти није мене, поцркала би ти од глади. — А да теби није мене? — Престани! И узми пушку. — Шта ће ми?

— А да теби није мене? — Престани! И узми пушку. — Шта ће ми? — Тола дохвати пушку, зачуђен Ђорђевим страхом. Дукати га измишљају,

Ја и ти смо вршњаци. Заједно смо одрасли и војску служили. Заједно ратовали. — Не лажи. Мене ни отац не жали. Пред друмском механом волови нагло стадоше, хукћући у ситно крцкање кола.

Кад за петнаест година није, неће ни за ових неколико преосталих. Није то. Сви ће они мене надживети. Може посао наопако да ми пође. Изгубићу све што сам до сада стекао. добро је што ова будала Тола ћути.

Када се Ката вратила с гробља, наредила је Луки: „Да обучеш чисте гаће и да дођеш у моју постељу. Од вечерас ћеш код мене да спа— ваш.“ Исте године родила је Аћима. А Лука је умро с перчином. Ђорђе јаче трже прегршт слугине косе.

Вукашин га је уплашено гледао, и рука му је дрхтала, он је знао због чега и смешкао се мислећи: „Има јаку браду, на мене.“ Вукашин је мушким гласом рекао: „Не треба ноћу сам да идеш.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Расковник ти је вратио ход и подарио немушти језик, али врапца не чекај! Он је у 3емљи Плавих Ветрова, а мене је послао да те тамо одведем. Затвори очи и број до десет... — Баш си смешан!

»Можда неће баш на мене?« мислио је свако у себи и бежао, а чичак је као мајска пчела слободно зујао градом. — Данг, банг! — летео је чичак.

Тек на земљи, помешан с лишћем брезе, он виде да је постао жут, и осмехну се: »Шта има лошег у томе? Зар и ови око мене нису лагани и жути, сви жути?« Лист јасена подиже поглед увис и постиђено саже главу.

— Ја сам она Златна краба о којој си причао! — рече изненада људским гласом. — Много си моје деце спасао, тражи од мене шта хоћеш! — Краба заћута, али и дечак није могао да изусти ма и једну једину реч. »Вероватно сањам!

— Уз то што је никакав, он је и безобразан! — закључи Савет племена. — Бацимо га у море! — Онда и мене баците! — рече мајка и рашири крила да заштити птића. — Или га оставите на миру! — Нека ти буде! — рече вођа јата.

Мајка у муци саже главу. — Видећеш! — понови дечак. — Долазиће да уче од мене! — дечак излете из куће и поче се пењати уз литицу. Мајка је с муком задржавала крик. »Шта ако се суноврати?

— одахну мали заробљеник и радосно махну огуљеним репом. — Захваљујем ти у име читавог Рода гуштера, тражи од мене шта хоћеш! — гуштер се смешно наклони, а дечак у чуду промуца: — Ко си ти? И шта бих ја од тебе могао да тражим?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Да се пољубимо; па отсад нити могу ја тебе чувати од Срба, нити ти мене од Турака. Него да те испратим до пола пута, па иди у Београд!

) Он је тражио ђавола. У игри у којој је испитивао мене код других, није приметио како се мења и он сам: и игра, изгледа, има два краја.

Један од сувременика је, после, причао како је Доситеј код Хајдучке чесме само ћутао и гледао, па рекао: „Ту мене копајте; мени је доста“.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

мени заклонити, Из руку ми јасне гусле тргнут', Моје тело под земљицу вргнут'; Ал' што певах неће пропанути, Након мене хоће останути, Док се поје, док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за срцем уздише Е, па дотле, а

Сунце јарко зашло већ одавна; От'ш'о данак, дошла нојца тавна. Моме платно давно покупиле, Па с' одавде мене изгубиле. Све ми мило нојца расплашила; Што не могла, у таму завила...

Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори: Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори. Ја се шетам, дружина са мноме. Ми идемо Стражилову томе.

“ Викну мома, па ти брже За жбун један зађе, А момак се чисто трже, И чудо га снађе. „Јао мене, и досада Шетах ја по горе, Али не чух још никада Да славуји зборе“.

„Та да имаш крило лако, да прнеш облаку, Не би мене чедо јако Утекла јунаку!“ Па се млађан за њом стисну, Дохвати је саде; „Јао мене!“ она врисну, Па под липу паде.

“ Па се млађан за њом стисну, Дохвати је саде; „Јао мене!“ она врисну, Па под липу паде. О да чудна ваљушкања По зеленој трави! О да чудна љуљушкања, Да т' подиђу мрави!

Ту близу поток даљину пара, Ту се на цвећу цвеће одмара, Ту мене чека ашиковање О лакше само кроз густо грање! Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре, К'о груду снега

ил' љубави није Што се грли, то су само змије; Љубим ли те... или мене нема, Или тебе - нас обоје нема; Љубим ли те...

“ Сестро моја, селе, Тебе мелем вида, Мене туга мори, Срце ми се кида; Реци твојој друзи Ох, не реци, ћути, Не знам ни сам шта је Што ми душу мути Ај, румено

Али ко би данас смео Сећати се сретних дана! Не смем ни ја да те читам, Песмо моја нечитана! Поред мене свећа дркће, К'о да б' песму читат' хтела; Ја је дадох њеном пламу Хартија је изгорела.

драга изгуби војна, Тај терет не би пренети прегли, Сви би к'о јањци морем полегли, Туга би моја у море пала Ал' би и мене собом одзвала! Л. Костић XXXИИИ ЈАДНА ДРАГА Ветрић пири, Липа мири, К'о и пре.

У Преходнице новци су ми сви!“ ...„Позајми ми од своје науке; Освести мене, шта да верујем О јамачности општег ускрса?

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Судба ти је и моја позната; мислим, нејма подобне на земљи: до вратах сам изника тартара, ад на мене са проклетством риче, сва му гледам гадна позоришта; ал' на судбу викати не смијем - надежда ми вољом творца блиста!

искро божествена, из наручја мрачне владалице, подигни се на свијетла крила, распали се пламом бесмртности, скини мене са очих мојијех непрозрачну смртности завјесу, тупе моје отргни погледе од метежа овог ништожнога, уведи их у поља

“ Ободри ме син бесмртни неба и справи ме на брег непознати. Љубопитство духе бесамртне сројило је око мене кругом, ал' погледи благи и проницни једнога се с мене не мицаху, у њим' сјаше света симпатија.

Љубопитство духе бесамртне сројило је око мене кругом, ал' погледи благи и проницни једнога се с мене не мицаху, у њим' сјаше света симпатија.

тако трену бесамртни ангел на свијетла и огњена крила к небу сјајну и трону вишњега међу своје блажене ликове: мене узе под зефирна крила и унесе у предјел небесни.

Роб глупости, враг поретка општег, свемогућства важност не познаје. Мене ли се стиди чествовати којино сам могућијем словом шар велики неба блаженога утврдио на лаком воздуху?

Слијепа му смјелост показује да ће ваше силе поб'једити, мене силом престол уграбити, прекинути миродржни ланац под мојијем привезани троном, све у мраке утопит мирове.

зли губитељ душах бесмртнијех, да га чује стан бунтовни пјео - Михаиле, подобни ми чином, али духом много нижи мене, јер ти душа, како моја, није благородном гордошћу заждена, проштенија не иште Сатана; благородна моја намјерења

Рад чеса је ваш владалац горди мене од сна будио вјечнога и дружину моју благородну кад нам круне самодржавија ставит није на главе мислио?

Што се горди непријатељ дичи да је тобож мене сатворио и свијетле моје легионе, - тајни случај наш је отац био; навлаштито нас је сатворио да правило бићу

и пламена слава брана дигла с согласијем мојим војевати на својега свемогућег творца, не дижите гласа против мене!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Да ме не примете, сакрих се у густ шипраг. Питагора стиже са својом пратњом на неколико корака до мене и седа на камен прекривен меком маховином; његови ученици поразмешташе се по трави око њега.

„Ви, најмлађи, посадите се уз мене!“ рече Питагора. Млади ученици, који су тек недавно примљени у Питагорину школу, поскочише радосно и окупише се око

Распитивао сам се код лађара, који су поред мене проједравали, докле стиже ток те реке и где су њени извори. Ниједан од њих не могадне да ми даде одговора.

„Шта онда“, размишљаше он, „ако риболов не успе? Препредени Милон сву одговорност за то свалио је на мене, а ја бејах тако блесав да је примим.

“ „О, кад би хтео, мој драги, да вечно останеш овде код мене!“ „То, нажалост, не могу. Ја сам ти вечити путник, од једног болесника до другог. Али ћу до ујутро остати овде.

„О свему си ти, Демокрите, размишљао дубље и темељније но ико други. За мене су твоја учења право откровење. Ја сам их добро разумео и прихватио, само у једној ствари не могу да се сагласим са

„Зато што сам јој хитао у сусрет“, рече самом себи, „учинило ми се да она јури поред мене“. Он размисли још једанпут. Заиста, тако је морало да буде.

„Беше то добар и ваљан човек“, настави Никија, „побратисмо се на двору у Пели. Њега позваше богови, а мене баци судбина у ову земљу Грка.

„Ти га лично познајеш!“ „Дабоме. Кад наш престолонаследник сазнаде преко мене да Платон, својим учењем и својим ученицима, господари јавним мишљењем ове вароши, пожури се он да му упути ласкаво

„Разумем, стриче. Ти ниси онамо пошао као ученик, већ као изасланик престолонаследников, али мене, јаднога, Платон неће примити у своју школу“. „Како? - Зар ниси вичан геометрији?“ „Видиш стриче!

Али пре свега морам да потражим себи стан“. „Да потражиш стан! Шта говориш којекакве будалаштине? - Становаћеш код мене!“ „Не бих хтео да ти сметам“. „Којешта! Ти ми долазиш као поручен.

упућених краљу, па онда одржа своје предавање у којем саопштава ово: „Наше сазнање да су Месечева светлост и његове мене проузроковане сунчаним зрацима, новијег је доба у упоређењу са дубоком старости астрономске науке, јер када је

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Је л' те, просто невероватно? Зато и кажем: чудна и можда само за мене необјашњива нека нервна појава по којој моја расположења зависе, рецимо, од тога, на коју ствар заустављам свој поглед

“ „Она је силнија од свих ранијих, веруј ми. „И то може бити и не чудим се, најзад, јер те познајем. „А зар је мене тешко упознати? Ја све кажем што ми је на срцу.

— Господо — шепртљао је нешто мој друг решен да сузбије неочекивани препад (што се тиче мене ја се нисам мешао јер су мени и мојој нервози баш годили оваки сукоби) — господо, ја сам народни посланик, а овај купе

које смо сви кашљали, човек наслони главу на женино раме, намести угодно ноге између оне прилике што нас је пронашла и мене па се умири, док се жена јуначки напрезала да ревносно издржи огромну слоновску тежину тела свога мужа.

Без сваке воље за разговор, мој увређени друг и ја покушасмо да спавамо. Али покушај овај, бар што се мене тиче, оста узалудан, јер оне три прилике које прво уђоше и по свој прилици беху студенти, отпочеше врло занимљив

Опростите, али ви баш јако подсећате на ову Дору Баршовску. Сви ми само имитирамо, зар не? Говоримо отворено. Али мене ништа више не може да загреје, као некад пре ратова.

Јер шта је народ без опозиције? Опозиција, рекао је Ренан, чини част једне земље. Што се мене тиче, ја имам идеала: Правда. И ја, нити могу, нити хоћу да скрстим руке.

Што се тиче човека, по кратким и искиданим покретима учињеним у току последњих речи које [су] се на њега односиле, за мене није било никакве сумње да се он само претварао да спава, јер сам и раније био опазио како је, с времена на време,

Зато сам га изнео. Што се мене тиче и чим сам остао сам после догађаја, одлучих да спавам. Пошто нисам активно учествовао у сукобу, шта ми смета,

Кум буквално није знао где му је глава. Цвикер му беше спао, али он га није тражио, већ је питао мене да ли је понео још један, резервни и да ли знам где му је, пео се на кола и скидао док су му купусаре испадале из

— Три дана без путовања. — О, баш ти хвала. Провешћеш све код мене? Нећеш у Солун? — Не мислим. Шта је код куће? Он ме погледа ћутећи па не скидајући руке с мојих рамена: — Све ћеш

“ И ја сам га упитао: „Разумете ли се ви штогод у томе, збиља, посподине пуковниче?“ Што се мене тиче ја ништа не разумем.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Рачунам: посљедњи пут био је код мене бријач у уторак. Сутрадан су опет дошли по ме, извели ме из собе на нечујним бијелим колицима, провезли кроз празне

Далеко доба! Између њега и данашњег мене увалило се готово педесет година — педесет година које се зову читав живот, а које ми се данас чине тако нестварне,

(Рођен сам у поморачкој обитељи, а ево ни дан-данас не знам што те двије ријечи право значе: оне и сад за мене имају неку тајанствену, помало митску вриједност.

И кад мислим на њега (а ја увијек мислим сликовно), видим га о мом лијевом боку, и нешто нижег од мене: ступамо тако, заједно, раме уз раме, и његово је десно раме малко ниже од мог лијевог. Не мрзим га.

Мој „смртно заљубљени” отац остао је кратко вријеме уз моју мајку, с њом зачео мене, свог сина, па опет одлутао морима.

Изгубио сам је врло рано, на самом прелазу из дјетињства у дјечаштво. Њеним нестанком као да су се све ствари око мене испразниле, и сви други осјећаји изгубили свој скривени извор и свој прави основ: њеним нестанком као да је нестало

Још дуго пошто јој је престала та мљековита функција, остала је у нашој крви да се брине око мене. Некад дојиља, сад ми је постала дадиља и друштво. И то најмилије друштво.

Ваљали су се по том разбојишту и омашћивали рубове гримизом и жеженим жутилом. Свијет иза мене као да је опустио: као да је тај болни запад исисао из њега сву крв и упио у се све зажагрене очи људи.

Дошао би ми аветињски спор и учаран ритам живота око мене: непознат немир покуцао би на прагу свијести, као наговјештај једног катаклизма.

Тамо се — вај, без мене! — догађају велебна свијетла збивања! Под плавим дјетињим креветом протјецала је понорница: корабља на рјечини

Свака мртва ствар око мене добијала је тада живо срце и у њој су дамари одбројавали часове неповратног. Требало се трзнути, пренути.

Дићи се, и не часећи часа кренути. Кренути, као на откупљење једне половице мене, закопане негдје у васиони, давно, прије свих времена... Прве галактичке сањарије.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

« Али он слушаше Ђуричин гласан одговор: — Ја не знам, господине, шта хоћеш од мене. Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? Чиновник плану. Изненади га толика дрскост.

ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код мене нађене!... Робија! окови!... Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па у гору!...

— Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа? И шта да радим сад?

— Јест, кад би се он дао. Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије. Чик му га !... — Право кажеш: мари ти он за њине претње.

Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљивим питањем, сави још дебљу од кметове и врати дувањару. — Има ли што за мене отуд? — запита Ђурица кмета. — Из среза, велиш ? Тсс... петљају нешто...

Здраво мирно! — Даље, даље — одговори Ђурица махнувши пушком, не дајући му руке. — Иди, прочитај ми ону хартију за мене. Ћато оде пред врата, почеша се по глави и прочита гласно целу хартију, па се опет врати натраг.

— викну ћато. — Велиш то истину? — запита и кмет. — Тхе, помало... Јутрос малко почесмо. Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми кажите?

не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим. Само и ти мене причувај — рече кмет. — ’Вала ти за то — одговори Ђурица. — Ако ми затреба што за јело и тако, то могу...

Него, ти мени свакад да јавиш за потеру, чим сазнаш. Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе. Знаш, ваљад’, преко кога ћеш јавити?

Девојка запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као предомишљајући се, проговори: — Ја се не шалим; ти знаш мене. Говори, хоћу ли да цуцам? — Пуцај!... Казао сам једном. Станка поче да нишани...

— Шта хоћете ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. — Зар не знаш шта хоће оваки гости ! — одговори му Пантовац, па затим

У кући се разлеже страховито врискање. Ђорђе сав претрну, па одлучно проговори: — Ако сте дошли код мене оним вашим обичним послом, онда ми оставите чељад на миру. Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не дирају.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

РАК 360 ЗА ОКУ СОЛИ ПОШАО У МОСТАР 361 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ САРАЈЕВА 362 БАЧВАНИН И ГРК 363 ПУСТИО БИХ ЈА ЊЕГА, АЛИ НЕЋЕ ОН МЕНЕ 364 ЋОСО ЖУТЕ БРАДЕ И ТОМА ГА ЗНАДЕ 365 СТРАНАЦ И ЦРНОГОРАЦ 366 ЛАЈУ ПСИ У СЕЛУ 367 ДА ХОЋЕ СВАК УМРИЈЕТИ!

и каже им да иду сви троје тамо на један брег, „па кад ја махнем руком на вас, а ви онда потрчите, и који први дође до мене — тај ће добити капу, други ће добити штаку, а који последњи дође — онај ће добити папучу“.

Тако су се ове две надвлачиле читав један сахат. Најпосле ће смрт рећи: — Девојко, нити га ти можеш отети од мене нити га ја од тебе, него хајде да га измеримо — мој нека буде врх од његове чизме, а твоје нека буде све остало, па на

А солдат јој рече: — Ти не мореш тамо, него остани овдје, а ја идем питати, јер је бог мене за то овдје и поставио да ти не траљаш сваки час пред њега. Кад то смрт чује, остане стојећи, а он отиде.

Овај га пита шта тражи, а старац му рече да би служио кад би имао гдје. Враг му рече: — А хоћеш ли код мене служити, па ћy ти дати шта будеш тражио?

— Бог помогао! одговори старац. Свети Петар му онда рече: — Мене је послао бог да му те овце продаш, ако хоћеш. — Боме не дам њему ни за какве новце, јер он је пустио мојијех пет

А петао му одговори: — Па нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која

Пошто аждаха прождрије јелена, рећи ће му: — Е, побратиме, ти мене курталиса смрти, а сад је ред на мене да се одужим. Мој је отац змијски цар, па хајдемо њему, он ће те добро даривати.

Пошто аждаха прождрије јелена, рећи ће му: — Е, побратиме, ти мене курталиса смрти, а сад је ред на мене да се одужим. Мој је отац змијски цар, па хајдемо њему, он ће те добро даривати.

тој и тој мераји начините сарај као што је у цара, а у сарај намјешај као што је у цара, па када све буде готово, да мене и матер тамо преселите.

се мали помокри у сметље за вратима, па у то сметље замеља реп, и рече друговима: „Чим ја зграбим прстен, зграбите ви мене па бјежите“, па онда понајлак привуче се баби која спаваше на прса и браду, па јој онако мокар и прашљив реп сукну у

— Заповиједам да изнесете на они свијет мене, мачку и кучку. И што би длан о длан, сви се наврх јаме обреше. Сада опет укреса па нареди Арапима те одмах донесоше

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

сам своју руку с обарача вечна мрака, Нема смисла реметити бесмисленост у свом току; Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака, Да однесе све што имам у дубину у дубоку.

И погледом већ уморним преживела гледам доба И све што је некад било, и све што је око мене; И чудна се слика ствара: неко море од пепела, Над њим ваздух, паран криком, као да је смех сирене.

када ветар мука Оде нечујно преко моје главе, И појаве се сан, дубине звука И мелодијâ — тад пријатне јаве Опколе мене, и тад моје око Не види више предео од сплина: Ја се осећам подигнут високо, И тад певамо ја и виолина.

На њој оно место мене само плени Где станује љубав, где је радост млада, Пролазна и лепа, к'о цвет драгоцени, Као престо снова, као живот

Волим облак, цвеће, кад цвета и вене, Ал' никако људе што ропћу и пиште: Што другога боли, не боли и мене; Мене туђи јади нимало не тиште. НА ОЧЕВОМ ГРОБУ Госпођици Р. Г. Оче, ево опет мене.

Волим облак, цвеће, кад цвета и вене, Ал' никако људе што ропћу и пиште: Што другога боли, не боли и мене; Мене туђи јади нимало не тиште. НА ОЧЕВОМ ГРОБУ Госпођици Р. Г. Оче, ево опет мене.

НА ОЧЕВОМ ГРОБУ Госпођици Р. Г. Оче, ево опет мене. Твоја цура тражи тебе: Сад је болна, нагло вене: Не познаје данас себе. Откад нисам била овде!

Ни Богу се сад не моли. Нема чему да се нада. Ах, вечно бих била с тобом! Је л' да и сад тражиш мене? Срећа ми је с твојим гробом; Твоја цура нагло вене.

И неста планета и животу трага; Изумире и смрт. Више нема људи; Са мене се поче да откида снага, Сви удови, редом, и поглед што блуди. Мину све што беше, хтеде бити икад.

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари, И жеље, њена туга и лепота, И нежне везе осмеха и чари Немају више за мене живота. Немају више живота ни за њу Сва њена љубав и моја страдања: Дремеж и сутон и ноћу и дању. Нама се спава.

Поноћ и сунце одјек су менама. Заволи себе кроз несреће круте И мене с њима. Нек лепоти путе Покаже младост док је још са нама. Осмехом душу и ране заклони. Запали чула.

и у снима мојим, То обличје пространо к'о тама, Као јутро са зрацима својим — Падало је испред твога стаса, Испред мене, покривало двоје, И ширило видик нашег спаса, Да се двоје тек у њему споје.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

руку да примим драгоцени новчић, он је на моје запрепашћење рекао: ”Не, нема више, ти не можеш ништа да добијеш, од мене исувише си паметан.” Људи су имали обичај да причају смешне приче о мени.

” Мене су још од самог рођења одредили за свештенички позив и та мисао ме је непрестано тиштала. Чезнуо сам да постанем инжење

се са људима, склапао пријатељства и познанства и ма колико то било невероватно, чињеница је да су они били за мене исто тако драги као и они из стварног живота и нимало блеђи у својој појави.

Понекад сам видео како је све око мене испуњено пламеним језичцима. Уместо да се смањује, њихов интензитет је временом постајао све јачи и чини се да је

Не бих дотакао косу неке друге особе, осим, можда, ако би неко у мене уперио револвер. Добијао бих грозницу само посматрајући брескву, а ако би се делић камфора нашао било где у кући,

Отац ми то није дозвољавао и побеснео би када би ме ухватио на делу. Када би приметио да потајно читам, скривао би од мене свеће. Није желео да кварим очи.

У одређеном узрасту обузела ме је манија коцкања, што је моје родитеље веома бринуло. Картање је за мене представљало ужитак над ужицима.

Била је оштра хладна ноћ, тло клизаво, а у близини није било таксија. Пола блока иза мене ишао је неки човек који је исто као ја једва чекао да стигне у заклон.

Неко је предложио да један другоме погађамо тежину и мене су наговорили да први ”станем на вагу“. Едисон ме је свуда опипао и рекао: “Тесла је до у унцу тежак 152 фунте” и

ситуација изгледала потпуно безнадежном, јавио ми се један од оних већ доживљених блескова светлости и сплав изнад мене се појавио у мом привиђењу.

сам потпуно изгубио оријентацију, али сам коначно успео да изађем из замке када су моји пријатељи већ дигли руке од мене и почели да траже моје тело.

Знао сам да ће пре или касније да ме понесе, пошто никаква помоћ није могла да стигне до мене на време, чак и да сам привукао пажњу.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

почео своју каријеру као српски досељеник, када има толико рођених Американаца који познају читаву ситуацију боље од мене? Они који су до сада пратили моја излагања, наћи ће сами одговор на ово питање.

да носим Америци такве вредности да ће ми се дозволити усељавање, па сам се прилично изненадио када сам приметио да на мене нико не обраћа посебну пажњу када сам се искрцао.

Ведрих дана из Идвора се јасно може видети Авала, планина у близини Београда. Ова плава планина, која је за мене у то доба била нешто посебно, изгледала је као да увек подсећа Србе у Банату, како их Срби из Србије мотре оком пуним

То сам научио од неписмених сељака у Идвору. Мој учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене остави тако дубок утисак као људи на комшијским поселима који су путовали по свету и тако активно суделовали у

Њен омиљени светац био је свети Сава. Она ми је прва објаснила животну причу овог изузетног Србина. То је за мене било откриће. Као и сваки други ђак и ја сам, сваке године у јануару, присуствовао прославама дана светог Саве.

То сам научио од неписмених сељака у Идвору. Мој учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене остави тако дубок утисак као људи на комшијским поселима који су путовали по свету и тако активно суделовали у

Њен омиљени светац био је свети Сава. Она ми је прва објаснила животну причу овог изузетног Србина. То је за мене било откриће. Као и сваки други ђак и ја сам, сваке године у јануару, присуствовао прославама дана светог Саве.

Следеће године учитељ ме је одабрао да рецитујем на дан св. Саве. Написао је и говор за мене. Мајка је то исправила и проширила и нагнала ме да неколико пута поновим своју беседу.

учитељ је климао главом, а попа се нашао у чуду и обојица се сложише да је сеоска школа у Идвору већ сувише мала за мене. Крајем те године моја мајка је успела наговорити оца да ме пошаље у вишу школу у Панчеву.

Тамо сам срео учитеље који су на мене учинили јак утисак, нарочито њихово познавање природних наука, које су биле сасвим непознате у Идвору.

Исте вечери отац је мајци за вечером испричао о јереси коју је од мене чуо то поподне, али је његова срџба била доста спласнула.

Осећао је исто усхићење које је Давид осетио и које је кроз своје псалме пренео на мене оних мојих будних ноћи пре педесет година.

Ћипико, Иво - Приповетке

Приближе се некој женској. Један се од њих уозбиљи: —Хоћеш доћи у мене на радњу? упита је, гледајући је безочно равно у очи. Она се збуни, па ће измичући: —Што не бих?...

—Би?... Свеједно, зло по сиромаха! —Па узми га ти, кад жалиш! — окосито настави први. —А ко ће мене? Но мируј у људе. Није њима до обисти. —Добар ти је! — побегена Загорац и скреше да припали лулу.

— Јеси ли видио? Учини добро дило! Узми је на радњу, даруј је, и све јој криво. — Тада се обрне њој: — А ко ће мене намирити? Господин бог! А? Колика би штета, видила си; ко ће ми је надокнадити?

—Остани, Цвијето, до сутра, боље ти је! — јави се и Јуркин човек. —Хвала! Не могу. Чини ми се сад ће душа из мене. — Обрне се дјеци: — Идимо ! Нађоше се у пуној ведрој ноћи. Месец се надигао над кућу и поврх дрвета.

Османом објасни, па, кад му стиже сучелице, упита га, а напреже се да устави дрхтавицу у животу и гласу: — Што данас мене и моје на правди обручи? Што не рече брату да прими духан?

—Нека су мене, убио сам! — одговори он. – Но што ће с тобом? Сјутрадан изведоше их пред суца. Оба поновише и потврдише оно шт су

Али, кад су се почели пењати узбрдицом, живље им сјају очи. —Видјећеш како је код мене, — рече он смијући се. — Толико да заклоним главу... Нека, нека! — одговара она.

Уто га неко од муштерија зовне. Сједните, — понуди их, — ето мене одмах! — и пође са скленицом тамо куд га зовнуше. Њих двоје сједе, свако забављено својим утисцима.

— Сједите, немојте ради мене... — и прекидох, стидећи се што се старица испред мене исправила. — Не мари, ви сте ово први пут дошли на шкољ, а ко

— Сједите, немојте ради мене... — и прекидох, стидећи се што се старица испред мене исправила. — Не мари, ви сте ово први пут дошли на шкољ, а ко дође, ваља да се најпрво са мном поразговори!

У одмацима, пиљећи испред себе у свјежу пучину, допираше до мене њихов разговор. А сунце очас освојило и море и шкољ, и топли дан убио јутарњи свјежи сјеверац, па настала тишина.

Оштри воњ пецива голица, а пламен се и не види у пуној свјетлости дана. Када испекоше рибу, позваше и мене у хлад, испод једне лађе на жалу, и тако се, вадећи срдјеле из жераве, опет нађох међу њима...

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

листови, вели народни песник у првом лицу, то су мени листови црквених књига, и што је за њих црвено цвеће, то је за мене сабор у цркви, па отуда: „што су им – то су ми“, „што им је – то ми је“.

пољаном над њим, да се земља на којој се ја налазим налази управо изнад небеског свода који је бескрајно дубок испод мене, и да сам ја само неком магнетичношћу припојен леђима уз земљу као уз доњу страну каквог огромног поклопца.

као црв, и то с ниже тачке навише, а и ја макар за тренутак губим свест над бескрајном дубином плавила која је испод мене.

мрзим, мрзим да ми откривају истину, да свићу дани и да гледају у мене! [...] онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен у чуну који језером сивим броди, и пун јунака чија пада сен на

– Гледајте, бози, мене младића! („Гледајте, бози!“) Од ситних детаља, ма колико да су иначе сами по себи важни, ваља прећи на општији план.

талас са лица, Зрак, којим дишем сад, пун обећања је болног зрак, И небо место звезда пружа ми врт љубичица, Између мене и њега зрачног опет је свети брак; Ја нисам више ту! Ил да! Ох, да, да! не!

Ил да! Ох, да, да! не! Мене је још једино, гле, страх Докле ће уз божански, божански, знати ићи мој дах! Песник у вучјем облику, док се дахом

Види се то врло лепо у једном већ цитираном стиху: „Ја нисам више ту! Ил да! Ох, да; да! не! Мене је још једино, гле, страх.

сте добро Разумеле се наопако Освануле сте хладне Далеко од огњишта Далеко од капија неба Погледајте мене звезде Кришом да земља не види Дајте ми знакове тајне Даћу вам вишњев штап И путању једну бору И водиљу

Сад се често дешава да код мене налазе формализам тамо где га заиста нема а и семиотику тамо где уопште није присутна.

Почетком 1969. изненада је упражњено место сарајевског лектора у Москви, па нису имали никога другог осим мене да пошаљу као привремену замену. Знао сам за формалисте, а чак сам их прилично добро познавао.

Лотманова структуралносемиотичка теорија за мене је била право откриће. Одмах сам књигу превео, али су Нолит и СКЗ одбили да је објаве. Објавио ју је идуће, 1970.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ДАРА: Оца? А зашто га зову? ЖИВКА: Зашто? Е јеси права глупача! О боже, како се то ниједно дете није измет'ло на мене. Сви су глупи на оца! (Имитира је.) „Зашто га зову?

могао би онда и Чеда... ЖИВКА: Таман, као да је Чеда прва брига. Камо срећа да си ти мене послушала... ДАРА: Шта да сам те послушала? ЖИВКА: Па ето то...

ДАРА: Немој тако, мајка, па ево и ти можеш постати министарка. ЖИВКА: Па шта, има ваљда неке разлике између мене и Нате. Моја мајка је шила у Војној шивари, али је зато мене лепо васпитала.

ЖИВКА: Па шта, има ваљда неке разлике између мене и Нате. Моја мајка је шила у Војној шивари, али је зато мене лепо васпитала. Ја сам свршила три разреда основне школе и, да сам хтела, могла сам још да свршим.

Ја сам свршила три разреда основне школе и, да сам хтела, могла сам још да свршим. Да ја нисам била таква, не би мене твој отац узео, он је био већ чиновник кад ме је узео. ДАРА: Па јест, само кажу морао је да те узме.

Шта се утрпала између мене и Симе ова удовица! (Броји.) Један, два, три, четири, пет, шест, седам...Глас (броји у себи) кућа... брзо...

Тата је постао министар. ЖИВКА (љуби га): Е, а ко ти је казао, чедо. РАКА: Кажу ми деца и мене су одмах прозвали министарско прасе. ЖИВКА: Мангупска посла. Више се нећеш дружити са тим мангупима.

Па што не говориш, марво једна, него брбљаш којешта. (Збуни се.) Децо, децо, немојте да ми сметате. Ви станите иза мене. Боже мој, ко би то рекао: отишао јутрос од куће као обичан човек, а враћа се министар?

ЖИВКА: Па дабоме! Кад дође тако неко отменији у посету, па се у разговору насмејем, а мене чисто срамота. ЧЕДА: Сасвим! ЖИВКА: Не знам само, да л' би лепо стајало да и с десне стране направим један зуб?

ЧЕДА: Ама, како то, код мене живог, па већ разговарате с човеком? ЖИВКА: Бога ми, право да ти кажем, нећу ја за твоју љубав да испустим овако лепу

Зар она тебе учи и васпитава, а ти да јој псујеш матер? Зашто, 'ајде кажи ми зашто? РАКА: Па кад она мене тера да изговорим десет пута реч: „решонс лајзејшн”! ЖИВКА: Па изговори!... РАКА: Јест', изговори.

ДАРА: Мама, забога, мама, шта ти говориш! А питаш ли ти, бога ти, мене: пристајем ли ја? ЖИВКА: Па не питам те. Чекам да видиш најпре младожењу, па ћу онда да те питам.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Ми то знамо из обичне језичке праксе: за оно што је испред нас кажемо то или оно испред мене, а за оно што нам је иза леђа велимо ово иза мојих леђа.

изриком вели да је такво одрицање „подстицано” управо „успоменом мога 'високог порекла' и охолим материним поуздањем у мене”; то је узрок „оне ране, убитачне зрелости, којом смо се чак и поносили” (њоме се и Софка поноси).

у наредном пасусу - изјављује да „мало људи тако слатко и мирно живе као ја”, јер јесење румено и жуто дрвеће „има на мене исто толико утицаја као на Хафиса вино“.

док загледан стоји пред апенинском реком Арно, песнички субјект назире завичајни Дунав: И овде, пролетње вече за мене је хладно, као да, долином, тајно, Дунав тече.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Па, ага... — Убаво!... Врати ли ти тој стари потурски пес? — Вратио ми је све. И паре и коња. Сам је дошао код мене да броји паре, а његов слуга је донео пуну тепсију баклаве. — А што ти рече најзад? Мисли убаво, па да ми кажеш!

И то ко? Иван Мојсилов из мртвога Воћника!.. Мене, Брњачанина?!.. О, помози, Свети Петре, или данас Мени, или више нећеш имати кому!.. С пута, кујо потуричка!..

Нијесам могао да се наканим: било ме стид... — Па сад, несрећниче? — Сад није... у својој сам кући. — А од мене? — Што од тебе? — Што си учинио ту бруку!... Са собом, с кућом, с ђететом, да довијека останеш као уклин у народу...

Знаш, побратиме, ови људи не пију ракију, можда ће неко и клањати, па је незгодно... — А теби није код мене било незгодно да у велике посте једеш на очи све моје чељади дебелу овновину?.. Овђе, овђе хоћу ракију!..

А шта је теби Србија учинила, побратиме? — Свашта!.. Једном су прошле кроз село некакве комите, свратиле код мене, заклале ми четири гуске — никад их не могу заборавити!

Е, нећеш, Божја вјера! Нити ћу бјежати!.. Ево сад идем натраг у моје планине, па нека судбина пресуди између мене и тебе са твојим савезницима!.. Обувајте се, ђецо, и чизме овамо!..

Оставио брда и села, која сам чувао докле је било потребно. Оставио их у добру. Сад нека куће без мене. Ако им ваља!.. — И овако сам? — Сам. Горе сам оставио керове, распасао оружје и обесио га о клин.

Изводим их на месечини по овом чичварју као јариће. Скачу око мене по целу ноћ као ланад са жиле на жилу огромних букава. Сви, и Турци и Срби.

прошлости, па одјурим до Бабљака, до Липљана, и то ноћу, и разговарам пријатељски с њиме: „Не љури се, бре, Мето, на мене, Косово је криво...“ — А служиш ли, прото, кад? — Не. Не више после Метове смрти.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ако мислиш да те варам’, А ти покушај. Оно момче давно чека, На то навија; Мене шаље да му будем Проводаџија“. Дивна ј’ мома, кад је румен Стида облије. А рузмарин замириса Најсватовскије.

Једно јутро ево га пред краља, Донô дела трудбе самосвојне: „Господару, ја дело доврших, Ево мене, ево слике двојне.“ „Подигните превесе са слика!“ Краљ изусти, а слуге су брзе, Прискочише...

Не питајте мене, Кад сами знате. Викторе Иго, Викторе Иго, Ти ниси друго већ семе мало, Ал’ то је семе са неба пало.

Па зашто се не угледам На високу дугу? Зашто моје гусле гуде У узаном кругу? Да ли мене каква страва Од тог задржава, Бојим ли се ја власника И њихова гнева?

“ Је л’ то збиља, а не машта Тужнога песника? Тад’ и мене прим’те, браћо, За проста војника. »Стармали« 1881.

Што ти не смем рећи На свесвему хвала, Тим се наша стара братност Није подерала. Ти си мене волô Што ласкања немам (Сад најмање кад се и ја „На истину“ спремам).

Рибица се стаде молит’ старом рибару: „Пусти мене, добра душо, натраг у море, А откупа, каква хоћеш, ишти, — даћу ти“.

се тихо гибало; Он дозивље шапућући златну рибицу, Она му се одазива: „Ево, ево ме, Реци, деда, ако желиш штогод од мене.“ Старац риби поклони се: „Рибо-госпођо, Не даде ми бака мира, прости досаду!

Не треба ми така кућа, кућа сељанска, Нит’ ја хоћу да останем довек сељанка; За мене је да постанем вел’ка госпођа, Па да живим у палати, права бољарка.

Зове рибу; риба дође; старац говори: „Ево мене по невољи опет ка теби: Послала ме моја стара баба-Анушка, Она неће да остане више сељанка; За њу ј’, вели, да

Знам да нећеш заборавит’ Један оченаш. Е па после ракијајте, — Ти тај посô знаш; Само свађат’ немојте се Украј мене ту, Јер и мртав ја ћу мрзит’ На ту работу. „СОНЕТ“ Сонет се лако ствара.

“ И ја лебдим око флаше, Јер ми за њом срце вене; Доћ’ ће време, па гле нема Ни флаше ми, па ни мене — Само суме неплаћене. »Стармали« 1884. НЕБАЛАДА (по „Фл. Бл.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

“ Моја лепа фрајлице, жао ми је што сте мене ради та ваша мала устанца заоштрили. Ја на моду нимало не вичем, него на злоупотребленије, на претеривање или, како ви

На овакав разговор шта знам друго радити, него смејати се, а смејати се без вас, било би од мене грубијанство; морам и вас, као што ви зовете, унтерхалтовати, и тако унтерхалтујући вас и преповедајући што сам

Ево, новаца је оставио доста; али шта то помаже кад је оставио после себе краву. Богзна шта би од мене било, да нисам од натуре на господство створена.

Но јошт није доцкан, моја лепа Евицкен, само се ти на мене угледај, пак се можеш јошт колико-толико поправити. ЕВИЦА: (Ах, боже, шта ће јошт од мене бити?) ПОЗОРИЈЕ 2.

ЕВИЦА: (Ах, боже, шта ће јошт од мене бити?) ПОЗОРИЈЕ 2. ВАСИЛИЈЕ, ПРЕЂАШЊЕ ВАСИЛИЈЕ: Добро јутро желим, мајсторице. ФЕМА: Каква је ово свиња?

ЕВИЦА: Ах! ФЕМА: А шта ти ту уздишеш? Паорентино, повела си се за којеким, па и не гледаш шта је нобл. На мене гледај, ако мислиш да штогод буде од тебе, а не на којекакво ђубре. ПОЗОРИЈЕ З.

ФЕМА: То код мене мора увек бити мико фо! САРА: Драго мије, драго мије, то је за мене доста. Јошт кад би било мало сарме, то ми је

ФЕМА: То код мене мора увек бити мико фо! САРА: Драго мије, драго мије, то је за мене доста. Јошт кад би било мало сарме, то ми је остало у души јошт од госпоје Мирковичке, а и ајнгемокц не шкоди; а

АНЧА (загледа се у њу). ФЕМА: Добро ме гледај, глупоглавко једна, шта налазиш мајсторско код мене? Јесам ли обучена као фиршкиња? АНЧА: Па како оћете да вас зовем? ФЕМА: Ја да ти кажем, ти ниси служила код ноблеса?

ФЕМА: Кукавицо, то је ноблес... Ти нећеш више радити као досад, само ћеш за мном ићи, мене и највеће мадаме ...мадаме, враг им матери, нисам могла отоич погодити ...њи ћеш у руку љубити и с каруца скидати.

Мајсторице!... ФЕМА: Опет он! ЈОВАН: Све заборавим, госпођа, оћу да рекнем, ја нисам рад да се прави од мене комендија. ФЕМА: Тако највеће господе пединтери носе. Добро само пази кад те викнем Ханц.

ФЕМА: Жан, то мора бити; барем десет речи. ЈОВАН: Гди ћу ја сад под старост да научим, то је тешко за мене. ФЕМА: Сапр тудер фо. Видиш како није тешко... Знаш шта је божур?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

О неима пута којим би до мене могли доћи Ко пролеће које заборави да цвета сад лежим мртав на северу света Смрти љубоморна највећа моја ноћи!

ТРИПТИХОН ЗА ЕУРИДИКУ И На уклетој обали од дана дужој, где су славуји сви мртви, где је пре мене црвени челик био, горки сам укус твога одсуства осетио у устима.

О чело моје од сна и ветра мапо! Одајем се мртав сунцу после мене јер несрећа и после смрти траје. Слепи јасно виде судбину пред којом шене предели небесни сатворени од издаје.

Слепи јасно виде судбину пред којом шене предели небесни сатворени од издаје. Одајем се мртав сунцу после мене. То је све што је остало од мога гласа, тај одјек у коме су заточени сви дани. Је ли споменик гроб?

скријем Кад ништа не почиње јер нема места више Кад ноћ од успаваних сила и смртоносне кише Звери шумом уклете и мене сном убије.

Чега има људског у патњи? О чуј Дан одјекује. Непокретне звезде стоје. Празне руке празно срце пуста сена И нема мене ал има љубави моје.

Празне руке празно срце пуста сена И нема мене ал има љубави моје. XИВ ПРОПОВЕДАЊЕ ЉУБАВИ Нема мене ал има љубави моје; Видим је у сунцу и земљи где нам труну кости.

Љубави моја мртва а ипак жива О све што прође вечност једна бива И нема мене ал има љубави моје. ПОСВЕТА ЕЛЕГИЈА Гласнице предгорја какву птицу под срцем носиш?

ПЕТРУ ЏАЏИЋУ СВЕСТ О ПЕСМИ АЛЕНУ БОСКЕУ Мене ничега више није стид. Клону сунце преко свега. Жељен плод пун је ноћи.

Поклонити себе животињама и цвећу и снагу своју дати глади црног корења? У овој ноћи мене није стид што певам из зида лепше но на слободи. Сунце ми у пети бриди. Блешти зид на крају пута што никуд не води.

Непомичан си, зато те не могу стићи; Тако близу мене други ваздух дишеш Док силазак у дубину обећава све више Звезда на коју треба се тек навићи.

Да уместо мене пати, песме ето! Испражњено срце још је увек живо. За велико сунце у камену сажето Кристал истури прозирност ко сечиво.

Краков, Станислав - КРИЛА

Сви су имали неодољиву потребу за то. — ”...по сваку цену...” телефон је вриштао из пука. — Ма куд баш мене, господин’ мајоре, — стар сам човек — и жењен сам — куд ћу ја на Стару Попадију — шаљите људе млађе...

Милорад гологлав, рашчупане косе, сав модар у лицу рече ордонансу Бранку: — Пре него што би пали у ропство, убићеш мене и ађутанта. — Не, не, ја ћу сам, — муцао је преплашени Душко. Већ је осећао како му шиљати куршуми пролазе кроз тело.

је доцније Душку, — кажу да је бароница, и да је богата, има аутомобил, а ништа се не либи, и ноге да ти опере, и ето мене сваки дан масира, а мене тако жига, и срце ми не ради добро... Потом се поверљиво нагао.

да је бароница, и да је богата, има аутомобил, а ништа се не либи, и ноге да ти опере, и ето мене сваки дан масира, а мене тако жига, и срце ми не ради добро... Потом се поверљиво нагао.

Када му је Душко показао нешто написано на својој објави, и говорио му о рани на нози, чича је завикао: — То се мене ништа не тиче. Знате ли ви да сам ја зет војводин?

Петровић, Растко - АФРИКА

Док говори, осећам како јесенашње назебе, и све назебе од рођења до данас, ово сунце извлачи из мене. Заузет тим осећањем ја и не чујем добро све његове речи, али их потврђујем главом и смешим се.

Заузет тим осећањем ја и не чујем добро све његове речи, али их потврђујем главом и смешим се. Колико је за мене срећа да путујем са њиме! Сат-два његова разговора за мене су као јединствени семинари.

Колико је за мене срећа да путујем са њиме! Сат-два његова разговора за мене су као јединствени семинари. Он је пре тридесет година водио једну од најважнијих мисија по Судану, он је основао по

Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не очекују велике помоћи, јер сам хтео само да гледам, а прашину од жита не трпим.

Мала је радила и, пролазећи поред мене, стално ме гледала. Упитао сам је где спава; она ми је рекла: „Над кујном!“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код

Дакар није још Африка, није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене ово је ипак оно што нисам никада раније видео и што је блиско ономе о чему сам сањао.

Вуије седи преко пута мене тужан. Његово лице изгледа одједном још много старије и уморније, ишибано више климама и годинама.

Облачи се лагано брижљиво, и чим се нађе у шалупи наслони се на куфер и спава. Сасвим уз мене, урођеници, један човек и две жене, да би ме очарали, ословљавају се између себе на француском са: монсиеур и мадаме.

преда мном а тако смањени у перспективи, да личе на ове обојене гуштере што силазе на све стране низ плетени зид крај мене. Колибри, птице бљештаво зелене и црвене, ситне као инсекти, лете са цвета на цвет.

Седећи по ивици, сасвим на рубу стабла, младићи завеслаше. Један је био испред мене а двојица иза мене. Да им не сметају, своје тоге обавили су око грла.

Седећи по ивици, сасвим на рубу стабла, младићи завеслаше. Један је био испред мене а двојица иза мене. Да им не сметају, своје тоге обавили су око грла.

сустиже, разбијајући један свој талас на други, између шума чија је разбијена и рашчупана слика силазила дубоко испод мене. Био сам у правом урођеничком чамцу који је јурио по вољи нагих младића.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

јада, чемера: На оштар колац поред Пајсија Братову главу бесно удара; Па да је гавран не би кљувао, Онде на стражу мене поставља! Рођеног брата!...

смрт! ГЛАВАШ: Мене?... А знаш ли мене ти?... ИСАК: Са Мула-пашом на Малајници — Давно је било, ал’ сам слушао Моћнога гласа страшну

смрт! ГЛАВАШ: Мене?... А знаш ли мене ти?... ИСАК: Са Мула-пашом на Малајници — Давно је било, ал’ сам слушао Моћнога гласа страшну грмљаву; — И данас

И ти си пристала?... СТАНА: Пристала?... Та то је трâмпа! А његово је деце обоје: Сина ми може свакад убити, Мене смрвити, ћерку љубити; Господар он је!... Ми смо робови!

СТАНА: ’Ма шта ће овде таки разговор? ГЛАВАШ: Па ништа, бако, Хвалим вам само моје дворове, Не би л’ у мене дан-два остале. Та ја сам жудан госте примити. СПАСЕНИЈА (у себи): Ах!... То је он!...

злобно сипајућ Отровног биља горке сокове, На таки начин да те умори, Да викне после тугом лажљивом: „Ох, куку мене, сêди војводо! На мојим груд’ма крв ти усахну!“ То онда није могла чинити. А данас?

ДРУГИ ТУРЧИН: Или си се, овако стара, у другога неког загледала?... Можда у коншију? СТАНА: Смејте се, децо!... Мене прођоше Смехова лепих дани весели; Сад плачем само. ПРВИ ТУРЧИН: За киме, бако? СТАНА: И то да кажем!

Тек после мало иде разговор. ЋЕРИМ: А ђе те тако уплаши, ефендум?... ХАСАН: Мене?... Јок! А ни ја нисам досад кушао Да њега плашим зортом каковим! ПРВИ ТУРЧИН: Зато се и ухајинио!

ПРВИ ТУРЧИН: Моја је глава! Ја ћу је мојим ножем срубити! ДРУГИ ТУРЧИН: Не дам је теби. Од мене ће је паша тражити! ТРЕЋИ ТУРЧИН: Даље одавде, сви! Од моје пушке паде Станоје, Мој ће му ханџар главу рубити!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА УСПОМЕНЕ ИЗ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТА 1876 ГОДИНЕ И Делиград, З августа уторник, 1876 год. Мене данас готово силом улисаше у чиновнике ђенералнога штаба тимочко-моравске војске — просто пећи реквирираше ме, као што

Колико их има који жуде за овим местом, и који би на њему можда боље послужили но ја, и њих не нађоше, већ баш мене! И то готово насилно!

— Оће, богме 'оће, много има проклете гадије — зачу се неки старачки глас из гомиле. Окренем се и угледам иза мене једнога мога познаника из Церја (село у нишком пашалуку). — Откуд ти овде, деда Стојане?

Ко одступа? — Сигурно Турци, рече један грађанин, који је стајао до мене те посматрао борбу. — Богме биће да одступају наши, тутњава се приближава с турске стране нашој — рече један војник.

ВИІІ Житковац, 9 августа у понедељак, 1876 год. Три је часа по подне. Мене ево где лежим потрбушке на зеленој трави у хладовини, под једном брснатом крушком.

Мој коњ привезан за крушку једе у сласт своју зоб и потреса зобницом. Штаб ево га недалеко од мене у другој авлији, само ђенерала не видим. С бојнога поља изретка се чује тек по која пушка. Топови такође слабо раде.

Мучно ће це што моћи да учини из долине. — То је био општи одзив рањеника о току борбе. Мене подиђе језа слушајући ова проста, неизмајсторисана и кобна извешћа рањеника, Она су боље казивала право стање ствари,

« и непријатељ се повлачи у шумицу и јаругу, из које је испао. Наш се шанац заори громовитим ура а мене ово yпа чисто као да пробуди из неког тешког сна. »Ура«... први је јуриш срећно одбијен.

Комаров откиде лист из своје бележнице, написа на њему нешто и даде ми да преведем. Тај је листић и сад код мене и на њему стоји ово: »Команданту другога корпуса (пуковнику Протићу). »Мајор Велимировић, после битке 11.

Баш до мене, увијен у шињел, прућио се по голој ледини доктор Владан, па кркти, дува и шиче као какав парни казан. А његово отомбољ

непрекидно грокотање пушака, што се чудно разлегало по ноћној тишини, ја почех обраћати пажњу на предмете око мене.

1) Док сам се ја овако гризао тешким мислима, батаљони се кретоше. Пролазили су поред мене у дугим и дугим редовима, а пред мојим замућеним погледом створи се чудна слика.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој, пелен-пеленче!“ Сестро моја, селе, Тебе мелем вида, Мене туга мори, Срце ми се кида. Реци твојој друзи — Ох, не реци, ћути, — Не знам ни сам шта је, Што ми душу мути.

XВ Теби, цвете, теби певам, — Та ја досад нисам певô. Ти си мене распевала, Што је твоје, теби ево. И досад сам волô сунце, Што ме истом сад огрева; Волело ми срце славља, Кога

Кад јунаци за слободу Чуда почине, Није штета ни за кога Ако погине. А за мене понајмања Српски умрети, — Та ти ћеш ми сина дати, Да ме освети. ХХ Јеси л’ ме жељна, драга?

Па још уз то српско срце, Чим се злато моје кити, Чврста вера, којом-но ће Небо увек небо бити. XXИВ Љуби мене, љубованко, Нећеш се кајати, Јер ће моја силна љубав Вечно трајати.

А севне ли и замагли И загрми бој, Показ’ћу ти да сам и ту Соко бранић твој. Љуби мене љубованко, Нек нам срећа сја, Ако не знаш шта је љубав, Учићу те ја.

Ено, ено, већ се губе, Па се опет врате, Пружајући оштре зубе На мене и на те. Витлају се гори, доли, Од муке и жара, То су моји стари боли, Јадовања стара.

XЛІ А нашто моје песме, Зар оне требају, Кад око мене сами Пољупци певају! Кад тако мало створче. Пољубац, певат’ зна, А како ћу да ћутим, Зар моту да ћутим ја?

ХЛИИИ Душо моја, шта сам снио, Чудновати сан; На Косову ја сам био Баш на Видов-дан. Поред мене многи јунак, Многи српски тић, — Ја сам био „издајица“, Милош Обилић.

Ружа ми је мирисала Као слобода, Ил’ кâ суза, кâ молитва Тужног народа. А крај мене из облака Виле падоше, Беле виле говориле: Спавај, Милоше!

Занела га дивна песма, Занеле га сласти њене, И он мисли: „Певај, птицо, Певај, певај и за мене!“ Тако и ја своје песме, Осећаје срца свога, Певам за те, певам за се, — А можда и за другога.

ЛXXИИ Тија је поноћ света, Чује се звезда пој, — А мене драга пита: „Шта радиш, брате мој!“ Љубим ти, душо, недра; — Ал’ ја сам увек Срб, И сад сам ту нашарô Пољупци

Али ко би данас смео Сећати ме срећних дана — Не смем ни ја да те читам, Песмо моја нечитана. Поред мене свећа дршће, Кâ да б’ песму читат’ хтела, Ја је дадох њеном пламу — Хартија је изгорела.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Војници потрчаше. Направи се гужва. Командант батаљона одреди мене да успоставим ред. Морао сам и револвер да потржем.

Он скочи са мокром и каљавом главом. Хтеде да налети на мене, али као да се трже. Онда забаци руке на леђа, па ће рећи: — Зар мене, богати, Светиславе? Мој школски друг...

Хтеде да налети на мене, али као да се трже. Онда забаци руке на леђа, па ће рећи: — Зар мене, богати, Светиславе? Мој школски друг... Али шта да му радим. Да ми је рођени брат наишао сатерао бих га у ред.

— Крећи! Полази! Напред! — чули се пригушени гла-сови. Налазио сам се на десном крилу своје чете. Од мене десно, била је трећа чета. Они нешто мало застадоше.

У рову настаде мување, помера ње, разговор војника и четника. Чује се нечији глас: „Излази брзо!“ Онај поред мене покупи неке ствари, па ће рећи: — Ми одосмо, а вама како Бог да — онда као да се присети: — Бугари су овденак на

Не потраја дуго, а кроз ров се довуче до мене мој водни официр. Шапатљивим гласом саопштио ми је како војници немају муниције.

А отуда се разлеже глас: „Санитет... санитет!“ „Где је командир?“ — питао је неко иза мене. Војници су га упућивали у правцу где је био мој заклон. „Командант одреда!“ — рече ми десетар.

Затим други... Каже, командир је пришао и строго му се обратио: „Ја вам говорим да су ровови празни, а ви мене не слушате. Наређујем вам да одмах кренете ваш вод и поседнете напуштене заклоне.“ И овај грешник крене.

Преморен. И таман да заспим... — А оно јуриш!... — Још нешто горе... Осетио сам смрад. Али гадан. Оном до мене „приоћало се“. Трпео, грешник, док сам био будан. Кад сам легао, он поМисли да сам заспао, па сад може.

Да изиђе, погинуће... И онда — више моје главе. — Шта си му радио? — Ништа. То исто и мене сналази, и све остале... Узме се шака земље па се затрпа, или се ашовчетом избаци. На то смо већ навикли.

Затим опружи штап и хоп! — скине јој наочаре. Она тада ништа не види... — А откуд јој наочари? — пита онај у чуду. Мене тада савлада сан. И у сну сањам змију, баш чини ми се наочарку, како хитро приђе и уједе ме за ногу. Тргнуо сам се.

Рекох ордонансу какав сам сан уснио. — Ех, сан је лажа, а Бог истина — теши ме он. Али мене је обузело неко нерасположење. Уверавао сам себе да овакав сан не бих сањао да нисам видео змију.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ДНИ 75 МАДАМЕ 78 МОЛБА ДЕВОЈАЧКА 80 ПЈЕСН НА МОРОВУЈУ БОЛЕЗН У 1796-м ЉЕТУ БИВШУЈУ 83 ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ 85 СВЕ ШТО МЕНЕ ОКРУЖАВА...

Нека на Морави Довека борави, Као жубор класа, Звиждитељ твог гласа, И росом окива Злато њених њива. А мене, ах, молим, Зато што те волим, Ти по ласти гласкај И душу ми ласкај: Да је све на миру И на љубве пиру!

Сав се дух мој у мени прегорко вазмути, терзајући с', утроба срце ми преврати. Врази моји проклети мене преварише, радост моју посљедњу навјек заточише.

Сви веће врази моји руками пљескајут, хулно звижде на мене, а злобно глас дајут: „То ли она преславна Сербија у свјету? Сад слушкиња наша бист, дала с нам под пету.

Сад слушкиња наша бист, дала с нам под пету. И сви моји пророци славу возљубили, с чадми моји у ропству мене оставили; добро опшче презрјевше, преко мене гледе, само о том пекут се да славу насљеде.

И сви моји пророци славу возљубили, с чадми моји у ропству мене оставили; добро опшче презрјевше, преко мене гледе, само о том пекут се да славу насљеде.

Восток, запад, полуноћ бојали се мене, славне, храбре Сербије, бивше тогда једне; а сад сједим жалосна, у ропству тужећи, и за мојом храбростју прегорко

Славна моја сва храброст на Косову паде, а тко ће ме утјешит, нејма тога саде. Стреле своје на мене врази напрегоше, очи моје и срце најпре избодоше; покрај мене тко ходи слободно ме стреља, шкрипе зуби на мене, — то

Стреле своје на мене врази напрегоше, очи моје и срце најпре избодоше; покрај мене тко ходи слободно ме стреља, шкрипе зуби на мене, — то је свима жеља.

на мене врази напрегоше, очи моје и срце најпре избодоше; покрај мене тко ходи слободно ме стреља, шкрипе зуби на мене, — то је свима жеља.

Зубе су ми избили и одсјевки хране, отрови поје мене и сине ми јадне; и дан и ноћ труде се да у јаму своју, ах, Сербије жалосна, баце душу твоју! Гди су сад ближњи моји?

Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, сасвим мене презрјела, помоћи не јави. Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјела, и сосједи и друзи већ те оставили.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ВУЈО (ближећи им се): Та могâ би краворепнику у жље доба и појест, — ма вала и била, што поганога кота ријеч, — у мене би ти се скршио зуб. БОШКО: А зашто, Вујо, зашт’ баш скршио?

Господе мој! А овамо те гази слабији!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Не, Јелисавето! Привиђаш, сунце, ти, — А мене народ љуби искрено, И све ће оно часом створити Што само усхтем ја... ЈЕЛИСАВЕТА: Да, Ђурђе, да!

КНЕЗ ЂУРЂЕ: А је л’ заслужио! ШУЛОВИЋ: Ко пита то? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ја! ШУЛОВИЋ: Ти, господару? И ти си смео мене питати, Мене — сведока дела безбројних Којимано је старост китио Тај седи витез?

ШУЛОВИЋ: Ко пита то? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ја! ШУЛОВИЋ: Ти, господару? И ти си смео мене питати, Мене — сведока дела безбројних Којимано је старост китио Тај седи витез? Је л’ заслужио Да га у тебе моли госпођа?...

(Бошко, Богдан и Станојло са голим ножевима одлазе, Мира долази.) МИРА: Ох, жељо жива, Је л’ тебе гађô? СТАНИША: Мене! МИРА: Моје је срце гађао.... СТАНИША: Моје запарао.... МИРА: А моје закрвавио, Мој бели дане!

СТАНИША: А увреда? МИРА: Мене ражали.... СТАНИША: Мене распали — Ал’ ево браћа твоја, моји другови... (Богдан, Бошко и Станојло.) БОШКО: Утече!

СТАНИША: А увреда? МИРА: Мене ражали.... СТАНИША: Мене распали — Ал’ ево браћа твоја, моји другови... (Богдан, Бошко и Станојло.) БОШКО: Утече! БОГДАН: И нерањен.

Ал’ и по чему ће ме познати? Кад и сâм видим да сам нестао „Да мене нема више у мени —“ По овим мојим гадним ритама Сердар се стари не да познати — По оку ваљда?...

ах, несрећнице!... Да куне дане своје старости, Плодност да куне црне утробе, Да куне себе, да куне мене, Да куне ове горе камене... (Јелисавета у ноћноме оделу улази.

(Сви га редом љубе у руке.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Дај и ја, оче, да је пољубим, Благосиљала ј’ мене грешнога... (Радош Орловић иде лагано и кад опази мртва тела деце своје, он ћутећи застане.) Ал’ ко је оно? Радош?..

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Бак махну по навици репом, па га ухвати мало по образу. — Зар мене, Јабо? — пита га пријекорно. — Сад ћу ја плакати. Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу.

Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу. — Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио... Е, немој се, оца му, одма' за свашта љутити! Де, да се појубимо! Пољубише се.

Ти мене почестовô овом чашом, а тебе Господини Бог сваким родом и берићетом. Жито ти родило, коло ти возило, и бакови букали кô

— А ти, стриче? — Мени, дијете, не треба ништа. Ја се не бојим ништа, ни мећаве, ни вјетра, ни студени... Силне су мене мећаве биле и гониле, па ми не могоше ништа...

Тешко ли је гледати, брате си мој слатки, кад стар инсан плаче! — Немој, господине, да на мене пане проклетство: да сам угасио своју крсну свијећу; да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на 'ваком

— Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати — рече Мијо и сузе му ударише. — Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију.

— Бога ми, брате, мене лијепо страх! — трже се Стевица, кад се у близини пред нама, на једном брежуљку, указа врло висока, дрвена кућа, под

— Што? — Не знаш ти, кажем ти, још какав је то створ! Можемо и настрадати. Истина, он мене не мрзи као оца, али... Што се више приближујемо, Стевица све немирнији, све се више мијења у лицу и плашљиво обазире.

! Оклен си? Шта сам ти крив?! — Помози Бог, оче прото! — Ама, каква си ти вјера?! Шта ћеш ти од мене?... А куд си ти пошô, Џибићу?! — пиону, као да га нешто уједе за срце, кад угледа Стевицу иза мојих леђа.

Ако није крепô, бива, да га упиташ кад ће, а? Џибовино Џибовино, шјеме ти се умело!... Ама, шта ћете ви, људи, од мене?! Глас му је злобно, пакосно грмио, а кроз рапаво, промукло грло пробијала је дрхтава узнемиреност.

— Да је ово отров, налио би' Му и десет вилџана, ане један — нек цркне пашче!. . . Да је те би знати, колико је мене његов ђед, па отац, па сви његови мучили, облагивали, пањкали и код турског суда, и код овог швапског суда, и код

Јаучу жене, дрече дјеца... Људи моји, мене обузе некаква жалост. Али, кад се шјети' њи'овије' зулума и безаконија, нестаде жалости, ко да је руком однесе.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Сада! Плач не трпим: плач се грозно свети. (1910) ВЈЕРУЈУ Верујем себи у дан искушења, Кад реч се туђа испред мене стави; Верујем себи у дан разорења, Победном песмом смрт кад демон слави; Верујем себи у дане презрења, Погрдних

Затим тражи песме дотле нечувене, да тај бол без бола из груди му гоне, И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене И стотине струна у свести ми звоне. У коштац са судбом!

Тишина: пролазност И вечност се боре. Све крај мене пада у њихове нити. Ала је ужасно с другим једнак бити! Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи.

Чуј! Страха и вере ко ми дати може? Узбудити душу чамом сатрвену? Сурвајте се стене!... Не!... И то разумем. За мене нема тајне. О, светила ноћи, Јурите, да ток вам решити не умем, Све бешње, све бешње, изнад моје моћи.

Проклети предаци! Умом пуним леда Сахранисте срце, што сав живот значи. Сад из мене само Ум слуша и гледа; До наготе гадне сваки Идол свлачи. Да.

Дубоко у мене зарила си нокте. Ја у дивљем вриску чупам своје прси, Гризем сама себе и јаучем док те Осећам где пијеш моје мушке

Плашљивих фауна, видех, јуре чете Упивши у мене сав свој поглед зечји, Певајући псалме неке вере свете, Које гушио је њихов поглед дечји.

тада бих певао вам химне, Јер бих знао да су моји преци Из биљура, не из чаше лимне, Пили живот и мрели у звеци! Мене плаши ваша црна риза И велика манастирска бдења: И потомку можда нога клиза Можда и он тражиће спасења Испод

Распи се у прах кô звезда свемирна — И да те сањам блештећу и чисту Што ти не беше она Жена права? ИВ За мене ноћас васељене није, Очи су твоје сунца, звезде, дуге, Усне скуп сласти, осмеха и туге, Косе дах мора и шуштање

Зраче, жељан сам твога загрљаја, Јер дршћеш препун пурпурнога праха, Мириса њеног осмеха и даха, Сав око мене хоћу да се свијеш.

Опело чујем и песма црквена Сипа на мене маглине јесење, Уморно плачу пољане и стење, Модро је све што беше тако рујно.

Искушења је зацарио тренут, Плавио ме је дах лепоте страсне, Љубави једне крваве, а касне. Што мене за свог кумира је хтела. И дрхтао сам крај раскоши што је Нудила своје мирисе и боје.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: А по чему га опет мора волети? Ниси ни ти мене волела кад си се удала, па шта ти фали? Него реци, ниси ни ти много наваљивала на њу? АНЂА: Па и нисам.

МАРИЦА: Ако нећеш ти, ја ћу му казати. АНЂА: Немој, боље немој. Наљутићеш га, па још горе. Пусти мене, ја ћу полако, издалека, лепим. Немој, молим те, ти! МАРИЦА: Како год хоћеш, мени је свеједно!

Је л' тако? Него слушај ти мене, господине Вићо. Ово је велика и важна ствар, од нас зависи спас државе, те се морамо озбиљно узети у памет.

ЈЕРОТИЈЕ (сам себи): А треба и распис председницима... МАРИЦА: Па ви мене и не слушате? ЈЕРОТИЈЕ: Не слушам. Ето, видиш и сама да немам кад да те слушам!

Ја не мислим ништа! ЈЕРОТИЈЕ: Како не мислиш? ЖИКА: Ухватила ме промаја, а мене кад ухвати промаја, не умем ништа да мислим. ЈЕРОТИЈЕ: Али тебе често хвата та промаја, а то не ваља.

Ви ћете, господине капетане, бити центар... ЈЕРОТИЈЕ (преплаши се): Ко центар? МИЛИСАВ: Ви! ЈЕРОТИЈЕ: Таман! Па у мене да гађа онај, је ли? МИЛИСАВ : Ама, не, него ви ћете држати средину. Са вама ће поћи Таса. ЈЕРОТИЈЕ: Таса?

ЈЕРОТИЈЕ: И онако, правићу се као да сам пошао на пијацу. А ти (Таси) да не мрдаш од мене. МИЛИСАВ: Кад тако опколимо Европу са свих страна... ЈЕРОТИЈЕ: Бре, бре, бре, читаву Европу ће да опколимо! Па онда!

МИЛАДИН: Па није, господине! ЖИКА: Па што га потежеш као да ти је рођени ујак?! Закон није написан за тебе, него за мене да знам колико да ти одрежем. Је л' разумеш! МИЛАДИН: Разумем! Ал' велим... ЖИКА: Је л' имаш ти кантар у дућану?

МИЛАДИН: Ја велим, господин-Жико, да ти учиниш твоје, а... ја већ знам моје. Има, знаш, она твоја хартија код мене... ЖИКА: Ух, мајку му, и јест велика ствар. Дужан сам ти сто динара, па окупио сваки дан: она хартија код мене...

ЖИКА: Ух, мајку му, и јест велика ствар. Дужан сам ти сто динара, па окупио сваки дан: она хартија код мене... МИЛАДИН: Никад ти, господине Жико, нисам споменуо досад. ЖИКА: Немој никад више у животу ни да поменеш. (Звони.

ЖИКА: Знам Јосифа. (Опет звони.) МИЛАДИН: Па тај Јосиф тако чешће увраћао до мене у дућан, па... ЖИКА: Она стока Јоса опет није пред вратима!

(Да му је, па наствља.) Па тај Јосиф из Трбушнице увраћа чешће код мене у дућан — као човек, дабоме... ЖИКА: Бре, баш си ти нека стока, газда-Миладине. Па ти ово ниси исцедио.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Са далеког пута уморан сам сео, Не би’ л’ санка нашô, сетан, невесео. Повило се цвеће, полегла је трава, Али мене санак давно избегава! Сила се је мисли врзло по памети... Много ли сам страдô, кад се срце сети: Никад добро јутро!

Ту близу поток даљину пара, Ту се на цвећу цвеће одмара, Ту мене чека ашиковање; — О, лакше само кроз густо грање!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Јад јадани ме, јагода зри; руди већ лето ливадом; травка се травци нагнула, ја сâм; помени, водо, за мене. Твој жубор, водо, срмени фрулом ћу тужан у осој, оро на присој да заори.

Сред ора стидна кад стидана, помени, водо, за мене. РУМЕНА КАП Румена кап љубици на пропланку, ил’ златокоса враголију доснева.

Ромори што је шкргут овде зуба. Тихо се тамо сјаранило што се крваво мрзи овде и љуби. Нема за мене биља овде доле. ОСАМА НА ТРГУ То куда непроход им, чудно ми се отвори пут.

И дубље ли нас нема, дубље се отвори спасење. МИРОВАЊЕ ДРВЕЋА Све боли. Мили друзи, рад мене мирујете. Трепетом не озледи ме ни лист. Тихо и тише, умин из рана оваплоти ме у реч.

И умине ли, кад за вас неме ја мукотрпан крикнем? Ако је скрнављење, простите, срце ми је дано. Рад мене мирујете: тихо и тише, умин из рана. То мукотрпан, друзи, за вас неме, шапатом висинама казујем благу реч.

И до неба кад, и пакла, тежи тим срцу мук. О мируј, претешко моје, ками камена мене, мукла стено. ИИ Отврднуло је, уздрхти чудно, превршиће.

2 И меда или жучи чаша ли ово пуна, бол ме — до дна искапим, мрем неизречјем у реч. 3 Не мене, не мене, брата то у незнању мог муклије тим потаја ова мучи.

2 И меда или жучи чаша ли ово пуна, бол ме — до дна искапим, мрем неизречјем у реч. 3 Не мене, не мене, брата то у незнању мог муклије тим потаја ова мучи.

3 И ветри твоји да крше ме земљи, прегибљу, снези на мени презиме. И уза стамен-стабло вита уз мене лоза да препузи свој век. И тице, крилати створи, хитро да ми са грана даљини твојој полећу.

И тице, крилати створи, хитро да ми са грана даљини твојој полећу. 4 Блажен у теби да занемим. И од нема мене стена да прозбори гори, гора цвећу. И радост наша теби, дародавче, руменилом да окади просторе.

Не пристај за мном улудо, Но за времена, друже, врћи се док имаш камо, А мене остави сама, сам да очајам овде: Годи ми голет ова, Из травки мирис је овде на моју сету, Болују моју бољку.

Недужни спите — без сна ни мира дужан ја, док смену доведе вам ноћ или дан, ко да мене смени? Уклетог оца душом ту сав син, спаси, кад клону све, и у срцу још, самотноме мом, камени вера у спас!...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Ниси свој газда. А хоћеш да си свој, да се оделиш. Не можеш више код мене. — Зашто, бато? — Нема: зашто. Ево: ово од оца је остало, ово имамо, и све напола.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

л. међу свима биљкама највећи значај. За њега је карактеристична пословица у којој он опомиње човека: »Ти мене чувај од нокта, а ја ћу тебе од свакога зла« (Вук, Посл., 6419; упор.

л., оде каквој врби, тресне је и рекне три пута: »Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу«, па онда метне б. л.

л. на врбу и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, и бежи кући без обзира (ЖСС, 280). Болесник може да пренесе грозницу, после заласка сунца, и на б.

и да рекне: »Ја те гледам једним оком и нагледах те се, а ти мене са оба не можеш« (іб., 3, 123). »У Темнићу уочи свадбе млада исплете венац од б.

, затресе је и каже три пута: »Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу«. Онда метне бели лук међу в. ракље и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, па

Онда метне бели лук међу в. ракље и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, па бежи кући без обзира (ЖСС, 280).

венац и да каже: »Ја те гледам једним оком, и нагледах те се, а ти мене са оба не можеш« (ТРЂ, ННЖ, 3, 123); том приликом млада такође говори: »Један бор, два бора, трећа бела борика«, тј.

се на Ђурђевдан по росном јечму (СЕЗ, 17, 564; 568; при том се каже три пута: »шуге, шугице, бојте се јечменице, с мене сидите, на ј. наидите«, ЗНЖОЈС, 7, 156). Ако је у кући неко болестан од заразне болести, узму се ј.

»Жута рана« натрља се крушком, па се онда та к. баци на улицу и каже: »Ко ме узме, ко ме загризе, на њега рана, на мене здравље«, и бежи се безобзирце (СЕЗ, 40, 234).

, па кроз њу у млади петак кришом погледа момка и каже: »Свакуда ти мрак и облак, а код мене сунце и месец... Ако ме не видиш, ево ти кукоља па кукај док ме не видиш« (етимолошка магија, Беговић, 220). К.

, други у огањ, трећи у татулу: »н. вене, ти за мене да венеш; огањ гори, ти за мене да гориш; татула пуца, ти за мене да пуцаш« (БВ, 10, 364). Сок од истуцаног н.

, други у огањ, трећи у татулу: »н. вене, ти за мене да венеш; огањ гори, ти за мене да гориш; татула пуца, ти за мене да пуцаш« (БВ, 10, 364). Сок од истуцаног н.

Ћипико, Иво - Пауци

Немој тако, брате! — А да што ћете ви од мене? Пуна кућа нејачади... али, фала богу, имате се од чега наплатити, одговори Војкан умиљато.

— Познајем ја, болан, Андрију Ружића, мало је подаље од мене: опреми га. — Не да газда... А што? — Већ му нема на што дати ... Подне је близу, па свијет из дућана оцилази.

Дуго га гледа, чека да газда дигне очи са новина, и, док сачека, вели плачљивим гласом: — Господару, опреми и мене! Газда чита и даље и чини се невјешт. — Немам чиме утрнути божићне свијеће, се исти плачљиви глас. — А што?

—Неће мене твоји, — посумња Девојка, — траже прћијашицу!... — Ко ће их питати? Ја се женим... Сјутра, кад захвати мрак, дођи

— Мило ми је! — одговори дјевојка и боље приљуби се уза њ, као да се нечега престрашила. — А да, жеља те, као и мене! И пустивши је из загрљаја, сними с ње њену цурску кабаницу, па, сажевши се при улазу у колибицу, простре је по земљи.

Неки од наших хтјели се уписати, па не хтједе их примити, — вели: „Ово је само за моје жупљане!” — Не хтједе ни мене, опази Илија, — а негда био би ми дао све што има. Ђаво би знао, такови су с малим сви.

Газда часом у глави срачуна. — Тада узми, брате, тридесет кварата кукуруза од мене, — вели му, па ће ти таман онако по прилици залећи.

А кад ме питаш, право ћу ти казати. Онога часа кад нас вјенча, зовну мене гори да ће ми дати госпину медаљицу на успомену... Предаје ми је у хитњи и — пољуби ме три пута, вели: као сестру...

— рече жена забринувши се наочиглед. — А послије оних љетошњих дана у планини... знаш... надала сам се ... — Није до мене, — прекиде је Раде живо. — Што није било, могло би бити... Али де, макни торбу, одмори се!

Жена упрти торбу и изиђе. Раде је испрати до пута. —Не замјери, опрости, Раде, није до мене! — љубећи га, вели му на одласку.

Ево, — и показа на Божицу — ја да моју гоним тољагама, не би ме одбјегла.. . Би ли, Божице? — А што ћу ја? ... Ево мене, а ево ње, па нека каже зашто побјеже. Ја чисто не знам.

, како је сада треба да одијелиш од мене Божицу за какових четрдесет дана и више... па ко ће је замјенити? —Ено старе, хоће вриједница ....

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Други би обично одвраћали поглед од мене. Доротеј је, напротив, целог дана са мном разговарао о свему и свачему. Ја бих видео да сам му био на сметњи.

Поново ми васкрсава у сећању оних неколико месеци по мом доласку у Вратимље. Као и на Доротеја, Прохор је на мене устремио своје канџе. У почетку је ћутао и пратио сваки мој покрет.

Кад је Прохор сазнао шта се о њему прича, бесно је просиктао да зна ко је измислио ту лаж. Показао је прстом на мене. Они који су отишли да претраже шуму и да се увере у истинитост или лаж оптужбе, нашли су, наравно, јасне доказе.

Тако је, одговори монах: погрешно. Рана не трпи неуку руку. Знала сам да ће се све то на крају окренути против мене.

Следим ли те? Питам те да ли и поред тога моје речи допиру до твога слуха? Има ли наде за мене? Питам те, јер не знам како да заволим оне који ме презиру, како да се претварам пред тобом у недужно јагње, кад ме

Да ли сам крив, Господе, што су ми људи, који су око мене, загорчали сав мој кукавни живот, што сам усамљен као курјак, извргнут порузи, стар и разједан свакојаким немирима?

Изгледа да су му због тога одсекли и нос. У целој овој причи остало је нешто нејасно, бар за мене. Наиме, како то да су Лаушеви људи, сазнавши за сву ту бруку свога господара и учествујући у скидању чини на овај или

Прошао је мимо мене и отишао уз степениште, према горњем дворишту а да се није ни осврнуо на нас двоје. Чинило се како не зна ни толико да

Па добро, питам се, шта имају против мене ти убоги дроњавци меропси, ако већ Димитрије хоће да ме уништи. Помињу глогово трње иако сам ја само рекао трње а

Загомилао је кроз гужву посматрача покушавајући да побегне од мене. Хтео сам још понешто да га приупитам, па сам га пратио у стопу. Било га је тешко стићи.

Хтео сам још понешто да га приупитам, па сам га пратио у стопу. Било га је тешко стићи. Кракат и виши за главу од мене, иако се пробијао кроз гомилу.

Не, не и не. Каже се само трње, али нипошто глогово.“ Он је онда управио на мене своје тврде очи, без сјаја, као мртве па ипак покретљиве.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Сањалачки гора брују, А по странама Наранџа се стидно руји Међу гранама. Ја запитах украј мене Поток, ружице: „Где су људи? Где су жене? Камо дечице?

Ил' боље рећи: ја верујем све. На мору бурном људскога живота Прерано ја сам упознао свет: За мене живот ништава је сенка, За мене живот отрован је цвет. Трпи и живи!...

На мору бурном људскога живота Прерано ја сам упознао свет: За мене живот ништава је сенка, За мене живот отрован је цвет. Трпи и живи!...

Уокруг мене тишина је само, Кроз брсно грање бледи месец сја Ја блудим даље... Ал' куда? и камо? Нит разум каже, нити срце зна!

“ „Идем на небо горе, на земљи места ми нема, Јер вредну ратар, синовче, за мене слабо већ мари, Он слави Љеља сад.“ А лукави дечко тужно спусти главу И плакати поче: „Свет и мене гони, поведи ме

“ А лукави дечко тужно спусти главу И плакати поче: „Свет и мене гони, поведи ме горе, И ја сам сироче. Гле! Ја једва идем, издала ме снага, А и како неће, И руке су моје малаксале

1885. Т* Под нама лисје шуштало је жуто, Крај мене, душо стајала си ти; Мирна си била, - ах, и ја сам ћутô, Обојим нама тужни беху сни.

Удар судбине обишô ме није, Из гроба заман дозивљем те ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу, не разуме јад, Ни вреле сузе по лицу ми бледом, Ни смрћу твојом

Но даље с тугом!... Мило дете, Тим нећу да вас морим сад, Ја волим кад се насмејете, И мене онда мине јад. Ја волим ваше ведро чело И ваш сребрни, јасан глас, Кад детињасто и весело Ситница каква дирне вас.

Он разноси слатки мирис и лелуја косе твоје, А ти спаваш, слатко сањаш, моја ружо, цвеће моје! Око мене никог нема, нити чујем жива јава, Небо ћути, земља ћути, све спокојно, мирно спава.

Ваши борци мене мало плаше, Хладно пљујем на светиње ваше! 3. Но јесењи када стигну дани, И на пут се ластавица крене, Пријатељи,

3. Но јесењи када стигну дани, И на пут се ластавица крене, Пријатељи, сетите се мене У далекој, непознатој страни И у вашем пријатељском кругу Подигните напуњене чаше, Наздравите своме верном другу Из

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

То се и догодило — или ми се бар тако причинило. Догађаји које сам својим пером описивао постадоше за мене стварни доживљаји који ме из уске средине и тмурне садашњице одведоше у бесконачност васионе и у сретнија времена

Седећи на његовим широким леђима, гледам како пролазе поред мене подунавски предели: равнице и брежуљци, старе рушевине и модерне вароши; не хитно и дрхтаво, као што то изгледа са

Зашто, дакле, да се устручавамо њима послужити се, када могу да преброде и простор и време. Желите - а то је за мене заповест - да у писмима наставим моја расматрања и причања.

Ми данас знамо да он обиграва око Земље, а да су његове мене последице његовог осветлења Сунчевом светлошћу. Најсјајнија појава на небу је Сунце; но, баш због тога што оно својом

- Слушам! Врло се добро осећам у овом оделу, лако је и пространо, само његов опасач је сувише узан за мене. А Ваша одећа је опет мало подугачка. Да, Хера је улога за хероине, а Леандер за младићке љубавнике.

Али после 223 месеца, т.ј. пошто је Месец 223 пута прошао кроз све своје мене, они се опет нађу у оној тачки пресека њихових путања, па се онда деси опет ново помрачење Сунца.

Он ме често посећује да у разговору проживљујемо велико јелинско доба. И малочас је био код мене. Ја му прочитах ово писмо са именима осморице највећих Александријаца: Еуклида, Аполонија, Херона, Архимеда,

Тај ће Вас ковчежић, драга пријатељице, кад буде готов, сећати на наше путовање у Александрију, као мене Ваш меки јастучић.

Ова је одлучила да на тај конгрес пошаље, као свог изасланика, једног научника, а њен избор пао је на мене. После овога претходног саопштења уведен сам у кабинет господина Министра.

Када ступих на улицу, осетих сав терет своје мисије. Онда тек схватих шта се све од мене очекује и како сам брзо и непромишљено примио на своја плећа одговорност за успех једне ствари у којој се, како рече и

да ме на сваком кораку не запита који познаник када ћу кренути на пут, или не заустави које непознато лице, тражећи од мене обавештења када ће се славити ове године овај или онај светац. И цариградске новине објављују мој долазак.

Датум празновања Ускрса, а са њиме и датуми свих покретних празника, везани су за мене Месеца. Те мене ваља унапред одредити.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Ти јој лице бело Виде и румено, И још вити тело И то око њено. Очи јој вељау Да менена чека, И да је у страу За мене далека. И сузе је лило Драго у самоћи: „О ти вишња сило, Кад ћеш ми помоћи!

Да ти коња твога јашем, Да бос тапкаш поред мене, Да ти бритки ја мач пашем, Бака прелу да т' приђене, Да т' оседлам к'о парипа: Да виш како ага ђипа.

Осим другог овде свега, Мене створи из ничега, Духом твојим ти подуну, У менека душу суну. Хвала Боже на дар ови. О помози, благослови!

– Кад мало касније бјеше ми потреба, Од капи воде, од мрве хљеба, Или од које забаве ине, Да мене жеља или плач мине; Ко ће ми слађе, ко л' брже дати, Нег' опет Мати, – Нег' опет Мати?

И кад часак посљедњи стигне, Да смрт са земље и мене дигне, У вјечно жиће блаженог свијета, Гдје сваке сласти пролеће цвјета, Најстражње ријечи теби ћу слати: „С Богом о

Нађе да се играш око мојих леђа; Да ми не даш мира у сну почивати; Чекај, сад ћеш добро ти мене познати.“ – Миш у лављој шапи поче цијукати Пола мртав од стра' поче се правдати: „О ти, силни лаве, царе животиња!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Ја га дочекујем, намештам му постељу, изувам, а он одједном почне као да пита мене, као да му ја дам савет: »Лепа ли је, Стано?« — »Лепа је, газдо!« ,одговарам ја. — »Да је узмем, Стано?

на дворишту, по амбарима, шталама, са момцима, чивчијама, а ја сама овде по кући, по пустим собама, нико да дише поред мене а овако од страха да... КАТА (у чуду): Луда ли си? ТАШАНА (горко, с насладом): Јест луда, да!

Никад да тебе затекнем веселу, све нешто тако, И ви сви на мене, као да сам ја за све крива, да до мене стоји! Зар сам ја хтела да тако буде, да зет, покојник, рано умре, ати да

Никад да тебе затекнем веселу, све нешто тако, И ви сви на мене, као да сам ја за све крива, да до мене стоји! Зар сам ја хтела да тако буде, да зет, покојник, рано умре, ати да останеш удовица, у црно да се завијеш, да

(Од једа не може матер да гледа): Ама, сви ви тако! Сви ви знате. Знате и што треба и што не треба, а овамо код мене кад дођете, ништа не знате, ништа не видите, него се само грчите, склањате, гледате да испред мене што пре побегнете.

треба, а овамо код мене кад дођете, ништа не знате, ништа не видите, него се само грчите, склањате, гледате да испред мене што пре побегнете. И онда ја све морам да знам, да бих за све ја била крива.

Зато, остави ме. КАТА Па како и где да те оставим? Ако дан, два не дођем, а ти плач и грдње на мене: где сам за толико време, што те остављам саму; а кад дођем, ти опет: да идем од тебе, да те оставим!

И сада ево деде, ето долази. ТАШАНА (уплашено): Што си га звала? Или што ми каза да ме је волео, тражио, и због мене у калуђере отишао, и сад ме је страх због тога. Не могу сада да сам слободна, не могу да...

— не кћери, не снахо, већ Ташана, шта је? Кажи све! Све кажи! Немој ништа од мене да кријеш, јер немаш од мене ничег да се бојиш. Не бој се ти мене. (Пауза.) Или не! Чекај! Имаш право!

— не кћери, не снахо, већ Ташана, шта је? Кажи све! Све кажи! Немој ништа од мене да кријеш, јер немаш од мене ничег да се бојиш. Не бој се ти мене. (Пауза.) Или не! Чекај! Имаш право!

Кажи све! Све кажи! Немој ништа од мене да кријеш, јер немаш од мене ничег да се бојиш. Не бој се ти мене. (Пауза.) Или не! Чекај! Имаш право! Не можеш ти мени ништа казати, док ја прво теби све не кажем. Треба!

Треба! Откада ја мислим да треба све да ти кажем. Не бој се ти мене, и не гледај у мени свога некадашњега Станка, твога друга, твога комшију, који је тебе тобоже волео и због тебе у свет

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

” Мајстор Коста, што никада, дрекну такође: „Ја сам добио ту нарав од њега, псета санџаклиског, а не он од мене.” Мајсторица удари у плач. — „Земљотрес код комшије!” — шушка шор.

Дође учитељ за прилог да се купе књиге одличним ђацима, а он, пиштољ. „Код мене друго нема. Ја имам пет синова, и не месим торте.

„И зар сад моје најбоље дете да носи у себи крв оног старца који већ ни за мене није имао снаге да се родим здрав и јак као и други свет.

Па и мој Риста као мало заноси. А жена му добра, и кућица лепа, и деца као јабуке... Само, фабрика, ако ћете мене питати, богами, чини ми се у тамници сам био док је прођох.

Успут дарне својом грубом ципелетином кочијаша у леђа, да стане, да некога приме и повезу.] — Мене је често возила до циглане, па и до бостана мога, који баш није био успут.

Јулица расте и биће лепа и фина девојчица. Споразумели би се вас троје једног дана против мене, а то не би добра донело ни вама ни мени, јер сте ви овде домаћини, а ја опет не дам себи сувише близу никоме...

— И Нола узе да говори начином и нагласком вереника њена. — Та мани, молим те лепо! Има код мене и леба и печења и за ђавола. Водићеш ти моју сермију. Та и врапци су код мене бесни што су сити.

— Та мани, молим те лепо! Има код мене и леба и печења и за ђавола. Водићеш ти моју сермију. Та и врапци су код мене бесни што су сити. А ти ћеш госпођа да будеш, да се у каруцама возаш и да заповедаш.

— Шта си оно урадио? Шта ти имаш по твојој глави да мењаш боју, и да шараш точкове, и правиш од мене вашар? Шта ћутиш?... напослетку, ћутање и јесте најбоља капа за све празне главе.

(Госпа Нола се једаред вратила с њива сва црвена. — Не знам ја али не знаш ни ти! Читај, брате, и научи и мене, немој да ме слуге поправљају!

— А што да седи? Не треба много да седи, боље је то и за њу и за столицу. Што се тиче имања, ако ћеш мене послушати, а знам да 'оћеш, ништа нећемо куповати. Ништа! Ни сад, ни после. Добро ће бити ако сачувамо што имамо.

Госпа Нола се прва сабрала. и сабрано рекла: — Не дирајте човека, кључеви су у мене, даћу сав новац из касе и из ормана, накита немамо јер га нико од нас не носи.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Све ове и овима подобне, које ником ни мрве не помажу, знатне маленкости остављам онима који су више од мене о труду своме уверени; а ја, кад се у предговору штогод важно казати мора, само наводим да моје дело ништа друго у

— »Како то?« — То се тако изјашњује што сваки отац жели да му је син бољи него он што је сам; а може ли за мене љубезнији — премда духовни син, јер је без матере рођен — бити него што је Роман?

ЗАГОНЕТКА »Нема ствари на овом свету веће од мене. Јупитер па ја, којима су сва возможна. Док дунем трипут, ја сам ти нов свет начинио.

Људе с рогови, магарце паметне, жене да млого не говоре начинити, то је код мене маленкост. Од мене зависи цареве и краљеве правити, њима колико оћу земље давати, с њиовом судбином владати и, кад ми

Људе с рогови, магарце паметне, жене да млого не говоре начинити, то је код мене маленкост. Од мене зависи цареве и краљеве правити, њима колико оћу земље давати, с њиовом судбином владати и, кад ми је воља, у пропаст

дакле, вашима фрајлицама другарицама (јер други ће слабо, мислим, о том разбирати), уколико је леп, исказати, а ја за мене ред задржавам ако дође реч о каквој девојки. Љубим вам око.

збуњен, помисли да су то они исти непријатељи који ће га у ропство водити, пак распаливши се гневом Краљевића Марка, »Мене у ропство?« викне. »Бурјам да у ропство дође? Док је овог мача у рукама, неће то бити!

ОД 20.000 душа што овде обитавају, није ниједном на памет пало теби помоћи, осим мене, но треба да знаш да ти други и не може тако помоћи као ја, јер сам ја агина кћи, и само почитаније које сам ја у моји

Сваки час стрепим кад ће ме звер изести. Курјак оштри зубе, а чавке и вране музику справљају. Ах, дакле, мене неће мати кад умрем лепо накитити, неће бити параде и црвене пантлике?

« Гимнософиста: Мени је врло жао што сте тако тврдо себи представили девовати; иначе ја сам мислио за мене вас испросити. Чимперич: А зар ви нисте ожењени?

с дијамантима; ја би аљину као што се у Паризу носи; а ја да највише на балу играм; а ја би опет желила да се онај у мене заљуби кога ја оћу«. Верујем, господичне, лепа је ствар желити. Кад би жеље коњи били, ко би ишао пешке?

Ја се пустим с њима у разговор и замало се тако упознам да ме сви за свог пријатеља прогласе и на мене навале да им за спомен моје уши оставим, на које ја магарац од магараца тим више соизволим што сам довољно уверен био

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

је нас одавно сита На нож курјаци моји мезимци непребола Главе вам се већ са коца кезе Ионако вас нема и нема мене Хоћете ли РУЖА НАД ЧЕГРОМ Је ли ово наш свет или није Крагуј нам пламени с лица пада Вепар дивни срце напушта Ноктима

пролиста Кренуо сам ка великој капији Отвореној нада мном у зениту Нисам знао спушта ли се бели град Из облака у мене Или ми из утробе у небо расте Вратио сам се с пута Да сазрело камење из завежљаја Овде на тргу разделим ГОРЊА

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

У једно доба, настала је била читава хајка на мене. Све што је добило свраб за писање узело је да се чеше о мене, тако да сам постао био нека врста писменог задатка за

У једно доба, настала је била читава хајка на мене. Све што је добило свраб за писање узело је да се чеше о мене, тако да сам постао био нека врста писменог задатка за све оне који су — то се већ разуме — почињали критиком своја

Кад сам му пришао, он се ослони на мене и рече ми: — Посрћем, посрћем кроз живот, јер су ме сви пријатељи напустили.

Покојник није писао студију о траговима српских речи у санскритском језику, већ о утицају шума на климатске односе. Мене, верујте, не би изненадило када би ти биографи, на основу података које су сабрали из писама и других својеручних

Код мене се, на пример, дуго и дуго није било начисто са годином мога рођења, те се најзад једва успело утврдити да сам се родио

Па ипак ме је та случајна веза између мене и Вука некада испуњавала поносом, те сам у младости чезнуо за тим да ми ко пребије ногу, сматрајући да је довољно бити

То оцу нисам могао да опростим утолико пре што је имао доста деце, па није међу њима морао баш мене изабрати да направи тако пакосну шалу.

Ту је мене родила и стрпала ме у један трезор, где ме је затим пронашла комисија кад је пребројавала државну готовину и увела и

родила и стрпала ме у један трезор, где ме је затим пронашла комисија кад је пребројавала државну готовину и увела и мене у биланс, на страни примања.

исправка, а ја сам се у ствари љутио на бабицу што забада свуда свој нос те мије открила прави пол, убеђен да би за мене много боље било да сам остао женско.

Крштења се не сећам довољно, једва погдешто од тога обреда ако сам упамтио. Тако, сећам се, кад је поп сручио на мене, онако голога, читав бакрач хладне воде, да сам му у души опсовао нешто тако нехришћански да то не би ни у ком случају

Патио сам вечито од зубобоље, можда и са проклетства које је отац бацио на мене када сам га, из благодарности, својим првим зубом ујео.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Нешто се сломата са стране пута, као човек. Вероватно уплашен од мене. Грана ме нека ошину преко лица, и заплашен од нове могућности да ударим главом о дрво, затегох дизгине мога коња.

Застао сам... Тишина... Седео сам укочен на коњу, бојећи се, ако се покренем, да ће стотина људи полетети на мене. Свеједно који. Дрхтао сам и од свога рођенога даха. Наједном претрнух. Као да чујем неке гласове десно.

Мучила ме самоћа, па ми изгледало да ћу бити сигурнији ако пођем са батеријом. Неко задихано протрча поред мене питајући где је командир. — Господине капетане... Наши су ровови празни. Ево их Немци у винограду. — Пст!...

Командир је псовао. — Тако је то, кад те деташирају у другу дивизију, па се не зна ко је за мене надлежан. Запитах га како се то збило. — Гужва је била данас, па се није знало ни ко напада, ни ко се брани.

“ И сигурно су Немци у сумрак ударили поново, да грешници нису ни стигли мене да известе. Силазили смо ка селу. Широко отворених очију зверао сам лево и десно, страхујући да не плане пушка иза

Напред је ишао сељак, за њим командир, онда ја, а иза мене ордонанси, са пушком на готовс. Нечије мамузе су звецкале, као прапорци. Командир застаде. — Чије мамузе звецкају?

— Сметају стубови. А и глиб је до колена — одговара поручник Коста. — Где си запео, животињо једна, с коњима на мене. Стани! — узбуђује се Коста. Требало је повратити топ назад.

— Разумем! — одговорио сам тихо. Одговор је дејствовао сугестивно на мене. Тако ваљда мора бити. Или су моји осећаји толико утрнули, да више нисам свестан својих поступака.

Ви сте потребни земљи — говорио је ађутант. — Кад могу да гину моји млади војници, није велика штета за мене, овако старог. Унапред је јављено оном пуку у резерви да ће их посетити Краљ.

„Ево их Бугари код топова...“ Истрчах горе... Нишанџија Петар протрча поред мене носећи затварач... Бугари трче око топова.

Носимо га као врећу, док не за ђосмо за окуку, те га онда спустисмо. Умирао је. Мене нешто у грлу стеже. Наиђоше неки пешаци. — Хајдете, браћо, да га понесемо. „Море један више или мање не чини!

— Ниси?... Подбочио се као пиљарица и „господин“ као да тражи изјашњење од мене: ко ће да греје моје? — говорио Лука дубоким и важним гласом.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

О ви, што ситнији сте но скакавци упрегнути у кола цара, Но варнице, ипак сте за мене бољка и жељка стара. Човека љубим ја сада. Ко да то није понор! Човека.

Друмови су наши бескрајни, Горе су тако тихе, пландишта тако широка, Свих путева за мене љубав је предубока, Сви веле: дођи, дођи, трпљиви љубавниче, Зашкрипала су велика кола селачка!

Убићу каквога гнусног сањалицу, место сенки засадити му зелени врт по лицу; то крв из мене говори! Ситости, ситости, свуда на хиљаде!

О! мрзим, мрзим да ми откривају истину, да свићу дани и да гледају у мене! Где сам то сада? Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води; онда ми је досадно, онда сам опет стари

) о, ћут! о ћут! Под врбама сад пева, ко отац, месец жут. Ах боже мој, шта је то за мене! Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак; Ја не разумем, откуд се онда судара влак крај једне реке.

Та он је умео да буде и лопужа; Да л' знаш брате, оне тамо са Гружа? Нека им је од мене завештана прва мајска ружа, Док попови поје - то је још једино моје - упокој.

Те никад њеног одлакшања дочекати нећу, Смрт ће мене најзад растурити сутра; Умрећу. Кад? У хладна јутра. Два војника крај друма седе, Па усхићено гледам њина лица

СВИ СУ ЧАНЦИ ПРАЗНИ Тако заспи, месече, Над топлом супом детињства: Из мене ће прелити туга довече, Као из чанка младог животињства.

А заспим увек пред крај вечере, Служавка свлачи небо, дан и мене, Па баци ноћи да нас прождере: Тек јутро нађе кости разнесене.

– обећавало веће Освете за крв, за јед, за ову ноћ у винограду: Кад избезумљена од ужаса не могаде ипак побећи од мене, Но само псујући показиваше ми прси од модрица шарене.

је доба мраза, ревматизма и умора; Тамо где кроз три облака пуца из револвера Дубина мокра која зору протера, Мене мрзи да се узбуђујем зато што умирем. Постигох ли дакле довољно усавршења, И сиромаштва чак уводих ли у чистине?

И ништа не значи грижа савести што сам некога убио или му подвалио, јер мене често мучи савест и што некога нисам убио или осветио му се.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Још мало, још маличко! — храбрила је свог небеског коњића. — Мој Цвет се рађа само једном у столећу. Може ли без мене да се роди? — дан када је Цвет требало да процвета био је близу, све жудније је хитала Капљица к истоку.

— осмехну се Принцеза и попи чашу млека, а дечак помисли: »Гле, зар и принцезе пију млеко?« — Како си знала за мене? — Ветрови су ми рекли? Дуго сам се ка улици нагињала, али то је као да у понор гледаш.

— Ветрови су ми рекли? Дуго сам се ка улици нагињала, али то је као да у понор гледаш. Морао си на мене мислити упорно и дуго, да бих до тебе могла стићи! — Принцеза се поверљиво наже ка дечаку. — То је сада наша тајна!

— Видим! — обори главу орлушина. — Или је срећа, или је твоја вештина тако хтела! На част ти! Мене још нико није преварио. Слушај ме пажљиво и памти: иза седме стене је вештичје легло, а оне никада не спавају.

Како је пекло сунце, мајко рођена. Како звиждао ветар! »Паднем ли, ни коска неће остати од мене!« — претрну Варалица, заборављајући да му је жива вода у устима. А онда, успори се замах орлових крила.

Како је лупка! Како ломна! Још један овакав талас и нема је више... — Стани иза мене, Корална Грано, и залепи се! — рече Белутак. — Талас ти ништа неће моћи! Али, Корална Грана одречно одмахну главом.

и не изрече реченицу до краја, кад орлић замахну крилима, притеже узду јахач, и рече: — Спасио си ме, момче, тражи од мене шта хоћеш, али не захтевај да разумеш језик ствари. То не бих могао да поднесем!

— Ко каже? — закашља се огњиште. — Мене су направили кад и кућу, он је колико јуче дошао... — Са ђубришта! — није пропустила метла да стави своју примедбу,

Што је побегла? — Баш зато! Баш због твоје жеље да је држиш у кутији! Воли, али не присвајај пријатеље, Радане! Ни мене не присвајај, јер и ја ћу једнога дана морати да одем.

— Каква је то столица што изгледа као цвет? — упита богаташ? — Шта ће у планини таква столица? Идите и купите је за мене! — нареди својим слугама. Али, дрводеља ни за све злато света није хтео да дâ столицу.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

— Ала си ти, Васка! А не знаш како боли! ВАСКА (око ње): Јест, боли. А кад би те он место мене?... (Показујући јој на образ): Кад би те он пољубио, онда?...

Напио се. Из механе изнео сто насред чаршије, па засео и псује: и тебе, газдо, и началника, па чак и мене, и све. (Томи): А сад, хаџијо, твој син оде с Коштаном у Собину. И што ће сад тамо тек да настане!...

(Одлучно): Да кунем, ох, да кунем! (Скида шамију, иде пред икону, клечи и куне): Синко, да Бог дâ... ти мене оставио, осрамотио и на овај Божји дан расплакао, а тебе да Бог дâ, да Бог... (Стреса се): Ох, не!

Заједно, ја и слунце ће си идемо! (Чује се коњски бат и рзање.) Ја! Зар те је жал, бре, за мене? Ех, Дорчо! Хоћеш шићерч’к. Има батка за тебе. (Вади из појаса шећер и пружа коњу.) На, Дорчо! На, синко!

Зар сам ја бре бија за жену? (Гледа у Коштану.) Ово је, ово било за мене... Ах, брате, ти мене ожени, зароби и врза, а тебе Господ! (Загледа себе.) Зар ја с’г овакав да сам?

Зар сам ја бре бија за жену? (Гледа у Коштану.) Ово је, ово било за мене... Ах, брате, ти мене ожени, зароби и врза, а тебе Господ! (Загледа себе.) Зар ја с’г овакав да сам? Еве: и чакшире, и појас ми се см’кнује!

Не скитај се, бре, и не крви, зашто ће те, можда, убијев!«... А кога да убијев? Мене ли? ГРКЉАН Ех, зар тебе, газда? Тај се још није... МИТКА (упада бесан): — родија! И неће да се роди.

Мене ли? ГРКЉАН Ех, зар тебе, газда? Тај се још није... МИТКА (упада бесан): — родија! И неће да се роди. Зар мене бре да убијев? Мене? Што ги још у турско време, по Скопље, Солун, Серез, куда ме онај мој брат праћаше по трговину...

Тај се још није... МИТКА (упада бесан): — родија! И неће да се роди. Зар мене бре да убијев? Мене? Што ги још у турско време, по Скопље, Солун, Серез, куда ме онај мој брат праћаше по трговину...

И паше ми се склањашев...: »Митка је тој, викав, на чорбаџи-Арсу брат!«... Па зар мене да убијев... Тики, па и да ме убише! Зар је овој какав живот? (Набија фес. Тешко, горко.

Дремка ме ухватила на њојно зрело, бело, грло, а стари Реџеп из долап, куде се бија сакрија — с’с јатаган на мене полетеја. Она видела, писнала, брго од себе свилену кошуљу скинала — и држ за јатаган.

) МИТКА (зауставља их): Стој! Куде ви? КОШТАНА (показује на Тому): Љутиће се... МИТКА Овамо, ти! Мене гледај! Ја овде... Пој! КОШТАНА Немој, немој, газда Митке, па после хаџија да се... (Показује са страхом на Тому.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

ПЕСМЕ 108 ПЛИЈЕН 109 ЕЛЕГИЈА 111 ВЕЧЕ НА ШКОЉУ 114 НОЋ 116 ПРЕД РАСПЕЋЕМ 117 СВИЈЕТЛИ ПУТ 118 ОЖИВИ МЕНЕ, НОЋИ...

ружа били, Ја лептир био што на цвијет пада; Ах, ваше косе, очи, смијех мили, И ваше тијело и љепота млада Опише мене... Ми бјесмо у рају, Јабуке слатке берући са грана... Док славуј пјева и звијезде сјају И расипа се мирис јоргована.

1907. МОЈА ОТАЏБИНА Не плачем само с болом свога срца Рад' земље ове убоге и голе; Мене све ране мога рода боле, И моја душа с њим пати и грца.

И тамо у врту радости и поја, Где су сунцу врела, Мене ће мој отац, мој цар, и власт моја, Питати за дела. А ја, слушајући зорине славуље, Само ћутим, стојим, И господу

Ријека чиста, Препуна смарагда, путује и блиста, И ред блиских кућа у њој се огледа. 1912. ЗВЕЗДЕ Поред мене река трабуни и спава Уљуљана позним тичијим цвркутом.

1907. ОЖИВИ МЕНЕ, НОЋИ... Поздрављам тебе И твоју самоћу, Твој шум и златни повратак звијезда! Кô тице кад их гоне из гнијездâ, Ја

Оживи мене, ноћи богом дана! Ступи, и тихо преко мојих рана Положи твоје меко, топло крило! Узми ме, дигни, и са мном одброди

Већ изнад мене мину и прохуја, Кô разуздана широка олуја — Помами њени кад је с мора гоне. Јоште се види. Као пожар неки, Крвав

усне и лице Баш кô у моје драге. 12 Не љубиш ме, не љубиш ме, Но то мене мало коље Погледам ли лик твој само, Ја сам кô краљ добре воље.

Што ме и сама туга цепа, И што сам мрачан кô сене? Зашто си, реци, моја лепа, Ти оставила мене? 24 Силу ти причаше они, Силна је оптужба текла! Но моју душу што мучи Та дружба није ти рекла.

Но моју душу што мучи Та дружба није ти рекла. Важно су правили лице, И главом климали с тијем; Опаким створише мене, А ти им верова свијем. Али најгоре што је, То веће не знаде вајно; Најгоре и најлуђе ја сам У срцу носио тајно.

25 Цветала је липа, славуј клицô јасно, Смејало се сунце радосно и ведро; Ти загрли мене и пољуби страсно, И притисну чврсто на пламено недро.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

“ Говорила млада Доротеја: „Ал' не лудуј, Перазовић-кнеже! Ја сам селе Деренчића бана, у мене је сарце од јунака; при ће пукнут у горици стине нег' у мене сарце дивојачко, — ти ми кажи од Удбине гласе: ал' је

Ја сам селе Деренчића бана, у мене је сарце од јунака; при ће пукнут у горици стине нег' у мене сарце дивојачко, — ти ми кажи од Удбине гласе: ал' је мени братац погинуо, ал' је јунак мејдан задобио?

Не гони ли мачванскијех крава? Не води ли српскијех робиња, које би ме вјерно послужиле? Каж'те мене кад ће Кулин доћи? Кад ће доћи, да се њему надам? А гаврани одговор завршавају речима: Српска војска турску надвладала.

краљица на чардаку, на меку душеку, у чисту те свилу завијала, а злаћаном жицом повијала, одранила медом и шећером; а мене је љута Арнаутка код оваца на плочи студеној, у црну ме струку завијала, а купином лозом повијала, одранила скробом

Он ће казат на мене је царство. Шути Марко, ништа не бесједи, на шатора не окреће главу. Мало л' ти је, — остала ти пуста!

Кад ме питаш, право да ти кажем: није мене коњиц олошао, нити ми је рухо остарило, нит' је мало голијемна блага; свега доста у двору твојему.

кажем: које слуге послије дођоше, све се тебе слуге удворише, све си слуге, царе, иженио, а ја ти се удворит не могох, мене, царе, не кће оженити за младости и љепоте моје.

Аманет ти, Вукашине краљу: ти не узми моју Видосаву, Видосаву, моју невјерннцу, јер ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а сјутра ће тебе у другога; већ ти узму моју милу сеју, сеју моју милу, Јевросиму, она ће ти свагда

Тада рече Тодоре везире: „Пријатељу, Мијаило краљу, није мене царе оправио да ја пијем по Леђану вино, већ да с тобом свадбу уговорим: кад ће царе доћи по ђевојку, у које ли доба

Кад то зачу српски цар Стјепане, удари се руком по кољену: „Јао мене до бога милога! дотле ли се зулум огласио од сестрића од Војиновића!

дотле ли се зулум огласио од сестрића од Војиновића! А тако ми моје вјере тврде, докле мене то весеље прође, обојицу хоћу објесити о вратима града Вучитрна, по свијету да ме не срамоте!

чобани, моја браћо драга, ова књига јест од двора мога: стара ми је на умору мајка, пак ме зове да ме благосови, да на мене клетва не остане; ви чувајте по планине овце, док ја одем и натраг се Оде Милош граду Вучитрну.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Жао ми је јадног метка Јер си ружан као четка ПОНАШАМ СЕ ПОПУТ ПАШЕ Понашам се попут паше Сви се само мене плаше Доста ми је ове славе Признања ће да ме смлаве То миш рече испред мачке Па побеже наглавачке Доста ми је

Кад пада киша Гњави ме ујак Гњави ме ујна Ујак је широк Ујна је бујна Гњави ме мама Гњави ме тата Сви само мене А нико брата Гњави ме медвед Јер хоће меда Гњави ме пчела Јер му га не да Гњави ме деда Па ме баш гњави Деда

ми храна није мила Тако рећи најмилија Волим брате лепо сести Волим брате добро јести Тамо где се клопа смести И мене ће нос одвести Откуд мени ово здравље Где бих нашо таква плућа Да не волим млеко кравље И цицвару док је врућа

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

И Дунав ми је црн, а учитељ још најцрњи. Сад видим да ти имаш право што се кријеш од школе. Ево и мене у твоју дружину, а баће их још, све по избор јунаци. — Збиља? — Па да.

Дјечак огорчено пљуцне. — Пхи, баш су ми и то неки кићени свеци! Да они мене нешто замоле, на примјер да се играмо „труле кобиле“или шта било друго, ја бих одмах скочио. — Ма шта ти то гунђаш?

— Чукундједе, ево и мене, побјегох у хајдуке! Тишина. Над хајдуковим гробом само тихо шушкета крушка ситним изједеним лишћем, али се дјечаку

— Не идем ја више у школу па да ме учитељ избије као тебе данас — дочека Стриц. — Ето баш није мене, него Боку Потрка! — злурадо закрешта свадљивица. — А кога још? — Е баш ти нећу казати! — Не знаш, па зато нећеш.

— Е, за ту нам работу треба и једно магаре. — Шта ту треба магаре! — поскочи Ђоко. — Ево мене. О-оп, ја сам бржи од сваког магарета.

Шта је сад то? Зачуђени Стриц загледа се у свог магарца и прогунђа: — Што зуриш у мене, будало?! Пао, па пао, што се то тебе тиче! Како је још увијек био поспан, он пригрну Мачкову врећу и поново леже.

— Шта је сад ово?! Батине с неба падају или... Дјечак попаде магарца за улар. — Ти си се на мене ритнуо, признај! Сивац само стригну ушима као да ће рећи: — Можда јесам, а можда баш и нисам.

Дјечак смотри преломљену грану и забезекну се: — Па ти си то мене граном, а?! Како си то извео, дедер? Како је магарац и даље мирно стајао и ћутао, Стриц узе да гунђа у великој

Па то ће онда испасти да сам ја неки отров за пацове. Лазар се насмија. — Па и мене зову Мачак, а то је смрт за мишеве. Таман спадаш у моје друштво.

— Ето ти баш, кад нема Жује, нек нема ни мене! И вјерна животиња није могла без свог малог господара, па је код новога газде читаву ноћ завијала, све док није

— Ево, Жуја, вечерај, па на спавање. Ето мене сутра рано. Пази, добро чувај логор! Иако је из „разговора“са својим Николицом схватила да јој ваља остати у логору,

Николица је морао још неколико пута да се окреће и да јој издалека довикује: — Мир, Жуја, ето мене сутра! Богами долазим, не варам те! — Истину ти вели, Жуја, он је човјек од ријечи!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Без тебе, кано без текуће воде, наша је душа кано суха земља; ништа на њој не расте кроме једно трње. Ти, ушавши у мене, трње својим божаставним огњем у мени пожежи, и земљу претилу с твојим радењем утириши! Лепо семе у њој засеј.

Реке, научите се од мене Како кротак јесам И смеран срдцем! СМРТ И ЖИВОТ У ЈЕЗИКУ СТОЈИ Колико је маечак огањ, а колике ли велике ствари

ушима јерно нисам преклањао их на твоје нам световање на добро; да не дочујем од тебе тога страшнога гласа: Ид'те од мене проклети, у огањ вечни!

се с разумом да не омахнитим, зашто не ктедох се освестити да кога удобровољим; не сетих се за сироте и сиромаш; мене, своју овцу, зове именом и вели ми уразуми се о моме звању!

Бојим се, грешник, гледећи ми многе ране сваком грешнику; ама одстави од мене твоје бијање, за много благи владико Христе, те већ ме и неста од честога снажна боја твога!

Ја тебе просим да дођеш на мој извор, а ти мене, како незнана, из далека уморна путника из твога студенца напој. Дај ти пити мени пиће своје, и од мене прихвати моје.

Дај ти пити мени пиће своје, и од мене прихвати моје. Ја ти у томе не чиним кривде нити ти што заносим, него промену од тебе иштем.

ПИСАЦ ВЛАДИЦИ ЖРТВЕНУ ПЕСМУ ПРИНОСИ Кад си изарад мене, владико, смрт поднести изволио, што знам ваљало принести таквом ти врлом добротворству?

МУДРОСТ Господ ме је саздао на започетак путова му својих; пре века ме је основао, пређе свију брда родио је мене. Каде је хатарио море, и тврдио га је да му вода не преходи међе ни рони брегова, и јаке, тврде подлагаше земљи одздо

срне, кошуте, јелене, пак викну к њима изгласа те им рече: »Вежем вас молитвами светога Симеона да не имате се од мене разбећи докле ја к вами не дођем!

прихватити, ал' ти толико учини те га напре преволи да би се он сам од себе мени покорио и опроштење себи просио од мене.« А кад поче Макарије на то духа зла навраћати, подруга му се ђаво те му рече: »Охо, луда старчино!

Отвешта старац: — Уже јадохом. И рече монах: — Да почто не призвасте и мене? И глагола јему старац: — Ти си чловек духован и не требујеши брашна сего, ми же плтени јесми и хоштем јасти; — сего

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

А ја сам светски човек: ја хоћу добро да поједем, па, брате, и да попијем хоћу... Код мене мало који дан да нема супе, а они празилук и на први дан Божића... С таквим светом не може да се издржи конкуренција.

Бећарл’к џиби султанл’к олмаз“, рече, и тол’ко! Не ’теде више, куче, ни да си збори с мене, а и ја га — кад видо’ што је брљив — батали!...

једне путине код Вана кондурџије, таг топрв запази’ што ће имам муку с њег повише него што татко ми имаше, ете, сас мене! Плати за путине осам динара — ем беле паре, бре брате, рече, малко ли је!?...

Насрадин-’оџа што ујутру садеше лук, а увече га чупаше и меташе под душек: „Што је моје, збореше си, нек’ си је код мене!...“ Ете, тој и Мане работи! Ујутру под мишку си доноси, увече па под мишку односи!... Има си, море, и магаре!

Ете, на туја песну гу саг кеф; сал туј песну поје ели гони мене да гу ја појем... — Е, зашто да клне мајку кад неје Еврејка?! — пита је Мане. — Рисјанка је, та што гу треба веће?!...

— Ама, била си дè, ама саг, ете, неси! — Море, узни си ти сал мене, па ич не бери бригу! Ако треба да се тепамо с некога, — па ће се и тепамо.

Срето’ се ја и с њума, — вели Таска — ама не смешем да гу питујем ништо зашто је луда.. Ама она си мене питује: „Живо-здраво, Таске!“ виче преко сокак. „Што се, мори“, рече, „напрајило тој при вас?

Покупи си скути, па брго кроз чаршију како кучка кад гу полију с воду... Ама она си неће да ћути, веће иде поза мене и збори сал да чује чаршија. „Ако неје истина за данашњи сокак-лаф, па ће бидне!“ рече Дока.

до речи, по оној бачванској песми, која гласи: „Ја сам цуру молио и лепо говорио, а сада је дошло време — цура моли мене!